Tri kongresa koja su oblikovala moj život

Ispričao Džordž Vorenček

DA LI vas je nekada toliko dirnulo nešto što ste čuli na kongresu da ste zbog toga napravili velike promene u životu? To se meni dogodilo. Kada se osvrnem unazad, shvatam da su tri kongresa posebno oblikovala moj život. Prvi mi je pomogao da budem odvažniji, drugi da budem zadovoljniji i treći da budem samopožrtvovaniji. Pre nego što kažem nešto više o tim promenama, dozvolite mi da ispričam neke događaje koji su se odigrali godinama pre tih kongresa — događaje iz mog detinjstva.

Rođen sam 1928, kao najmlađe od troje dece. Moje sestre, Mardži i Olga, i ja odrasli smo u Saut Baund Bruku, gradiću u Nju Džersiju koji je tada imao oko 2 000 stanovnika. Iako smo bili siromašni, majka je bila darežljiva. Kad god je imala mogućnosti da pripremi neko posebno jelo, ona ga je delila s komšijama. Kada sam imao devet godina, majku je posetila jedna Svedokinja koja je govorila mađarski, njen maternji jezik, i to ju je podstaklo da sasluša biblijsku poruku. Kasnije je Berta, sestra koja je imala nešto više od dvadeset godina, nastavila da proučava s majkom i pomogla joj da postane Jehovin sluga.

Za razliku od majke, ja sam po prirodi bio stidljiv i nedostajalo mi je samopouzdanje. Da bude još gore, majka me je često kritikovala. Kada sam je sav u suzama upitao: „Zašto me uvek grdiš?“, ona je rekla da me voli ali ne želi da me razmazi. Iako je imala dobre namere, zbog nedostatka pohvale osećao sam se manje vrednim.

Jednog dana me je komšinica koja je često ljubazno razgovarala sa mnom pozvala da s njenim sinovima idem u crkvenu nedeljnu školu. Znao sam da se Jehovi to ne bi dopalo ali sam se bojao da je ne uvredim. Tako sam narednih nekoliko meseci odlazio u crkvu iako sam se stideo samog sebe. Strah od čoveka me je naveo da i u školi postupam protiv svoje savesti. Po naređenju direktora škole, nadmenog čoveka, nastavnici su primoravali svu decu da pozdrave zastavu. I ja sam to činio. To je trajalo oko godinu dana a onda je nastupila promena.

Pouka o hrabrosti

Godine 1939, jedna grupa za razmatranje knjige počela je da se sastaje u našem domu. Ben Miskalski, mladi pionir, vodio je taj sastanak. Zvali smo ga Big Ben i to s dobrim razlogom. Izgledao mi je visok i krupan kao naša ulazna vrata. Ali iza te gorostasne pojave krilo se meko srce i njegov srdačan osmeh brzo bi me opustio. Kada me je pozvao u službu, rado sam prihvatio. Postali smo prijatelji. Kada sam bio tužan, pričao je sa mnom kao što bi brižan stariji brat pričao  s mlađim bratom. To mi je mnogo značilo i veoma sam ga zavoleo.

Ben je 1941. pozvao našu porodicu da putujemo s njim kolima na kongres u Sent Luisu u Misuriju. Zamislite samo koliko sam bio uzbuđen! Nikada pre nisam putovao više od 80 kilometara od kuće, a sada sam išao čak 1 500 kilometara daleko. Međutim, u Sent Luisu smo imali probleme. Sveštenstvo je naredilo vernicima da otkažu dogovor sa Svedocima da će ih primiti u svoje domove. Mnogi su otkazali. Međutim, porodica kod koje je trebalo da budemo smešteni primila nas je uprkos pretnji. Naši domaćini su rekli da nisu želeli da prekrše svoje obećanje. Njihova hrabrost je duboko uticala na mene.

Moje sestre su se krstile na tom kongresu. Istog dana, brat Raterford iz bruklinskog Betela održao je upečatljiv govor u kom je svu decu koja žele da vrše Božju volju zamolio da ustanu. To je učinilo oko 15 000 dece. I ja sam bio među njima. Zatim je one koji su želeli da daju sve od sebe u službi pozvao da kažu: „Da.“ Zajedno s drugom decom uzviknuo sam: „Da!“ Usledio je gromoglasan aplauz. To je razbuktalo vatru revnosti u meni.

Nakon kongresa, otišli smo u Zapadnu Virdžiniju da posetimo jednog brata. On je ispričao kako ga je dok je bio u službi propovedanja besna rulja pretukla, premazala katranom i posula perjem. Netremice sam ga slušao. „Ali, ja ću i dalje propovedati“, rekao je. Kada smo otišli od njega, osećao sam se kao David. Bio sam spreman da se suočim s Golijatom — školskim direktorom.

Po povratku u školu, otišao sam kod direktora. On me je oštro gledao. U sebi sam se pomolio Jehovi za pomoć. Zatim sam odsečno rekao: „Bio sam na kongresu Jehovinih svedoka i više nikada neću pozdraviti zastavu!“ Usledila je duga tišina. Direktor je polako ustao od stola i prišao mi. Kipteo je od besa. Počeo je da viče: „Pozdravićeš zastavu ili ćeš biti izbačen iz škole!“ Ovog puta nisam učinio kompromis i duboko u sebi osetio sam zadovoljstvo kao nikada pre.

Jedva sam čekao da vidim Bena i ispričam mu šta se desilo. Kada sam ga ugledao u Dvorani Kraljevstva, povikao sam: „Izbačen sam iz škole! Nisam pozdravio zastavu!“ Ben me je zagrlio, nasmešio se i rekao: „Budi uveren da te Jehova voli“ (P. zak. 31:6). Kako su me samo te reči ohrabrile! Krstio sam se 15. juna 1942.

Naučio sam da budem zadovoljan

Nakon Drugog svetskog rata, nacionalna ekonomija je doživela procvat i talas materijalizma zahvatio je zemlju. Imao sam dobro plaćen posao i mogao sam priuštiti stvari o kojima sam ranije samo sanjao. Neki moji prijatelji nabavili su motocikle, drugi su renovirali kuće a ja sam kupio nov novcat automobil. Ubrzo je moja želja za udobnostima potisnula služenje Jehovi u drugi plan. Bio sam svestan da idem u pogrešnom pravcu. Na sreću, kongres koji je 1950. godine održan u Njujorku pomogao mi je da ispravim svoj način razmišljanja.

Na tom kongresu govornici su podsticali prisutne da napreduju u službi propovedanja. „Budite zadovoljni osnovnim potrebama i trčite trku“, ohrabrio nas je jedan od njih. Imao sam utisak kao da se meni lično obraća. Takođe sam posmatrao uručivanje diploma jednom  razredu Galada, što me je navelo da se zapitam: ’Ako se ti Svedoci mojih godina mogu odreći udobnosti kako bi služili u drugim zemljama, zar ne treba i ja da budem spreman da to isto činim ovde?‘ Do kraja kongresa, odlučio sam da postanem pionir.

U međuvremenu sam počeo da se zabavljam sa Evelin Mondak, revnom sestrom iz moje skupštine. Njena majka, koja je odgajila šestoro dece, bila je neustrašiva žena. Volela je da svedoči na ulici ispred ogromne rimokatoličke crkve. Bez obzira na to koliko joj je puta ljutiti sveštenik govorio da ode, ona nije htela da se pomeri. Poput svoje majke, Evelin nije imala strah od ljudi (Posl. 29:25).

Evelin i ja smo se 1951. venčali, napustili posao i započeli s pionirskom službom. Pokrajinski nadglednik nas je ohrabrio da se preselimo u Amaganset, selo na obali Atlantskog okeana koje je udaljeno oko 160 kilometara od Njujorka. Kada su nas braća iz skupštine obavestila da nemaju smeštaj za nas, tražili smo kamp-prikolicu ali nismo pronašli neku koju bismo mogli priuštiti. A onda smo videli jednu zapuštenu prikolicu. Vlasnik je za nju tražio 900 dolara — tačno onoliko koliko smo dobili kao poklon za svadbu. Kupili smo je, popravili i odvezli do naše nove dodele. Međutim, kada smo stigli tamo, nismo imali ni prebijene pare i pitali smo se kako ćemo se izdržavati kao pioniri.

Evelin je čistila po kućama a ja sam kasno noću čistio jedan italijanski restoran. „Hranu koja ostane ponesite svojoj ženi“, rekao je vlasnik. Tako bi se, kada sam se vraćao kući u dva sata ujutru, naša prikolica ispunila mirisom pice i testenine. Ta podgrejana jela za nas su bila pravi specijalitet, posebno zimi kada smo se smrzavali u našoj ledenoj prikolici. Osim toga, braća iz skupštine bi nam povremeno ostavila veliku ribu ispred vrata. Tokom godina koje smo proveli s tom dragom braćom iz Amaganseta, naučili smo da možemo imati ispunjen život kada smo zadovoljni osnovnim stvarima. To su bile srećne godine.

Podstaknuti da damo više

U julu 1953. izrazili smo dobrodošlicu stotinama misionara koji su sa svojih stranih dodela doputovali u Njujork kako bi prisustvovali međunarodnom kongresu. Pričali su izvanredna iskustva. Njihovo oduševljenje bilo je zarazno. Kada je zatim govornik na kongresu rekao da u mnoge zemlje poruka o Kraljevstvu još nije stigla, znali smo šta treba da uradimo — da damo više tako što ćemo proširiti službu. Još u toku kongresa prijavili smo se za misionarsku školu. Te iste godine, pozvani smo da pohađamo 23. razred Galada koji je započeo u februaru 1954. Bila je to zaista velika čast!

Bili smo uzbuđeni kada smo saznali da ćemo služiti u Brazilu. Pre nego što smo krenuli na naše 14-dnevno putovanje parobrodom, jedan nadležan brat iz Betela mi je rekao: „Devet neudatih misionarki putovaće s tobom i tvojom suprugom u Brazil. Brini o njima!“ Možete li zamisliti kako je mornarima bilo zabavno kada su me videli u društvu deset mladih žena? Međutim, sestrama to uopšte  nije predstavljalo problem. Pa ipak, laknulo mi je kada smo bezbedno zakoračili na brazilsko tlo.

Kada smo naučili portugalski, dobio sam dodelu kao pokrajinski nadglednik u Rio Grande do Sulu, državi na jugu Brazila. Pokrajinski nadglednik kog je trebalo da zamenim, neoženjeni brat, rekao je mojoj supruzi i meni: „Iznenađen sam što je ovde poslat bračni par. Ovo je negostoljubivo područje.“ Skupštine su bile raštrkane po tom ogromnom seoskom području i do nekih se moglo doći jedino kamionom. Ako biste vozaču kupili nešto za jelo, dozvolio bi vam da se popnete na kamion. Poput jahača na konju, sedeli smo raširenih nogu na vrhu tovara a obema rukama stezali kaiševe vezane oko tereta. Kad god je kamion naglo skretao, visoki teret se naginjao u stranu dok smo mi zurili u provaliju čvrsto se držeći da bismo sačuvali živu glavu. Međutim, videvši srećna lica braće koja su željno čekala naš dolazak, znali smo da su ta putovanja koja su trajala po ceo dan bila vredna svakog truda.

Živeli smo u domovima braće. Iako su bili siromašni, to ih nije sprečilo da budu velikodušni. U jednom udaljenom području, sva braća su radila u pogonu za preradu mesa. Zbog male zarade mogli su da priušte samo jedan obrok dnevno. Ako jedan dan ne bi radili, ne bi dobili platu. Pa ipak, tokom naše posete uzeli su dva slobodna dana kako bi poduprli skupštinske aktivnosti. Oslanjali su se na Jehovu. Ta skromna braća pružila su nam nezaboravnu pouku o samopožrtvovanosti zarad Božjeg Kraljevstva. Dok smo bili s njima, naučili smo nešto što nam nijedna škola nije mogla pružiti. I dan-danas mi pođu suze radosnice kada se setim te drage braće.

Godine 1976, vratili smo se u Sjedinjene Države da bismo brinuli o mojoj bolesnoj majci. Bilo nam je teško da napustimo Brazil, ali srećni smo što smo bili svedoci izvanrednog porasta dela u ovoj zemlji. Kada primimo pisma iz Brazila, probude se mnoge drage uspomene.

Dragoceni susreti

Dok smo brinuli o majci, služili smo kao pioniri i čistili kako bismo se izdržavali. Majka je umrla 1980, ostavši verna Jehovi do kraja. Nakon toga, pozvan sam da služim kao pokrajinski nadglednik u Sjedinjenim Državama. Moja žena i ja smo 1990. posetili skupštinu u Konektikatu i tamo sreli jednu vrlo dragu osobu. Jedan od starešina u skupštini bio je Ben — onaj isti Ben koji mi je pre oko 50 godina pomogao da zauzmem stav za Jehovu. Zamislite samo našu radost kada smo se čvrsto zagrlili!

Od 1996, Evelin i ja služimo u skupštini na portugalskom u Elizabetu, u Nju Džersiju, kao specijalni pioniri sa smanjenim zahtevom u satima. Imam problema sa zdravljem, ali uz pomoć moje drage supruge učestvujem u službi koliko god mogu. Evelin takođe pomaže jednoj onemoćaloj staroj komšinici. Njeno ime je Berta — ona ista Berta koja je pre više od 70 godina pomogla mojoj majci da postane Jehovin sluga! Veoma nam je drago što imamo priliku da pokažemo zahvalnost za sve što je učinila kako bi pomogla mojoj porodici da upozna istinu.

Zahvalan sam što su me ti davni kongresi podstakli da zauzmem stav za pravo obožavanje Jehove, pojednostavim život i proširim službu. Ti kongresi su zaista oblikovali moj život.

[Slika na 23. strani]

Evelinina majka (levo) i moja majka

[Slika na 23. strani]

Moj prijatelj Ben

[Slika na 24. strani]

U Brazilu

[Slika na 25. strani]

Sa Evelin danas