Pitanja čitalaca

Kada bi bilo opravdano razmišljati o ponovnom krštenju?

U izvesnim okolnostima, krštena osoba bi se mogla pitati da li je njeno krštenje važeće i treba li ponovo da se krsti. Primera radi, možda je neko u vreme krštenja krio od drugih neispravan način života i postupke zbog kojih bi mogao biti isključen da je već bio kršten. Da li bi on mogao izvršiti predanje Bogu? Njegovo predanje Jehovi bi se moglo smatrati važećim samo ukoliko bi pre toga prekinuo s nebiblijskim postupanjem. Prema tome, osoba koja je krštena dok je u njenom životu postojala jedna tako ozbiljna prepreka s pravom može razmišljati o potrebi da se ponovo krsti.

Šta se može reći za osobu koja u vreme krštenja nije činila greh ali je kasnije zbog njenog neispravnog postupanja bilo neophodno formirati pravni odbor? Pretpostavimo da ona tada tvrdi da u vreme krštenja nije dovoljno razumela taj korak i da ono zato nije bilo važeće. Kada se sastanu s prestupnikom, starešine ne treba da se bave time da li je njegovo krštenje važeće niti da ga pitaju smatra li svoje predanje i krštenje važećim. Uostalom, on je slušao biblijski govor o značenju krštenja. Potvrdno je odgovorio na pitanja o predanju i krštenju. Zatim je otišao na mesto krštenja i bio podronjen pod vodu. S obzirom na to, razumno je zaključiti da je potpuno razumeo ozbiljnost koraka koji je preduzeo. Zato će se na njega gledati kao na krštenu osobu.

Ukoliko osoba nije sigurna da li je njeno krštenje važeće, starešine joj mogu predložiti da pročita članke o krštenju koji su objavljivani u Stražarskoj kuli i razmotriti ih s njom. Takođe je mogu uputiti na izdanja Stražarske kule od 1. marta 1960, strane 159-160 i od 15. februara 1964, strane 123-126 (sve engl.), gde se detaljnije govori o ponovnom krštenju. Prema tome, u izvesnim okolnostima (kao što je nedovoljno razumevanje Biblije u vreme krštenja) opravdano je razmišljati o ponovnom krštenju, a konačnu odluku o tome mora doneti sama osoba.

O čemu treba da razmišljaju hrišćani koji nameravaju da dele stan s nekim?

Svima nam je potreban krov nad glavom. Međutim, danas mnogi ljudi nemaju svoj dom. Zbog finansijskih okolnosti, zdravstvenih problema ili drugih faktora, ponekad je neophodno da šira porodica koja broji više članova živi u zajedničkom domaćinstvu. U nekim zemljama, višečlane porodice dele samo jednu sobu i praktično nemaju nimalo privatnosti.

Jehovina organizacija ne pruža dugu listu propisa kojima se za sve Jehovine sluge određuje šta su prikladne okolnosti za stanovanje. Hrišćani su podstaknuti da razmišljaju u svetlu biblijskih načela  kada odlučuju gde, s kim i kako će stanovati i da li je to prihvatljivo Bogu. Koja su neka od tih načela?

Najpre treba uzeti u obzir kako će zajedničko stanovanje uticati na nas i našu duhovnost. S kakvim ćemo osobama stanovati? Da li služe Jehovi? Da li žive u skladu s biblijskim merilima? „Ne zavaravajte se!“, napisao je apostol Pavle. „Loše društvo kvari dobre navike“ (1. Kor. 15:33).

Sveto pismo jasno kaže da Jehova osuđuje blud i preljubu (Jevr. 13:4). Prema tome, u Božjim očima je neispravno da nevenčane osobe suprotnog pola spavaju u istoj prostoriji. Hrišćani ne žele da borave tamo gde se toleriše nemoral.

Nadalje, sve one koji žele da steknu Božju naklonost Biblija podstiče da ’beže od bluda‘ (1. Kor. 6:18). Zato je mudro da prilikom izbora stana i osoba s kojima ćemo ga deliti izbegavamo sve što bi nas moglo dovesti u iskušenje da se upustimo u nemoralno ponašanje. Recimo da više hrišćana spava u istoj kući. Da li bi moglo doći do iskušavajućih situacija? Šta ako bi se dve osobe koje nisu venčane neočekivano našle same jer su drugi koji bi inače bili tu trenutno odsutni? Slično tome, bilo bi opasno ukoliko bi osobe suprotnog pola koje gaje uzajamna osećanja živele u istoj kući. Mudro je da se tako nešto ne čini.

Takođe ne bi bilo prikladno da razvedene osobe i dalje stanuju u istoj kući. Budući da su imali polne odnose dok su bili u braku, lako bi moglo doći do nemoralnog ponašanja (Posl. 22:3).

Poslednji ali podjednako važan faktor koji treba uzeti u obzir jeste kako će okolina reagovati na nečiju odluku o zajedničkom stanovanju. Možda su okolnosti u kojima neki hrišćanin živi prihvatljive za njega ali izazivaju negativne komentare okoline. To ne treba ignorisati. Nipošto ne želimo da svojim postupcima nanesemo sramotu Jehovinom imenu. Pavle je to izrazio na sledeći način: „Ne budite na spoticanje ni Judejcima ni Grcima ni Božjoj skupštini, kao što i ja svima ugađam u svemu, ne gledajući svoju korist, nego korist mnogih, kako bi bili spaseni“ (1. Kor. 10:32, 33).

Onima koji žele da se pridržavaju Jehovinih pravednih merila ponekad je teško da pronađu odgovarajući stan i osobe s kojima će ga deliti. Međutim, hrišćani moraju ’ispitivati šta je ugodno Gospodu‘. Moraju biti sigurni da se u njihovom domu ne dešava ništa nedolično (Ef. 5:5, 10). To znači da treba da se mole za Božje vođstvo i da čine sve što mogu kako ne bi ugrozili ničiju fizičku i moralnu dobrobit ili naneli sramotu Jehovinom imenu.