Već devedeset godina se ’sećam svog veličanstvenog Stvoritelja‘

Ispričao Edvin Ridžvel

NA DAN PRIMIRJA, 11. novembra 1918, sva deca iz moje škole su neočekivano pozvana da se okupe povodom proslave kraja Velikog rata, koji je kasnije nazvan Prvi svetski rat. Imao sam samo pet godina i nisam u potpunosti shvatao šta se proslavlja. Međutim, setio sam se onoga čemu su me roditelji poučavali o Bogu i nisam želeo da učestvujem u toj ceremoniji. Molio sam se Bogu, ali emocije su me savladale i rasplakao sam se. Ipak, nisam učestvovao u proslavi. To je bilo vreme kada sam počeo da se ’sećam svog Veličanstvenog Stvoritelja‘ (Prop. 12:1).

Nekoliko meseci pre tog događaja, moja porodica se doselila blizu Glazgova u Škotskoj. Negde u to vreme, otac je prisustvovao javnom predavanju pod naslovom „Milioni koji sada žive neće nikada umreti“. Bila je to prekretnica u njegovom životu. On i majka su počeli da proučavaju Bibliju i često su razgovarali o Božjem Kraljevstvu i o budućim blagoslovima. Zahvalan sam Bogu što su me roditelji od tada poučavali da volim Boga i da se uzdam u njega (Posl. 22:6).

Početak punovremene službe

Kada sam imao 15 godina, mogao sam da nastavim školovanje, ali sam žarko želeo da započnem s punovremenom službom. Otac je smatrao da sam premlad i zato sam neko vreme radio u jednoj kancelariji. Međutim, moja želja da punovremeno služim Jehovi bila je toliko jaka da sam jednog dana napisao pismo Džozefu Raterfordu, koji je tada nadgledao delo propovedanja u celom svetu. Pitao sam ga za mišljenje o mojim planovima. Brat Raterford mi je odgovorio: „Ako si dovoljno odrastao da radiš, dovoljno si odrastao i da učestvuješ u Gospodovoj službi... Verujem da će te Gospod blagosloviti ako budeš nastojao da mu verno služiš.“ To pismo, poslato 10. marta 1928, duboko je uticalo na moju porodicu. Ubrzo nakon toga, otac, majka, moja starija sestra i ja započeli smo s punovremenom službom.

Na kongresu u Londonu 1931, brat Raterford je pozvao da se jave svi oni koji žele da propovedaju dobru vest u drugim zemljama. Prijavio sam se i poslat sam sa Endru Džekom u Kaunas, tadašnji glavni grad Litvanije. Imao sam 18 godina.

Propovedanje dobre vesti u inostranstvu

U to vreme je Litvanija bilo vrlo siromašna poljoprivredna zemlja i nije bilo lako propovedati u selima. Teško smo nalazili smeštaj a neka mesta gde smo stanovali nikad nismo zaboravili. Na primer, jedne noći je Endrua i mene probudio neki neprijatan osećaj. Kada smo upalili petrolejku, videli smo da je krevet prekriven stotinama stenica.  Izujedale su nas od glave do pete! Naredne sedmice sam svakog jutra odlazio do obližnje reke i stajao u hladnoj vodi do vrata da bih nekako ublažio bol. Pa ipak, bili smo odlučni da nastavimo sa službom. Ubrzo nakon toga, naš problem sa smeštajem je bio rešen. Jedan mladi bračni par koji je prihvatio biblijsku istinu primio nas je u svoj vrlo mali ali čist dom. Iako smo spavali na podu, bilo nam je mnogo bolje nego u krevetu sa stenicama!

U Litvaniji su tada veliki uticaj imale Rimokatolička i Ruska pravoslavna crkva. Samo su bogati mogli da kupe Bibliju. Naš glavni cilj je bio da propovedamo na što većem području i da ostavimo što više literature zainteresovanim osobama. Najpre bismo našli smeštaj u gradu. Zatim bismo oprezno propovedali u okolini i tek onda brzo obradili sam grad. Na taj način smo obično uspevali da propovedamo u celom kraju pre nego što bi sveštenstvo počelo da nam pravi probleme.

Pometnja u gradu privlači pažnju javnosti

Endru je 1934. pozvan da služi u podružnici u Kaunasu, a moj saradnik u službi je postao Džon Sempi. Nas dvojica smo doživeli neka nezaboravna iskustva. Dok smo propovedali u jednom gradiću, došao sam do kancelarije jednog advokata. On se razbesneo, uzeo pištolj iz fioke, uperio ga u mene i naredio mi da izađem. Pomolio sam se u sebi i setio se biblijskog saveta: „Blag odgovor smiruje gnev“ (Posl. 15:1). Zato sam rekao: „Došao sam kao prijatelj da bih vam preneo dobru vest. Nema razloga da to činite.“ Čovek je sklonio prst s okidača i ja sam hodajući unazad oprezno izašao iz njegove kancelarije.

Kada sam se sreo s Džonom, rekao mi je da je i on imao vrlo neprijatno iskustvo. Odveden je u policijsku stanicu pod lažnom optužbom da je jednoj ženi ukrao novčanicu velike vrednosti. U stanici su ga zbog pretresa primorali da se potpuno skine. Naravno, novac nije bio kod njega. Kasnije su pronašli pravog lopova.

Oba događaja su izazvala pometnju u tom inače mirnom gradiću, zbog čega su mnogi čuli za naše delo i poruku koju smo prenosili.

Tajni zadatak

Imali smo rizičan zadatak da prenosimo biblijsku literaturu u obližnju Letoniju, u kojoj je delo propovedanja bilo zabranjeno. Obično smo jednom mesečno noću putovali vozom u Letoniju. Nakon što bismo isporučili braći literaturu, ponekad bismo produžili do Estonije i uzeli nove količine koje smo ostavljali u Letoniji prilikom povratka.

Dok smo jednom prilikom tako putovali, jedan carinik je od nekoga saznao šta radimo. Zahtevao je da izađemo iz voza i da literaturu odnesemo njegovom  pretpostavljenom. Džon i ja smo se pomolili Jehovi za pomoć. Na naše iznenađenje, carinik nije rekao svom šefu šta smo nosili već samo: „Ovi ljudi imaju nešto da izjave.“ U svojoj „izjavi“ sam rekao da će literatura pomoći osobama u školama i na fakultetima da razumeju značenje događaja koji se odvijaju u našem veoma nemirnom svetu. Taj viši službenik nas je pustio da nastavimo put i uspeli smo bezbedno da odnesemo svoje pošiljke.

Kako se politička situacija u baltičkim državama pogoršavala, tako je raslo neprijateljstvo prema Jehovinim svedocima, pa je naše delo propovedanja bilo zabranjeno i u Litvaniji. Endru i Džon su bili deportovani. Budući da se nazirao Drugi svetski rat, svi britanski državljani su dobili savet da napuste zemlju. I ja sam s tugom otišao.

Nova zaduženja i blagoslovi u Severnoj Irskoj

Do tada su se moji roditelji preselili u Severnu Irsku i ja sam im se pridružio 1937. Severna Irska je već bila zahvaćena ratnom histerijom i naše publikacije su bile zabranjene, ali mi smo nastavili da propovedamo tokom ratnih godina. Nakon završetka Drugog svetskog rata ponovo smo mogli da propovedamo bez zakonskih smetnji. Harold King, iskusan pionir koji je kasnije služio kao misionar u Kini, počeo je da organizuje javna predavanja na otvorenom. Rekao mi je: „Ove subote ću ja održati prvo predavanje.“ Zatim me je pogledao i nastavio: „Ti ćeš imati predavanje sledeće subote.“ Bio sam potpuno zatečen.

Još uvek se dobro sećam tog prvog predavanja. Došle su stotine ljudi. Stajao sam na jednom sanduku i održao govor bez ikakvog ozvučenja. Na kraju mi je prišao jedan čovek, pružio ruku i predstavio se kao Bil Smit. Rekao je da je primetio mnoštvo ljudi pa je zastao da vidi šta se  događa. Ispostavilo se da je Bil ranije čuo za istinu od mog oca, ali je izgubio kontakt s njim kada su se otac i pomajka preselili u Dablin da bi tamo služili kao pioniri. Počeo sam da proučavam Bibliju s Bilom. S vremenom su devet članova njegove porodice postali Jehovine sluge.

Kada sam propovedao u predgrađu Belfasta gde su se nalazile velike vile, sreo sam jednu Ruskinju koja je ranije živela u Litvaniji. Tokom razgovora sam joj ponudio literaturu, a ona je pokazala na jednu knjigu i rekla: „Ovu imam. Dobila sam je od strica koji je profesor na univerzitetu u Kaunasu.“ Donela je knjigu Stvaranje na poljskom. Margine su bile pune beležaka. Kako se samo iznenadila kada je shvatila da sam ja dao tu knjigu njenom stricu s kojim sam se upoznao u Kaunasu! (Prop. 11:1).

Džon Sempi je saznao da ću ići u Severnu Irsku pa me je zamolio da posetim njegovu mlađu sestru Neli, budući da su je zanimala biblijska učenja. Moja sestra Koni i ja smo počeli da proučavamo Bibliju s njom. Neli je brzo napredovala i predala je život Jehovi. Kasnije smo počeli da se zabavljamo i venčali smo se.

Neli i ja smo 56 godina zajedno služili Jehovi. Imali smo divnu priliku da pomognemo da više od sto osoba upozna biblijsku istinu. Nadali smo se da ćemo zajedno preživeti Armagedon i ući u Jehovin novi svet, ali nas je 1998. rastavila smrt, taj okrutni neprijatelj. Bio je to strašan udarac za mene — jedan od najtežih u mom životu.

Ponovo u baltičkim državama

Oko godinu dana nakon Neline smrti, doživeo sam nešto zaista prelepo. Pozvan sam da posetim podružnicu u Talinu, u Estoniji. Braća iz Estonije su mi poslala pismo u kome je stajalo: „Jedino si ti živ od desetorice braće koja su služila u baltičkim državama krajem 20-ih i početkom 30-ih godina prošlog veka.“ Dalje je pisalo da se u podružnici priprema istorijat dela u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, a zatim su me pitali: „Možeš li da dođeš?“

Za mene je bila velika čast što sam mogao da ispričam iskustva koja smo moji saradnici i ja doživeli tokom tih ranih godina! U Letoniji sam pokazao braći stan u kom se prvobitno nalazilo naše predstavništvo, kao i skrovište pod krovom gde se nalazila literatura koju policija nikada nije pronašla. U Litvaniji su me odveli u grad Šauljaj u kom sam nekada služio kao pionir. Na jednom skupu u tom mestu, jedan brat mi je rekao: „Pre dosta godina, moja majka i ja smo kupili kuću u gradu. Dok smo sklanjali stare stvari s tavana, pronašao sam knjige Božanski plan vekova i Harfa Božja. Kada sam ih pročitao, shvatio sam da je to istina. Mora da si ti ostavio te knjige u našoj kući pre mnogo godina!“

Takođe sam bio na pokrajinskom sastanku u jednom gradu gde sam nekada bio pionir. U tom gradu sam bio na takvom sastanku i pre 65 godina, kada je bilo 35 prisutnih. Sada je bilo pravo zadovoljstvo videti više od 1 500 ljudi! Jehova je zaista blagosiljao delo!

’Jehova me nije ostavio‘

Nedavno sam doživeo potpuno neočekivani blagoslov kada je ljupka hrišćanka po imenu Bi pristala da bude moja supruga. Venčali smo se u novembru 2006.

Svim mladima koji se pitaju čemu da posvete život, sa sigurnošću mogu reći da je mudro da poslušaju ove nadahnute reči: „Sećaj se svog Veličanstvenog Stvoritelja u danima mladosti svoje.“ Osećam istu radost kao psalmista koji je napisao: „Bože, ti si me učio od mladosti moje, i sve do sada govorim o čudesnim delima tvojim. Bože, nemoj me ostaviti ni u starosti kad mi kosa osedi, da bih mogao i budućem naraštaju pričati o mišici tvojoj, o moći tvojoj narednim pokolenjima“ (Ps. 71:17, 18).

[Mapa na 25. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Imali smo rizičan zadatak da prenosimo biblijsku literaturu u Letoniju

ESTONIJA

TALIN

Riški zaliv

LETONIJA

RIGA

LITVANIJA

VILNJUS

Kaunas

[Slika na 26. strani]

Sa 15 godina sam počeo da služim kao kolporter (pionir) u Škotskoj

[Slika na 26. strani]

S Neli na našem venčanju, 1942.