Zašto poveravati zaduženja i kako to činiti?

POVERAVANJE zaduženja drugima ima dužu istoriju od naše planete. Još pre nego što je ona stvorena, Jehova je koristio svog jedinorođenog Sina kao ’veštog graditelja‘ u stvaranju svemira (Posl. 8:22, 23, 30; Jov. 1:3). Pored toga, nakon što je stvorio prvi ljudski par, On im je rekao da ’napune zemlju i sebi je podlože‘ (Post. 1:28). Tako je ljudima dao zadatak da celu zemlju pretvore u Raj. Iz toga se vidi da je poveravanje zaduženja oduvek bilo obeležje Jehovine organizacije.

Šta znači poveravati zaduženja? Zašto starešine treba da nauče kako da poveravaju drugima određena skupštinska zaduženja? Kako to mogu činiti?

Šta znači poveravati zaduženja?

Prema jednom našem rečniku, poveriti nekome nešto znači ’dati mu da učini ili izvrši što, uzdajući se u njegovu ispravnost i sposobnost‘. Prema tome, poveriti zaduženje podrazumeva da se neki posao dodeli drugima. To naravno znači i dodeliti im određenu meru autoriteta.

Oni koji su dobili neko zaduženje u skupštini imaju odgovornost da ga ispune, ali i da onom ko im je dao taj zadatak povremeno kažu kako napreduju i da ga  pitaju za savet. Međutim, krajnju odgovornost ima naimenovani brat koji je poverio zaduženje. On treba da bude u toku s tim kako napreduje zadatak i da pruži savet ako je to potrebno. Pa ipak, neko može pitati: ’Zašto poveravati zaduženja kad mogu i sam da ih obavim?‘

Zašto poveravati zaduženja?

Razmislimo o sledećem primeru. Jehova je stvorio svog prvorođenog Sina i uključio ga u stvaranje svega drugog. ’Preko njega je stvoreno sve na nebesima i na zemlji, vidljivo i nevidljivo‘ (Kol. 1:16). Naš Stvoritelj je sve to mogao uraditi sam, ali je hteo da njegov Sin doživi radost koja dolazi iz dobro obavljenog posla (Posl. 8:31). Zahvaljujući tome, Sin je još bolje upoznao svog Oca. To je takođe bila prilika da naš nebeski Otac pouči svog jedinorođenog Sina.

Kada je bio na zemlji, Isus Hrist je oponašao svog Oca i poveravao drugima zaduženja. On je postupno obučavao svoje učenike. Poslao je pred sobom 12 apostola, a zatim 70 učenika, uputivši ih da propovedaju (Luka 9:1-6; 10:1-7). Kada je kasnije došao u mesta u kojima su oni propovedali, mogao je da gradi na dobrom temelju koji su postavili. Nakon što se vratio na nebo, Isus je svojim učenicima, koji su stekli iskustvo, poverio veće odgovornosti, uključujući i propovedanje po celom svetu (Mat. 24:45-47; Dela 1:8).

Prvi hrišćani su imali običaj da poveravaju zadatke drugima i da ih obučavaju. Apostol Pavle je rekao Timoteju: ’Ono što si čuo od mene poveri vernim ljudima, koji će zatim biti osposobljeni da poučavaju druge‘ (2. Tim. 2:2). Iz toga se vidi da osobe sa iskustvom treba da obučavaju suvernike koji će potom to preneti drugima.

Kada jedan starešina poverava drugima deo svojih zaduženja, tada im pomaže da osete radost koja proizlazi iz poučavanja i brige o stadu. Zato što znaju da ne mogu sve sami uraditi, starešine imaju još više osnova da s drugima podele skupštinske odgovornosti. U Bibliji stoji: „Mudrost je kod skromnih“ (Posl. 11:2). Skromna osoba je svesna svojih granica. Ako nastojiš da sve uradiš sam, bićeš iscrpljen i imaćeš manje vremena za svoju porodicu. Stoga je zaista mudro podeliti teret odgovornosti. Uzmimo kao primer brata koji služi kao koordinator starešinstva. On može zamoliti druge starešine da provere stanje skupštinske blagajne. Dok to rade, te starešine mogu steći jasnu sliku o sredstvima kojima raspolaže skupština.

Kada se drugima poveravaju zaduženja, pruža im se prilika da steknu potrebne veštine i iskustvo. S druge strane, osoba koja im je dodelila zadatak tako može da zapazi njihove jače strane. Prema tome, kada poveravaju drugima određena zaduženja u skupštini, starešine mogu utvrditi da li neka braća ispunjavaju uslove za sluge pomoćnike (1. Tim. 3:10).

Na kraju, kada drugima daju da obave neke zadatke, starešine pokazuju da imaju poverenja u njih. Pavle je obučavao Timoteja dok su zajedno služili kao misionari. Među njima se razvilo snažno prijateljstvo. Pavle je rekao da je Timotej njegov ’pravi sin u veri‘ (1. Tim. 1:2). Na sličan način se razvila i snažna privrženost između Jehove i Isusa dok su sarađivali u stvaranju svega drugog. Starešine mogu razviti sličnu bliskost s drugima kada im poveravaju zaduženja.

 Zašto neki nerado poveravaju zaduženja?

Iako znaju da je dobro poveravati odgovornosti, neke starešine to nerado čine. Možda ih sprečava to što smatraju da će time umanjiti svoj autoritet ili misle da, takoreći, moraju imati sve konce u rukama. Pa ipak, ne treba da zaboravimo da je Isus, pre nego što je uzašao na nebo, svojim učenicima poverio važan zadatak znajući da će oni postići mnogo više od njega u tom delu! (Mat. 28:19, 20; Jov. 14:12).

Druge starešine su možda ranije poveravale zaduženja, ali nisu videle željene rezultate. Možda smatraju da sami mogu kvalitetnije i brže obaviti određeni zadatak. Međutim, osmotrimo Pavlov primer. On je znao koliko je važno poveravati zadatke, ali je takođe razumeo da oni koji se obučavaju neće uvek ispuniti njegova očekivanja. Na svom prvom misionarskom putovanju, Pavle je obučavao svog mladog saradnika Marka. Kada je Marko napustio svoju dodelu i vratio se kući, Pavle je bio veoma razočaran (Dela 13:13; 15:37, 38). Pa ipak, Pavle nije odustao od toga da obučava druge. Kao što je ranije spomenuto, pozvao je mladog Timoteja da mu se pridruži u posećivanju skupština. Kada je Timotej bio spreman za veće odgovornosti, Pavle ga je ostavio u Efesu, poverivši mu autoritet da naimenuje skupštinske nadglednike i sluge pomoćnike (1. Tim. 1:3; 3:1-10, 12, 13; 5:22).

Slično tome, jedno loše iskustvo ne treba da odvrati današnje starešine od toga da obučavaju braću. Mudro je, a i važno, steći poverenje u druge i obučavati ih. Međutim, šta starešine treba da zadrže na umu kada drugima poveravaju zaduženja?

Kako poveravati zaduženja?

Kada poveravamo zaduženja, treba da osmotrimo osobine i sposobnosti braće koju imamo na umu. Kada je trebalo svakodnevno deliti hranu hrišćanima u Jerusalimu, apostoli su za taj zadatak odredili ’sedam ljudi na dobrom glasu, koji su puni duha i mudrosti‘ (Dela 6:3). Ako se neki zadatak poveri jednoj nepouzdanoj osobi, ona ga možda neće ni izvršiti. Stoga je dobro da se najpre daju manja zaduženja. Kada se pokaže da je neko pouzdan, tada mu se mogu poveriti veće odgovornosti.

Međutim, to nije sve. Ličnosti i sposobnosti braće se razlikuju. Takođe, nemaju svi isto životno iskustvo. Brat koji je prijatan i ljubazan može dobro služiti kao redar, dok uredan i organizovan brat može mnogo pomoći skupštinskom sekretaru. Sestri koja ima smisla za dekoraciju može se dodeliti da aranžira cveće za Spomen-svečanost.

Kada poveravamo odgovornosti, treba da jasno navedemo šta se očekuje. Pre nego što je svoje učenike poslao kod Isusa, Jovan Krstitelj im je rekao šta želi da ga pitaju i kako da to urade (Luka 7:18-20). S druge strane, kada je Isus rekao svojim učenicima da sakupe ostatke hrane koju je čudom obezbedio, on im je prepustio da sami odrede kako će to učiniti (Jov. 6:12, 13). Mnogo toga zavisi od prirode zadatka, kao i od osobina i sposobnosti osobe  koja ga obavlja. I osoba koja poverava neko zaduženje i ona koja ga prihvata treba da razumeju koji je krajnji cilj određenog zadatka i koliko često treba da se konsultuju o napretku. Takođe treba da znaju koliku slobodu odlučivanja ima osoba kojoj je poveren zadatak. Ako zadatak treba izvršiti do određenog roka, možda će osobu kojoj je zadatak poveren više motivisati ako rok nije nametnut, već utvrđen dogovorom.

U zavisnosti od okolnosti, toj osobi treba obezbediti sredstva, opremu i pomoć. Dobro je i da drugi znaju ko će obaviti određeno zaduženje. Kada je Isus poverio Petru „ključeve nebeskog kraljevstva“, učinio je to pred drugim učenicima (Mat. 16:13-19). Slično tome, ponekad je dobro da skupština zna ko obavlja određena zaduženja.

Takođe treba da pazimo da se preko mere ne mešamo u obavljanje zadatka koji smo dodelili nekome, jer bi to izgledalo kao da nemamo poverenja. Iskreno rečeno, ponekad zadatak neće biti obavljen baš kako smo to očekivali. Pa ipak, ako su bratu pored zaduženja u određenoj meri date odrešene ruke, on će verovatno steći samopouzdanje i iskustvo. Naravno, to ne znači da treba da budemo nezainteresovani za to kako se on snalazi s poverenim zaduženjem. Iako je svom Sinu poverio određenu ulogu u stvaranju, Jehova je i dalje učestvovao u tome. On je rekao svom veštom graditelju: „Načinimo čoveka po svojoj slici“ (Post. 1:26). Prema tome, pruži podršku svojim rečima i delima i pohvali osobu za njen trud. Od pomoći joj može biti i ako ukratko osmotrite šta je postigla. Ukoliko je bilo propusta, nemoj se ustručavati da joj pružiš dodatni savet ili pomoć. Budući da si ti dodelio zadatak, nemoj zaboraviti da krajnja odgovornost leži na tebi (Luka 12:48).

Mnogima je koristilo to što su starešine iskreno brinule o njima i poveravale im određena skupštinska zaduženja. Nema sumnje da sve starešine treba da razumeju zašto je važno poveravati zaduženja i kako to mogu učiniti po uzoru na Jehovu.

[Okvir na 29. strani]

POVERAVANJEM ZADUŽENJA

• i drugi imaju radost zbog obavljenog posla

• postiže se više

• pokazuje se mudrost i skromnost

• drugi se obučavaju

• pokazuje se poverenje u druge

[Okvir na 30. strani]

KAKO POVERAVATI ZADUŽENJA

• Izabrati odgovarajuće osobe za određeni zadatak

• Jasno navesti šta se očekuje i otvoreno komunicirati

• Objasniti koji je krajnji cilj zadatka

• Obezbediti potrebna sredstva

• Pokazati zanimanje za određeni zadatak i poverenje u osobu koja ga obavlja

• Prihvatiti krajnju odgovornost

[Slike na 31. strani]

Poveriti zaduženja podrazumeva da se neki posao dodeli drugima i da se prati njihov napredak