Istrajnost u kušnjama ojačala je naše pouzdanje u Jehovu

Ispričala Ada Delo Strito

Upravo sam dovršio prepisivanje dnevnog stiha u svoju svesku. Imam 36 godina, ali za pisanje ovih nekoliko redova trebalo mi je dva sata. Zašto toliko mnogo? Moja majka će objasniti (Džoel)

MOJ suprug i ja smo se 1968. krstili kao Jehovini svedoci. Nakon što sam rodila dva zdrava sina, Davida i Marka, dobili smo trećeg sina, Džoela. On se rodio prevremeno 1973. u bolnici u Benšu, belgijskom gradu koji se nalazi oko 60 kilometara južno od Brisela. Bio je težak samo 1,7 kilograma. Kada sam izašla iz bolnice, Džoel je morao još da ostane kako bi dobio na težini.

Nekoliko sedmica kasnije, naš sin još uvek nije napredovao, pa smo ga moj suprug Luiđi i ja odveli kod pedijatra. Kada ga je pregledao, doktor je rekao: „Veoma mi je žao. Izgleda da su Džoela zadesili svi oni problemi koje njegova braća nemaju.“ Usledila je duga tišina. U tom trenutku sam shvatila da naš mali dečak ima ozbiljan zdravstveni problem. Zatim je doktor odveo mog muža na stranu i rekao mu: „Vaša beba ima trizomiju hromozoma 21“, koja je poznata i kao Daunov sindrom. *

Obuzeti tugom zbog dijagnoze pedijatra, odlučili smo da se obratimo drugom doktoru specijalisti. On je skoro sat vremena pažljivo pregledao malog Džoela, ne rekavši ni reč. Za Luiđija i mene to je izgledalo kao večnost. Na kraju nas je pogledao i rekao: „Vaše dete će jako mnogo zavisiti od vas.“ Zatim je ljubaznim tonom dodao: „Ali Džoel će biti srećan jer ga roditelji vole.“ Savladana emocijama, čvrsto sam privila Džoela uz sebe i onda smo ga odveli kući. Tada je imao osam sedmica.

Ojačani hrišćanskim sastancima i službom

Daljnim ispitivanjima otkriveno je da Džoel takođe ima i ozbiljnu srčanu manu i težak oblik rahitisa. Pošto mu je srce bilo veće nego što je normalno, pritiskalo je pluća i zato je bio sklon infekcijama. Nedugo zatim,  kada je imao četiri meseca, Džoel je dobio bronhijalno zapaljenje pluća i morao je biti vraćen u bolnicu, gde je smešten u karantin. Za nas je bilo izuzetno bolno gledati ga kako pati. Poželeli smo da ga držimo u naručju i mazimo, ali tokom tih deset mučnih sedmica nismo smeli čak ni da ga dodirnemo. Luiđi i ja nismo mogli ništa drugo sem da ga posmatramo, zagrlimo se i molimo.

Tokom tog teškog perioda, i dalje smo išli na skupštinske sastanke zajedno s Davidom i Markom koji su tada imali 6 i 3 godine. Kada smo bili u Dvorani Kraljevstva, osećali smo kao da nas Jehova drži u svom nežnom naručju. Tokom sastanaka na kojima smo bili okruženi našom hrišćanskom braćom i sestrama, osetili smo da svoje breme možemo staviti na Jehovu i imali smo unutrašnji mir (Ps. 55:22). Čak su nam i medicinske sestre koje su brinule o Džoelu rekle da su primetile da nam posećivanje hrišćanskih sastanaka pomaže da sačuvamo ravnotežu.

U tom periodu, takođe sam preklinjala Jehovu za snagu da idem u službu propovedanja. Umesto da ostanem kod kuće i plačem, želela sam da razgovaram s drugima i kažem im zašto mi pouzdanje u Božje obećanje o svetu bez bolesti daje snagu. Svaki put kada sam uspela da odem u službu osetila sam da je Jehova odgovorio na moje molitve.

„Ovo je neverovatno!“

Kako smo se samo radovali kada je konačno došao dan da dovedemo Džoela kući iz bolnice! Ali već sutradan, našu radost zamenila je tuga. Džoelovo stanje se ubrzo pogoršalo i morali smo odmah da ga vratimo u bolnicu. Nakon pregleda, doktori su nam rekli: „Džoelu je preostalo još najviše šest meseci života.“ Dva meseca kasnije, kada je imao oko osam meseci, izgledalo je kao da će se predviđanja doktora obistiniti jer je njegovo stanje bilo sve gore. Doktor je seo pored nas i rekao: „Žao mi je. Ništa više ne možemo učiniti za njega.“ Zatim je dodao: „Sada mu samo Jehova može pomoći.“

Vratila sam se u Džoelovu bolničku sobu. Iako sam bila emocionalno slomljena i fizički iscrpljena, nisam želela da se odvojim od njegovog kreveta. Nekoliko sestara iz skupštine smenjivalo se kako bi bile uz mene, dok je Luiđi brinuo o naša dva starija dečaka. Prošlo je nedelju dana. Zatim je iznenada Džoel doživeo srčani napad. Medicinske sestre su brzo došle ali ništa nisu mogle da učine kako bi mu pomogle. Nekoliko minuta kasnije, jedna od njih mi je nežnim glasom rekla: „Gotovo je...“ Iscrpljena i savladana emocijama briznula sam u plač i napustila sobu. Pokušavala sam da se molim Jehovi, ali nisam uspevala da nađem reči kojima bih izrazila svoj bol. Oko 15 minuta kasnije, jedna sestra me je pozvala i uzviknula: „Džoel se povratio!“ Uzela me je za ruku i rekla: „Dođite, sada možete da ga vidite.“ Kada sam otišla kod Džoela, njegovo srce je ponovo kucalo! Ubrzo se po bolnici proširila vest o njegovom oporavku. Medicinske sestre i doktori došli su da ga vide i mnogi su ushićeno rekli: „Ovo je neverovatno!“

Neočekivani korak u četvrtoj godini

Tokom prvih godina Džoelovog života, pedijatar nam je često ponavljao: „Džoelu je potrebno mnogo ljubavi.“  Pošto smo nakon njegovog rođenja Luiđi i ja na poseban način osetili Jehovinu brigu i ljubav, želeli smo da i mi svom sinu pružimo što više ljubavi. Imali smo mnogo prilika za to jer mu je u svemu bila potrebna naša pomoć.

Tokom prvih sedam godina od kako se Džoel rodio, stalno smo se borili sa istim problemima. Svake godine od oktobra do marta, kod njega se smenjivao jedan zdravstveni problem za drugim i morali smo stalno da ga vodimo u bolnicu. Istovremeno sam se trudila da što je moguće više vremena posvetim Davidu i Marku. Oni su zauzvrat puno pomagali Džoelu da napreduje — i to s neočekivanim rezultatima. Na primer, nekoliko doktora nam je reklo da Džoel nikada neće prohodati. Međutim, jednog dana, kada je on imao četiri godine, naš sin Mark je rekao: „Dođi Džoele, pokaži mami da ti to možeš!“ Na moje oduševljenje, Džoel je napravio svoje prve korake! Bili smo presrećni i zajedno smo se kao porodica pomolili Jehovi i od srca mu zahvalili. U drugim prilikama, čak i kada bi Džoel pokazao samo mali napredak u nečemu, uvek bismo ga srdačno pohvalili.

Poučavanje o Bogu odmalena urodilo je plodom

Kad god je to bilo moguće, vodili smo Džoela na sastanke u Dvoranu Kraljevstva. Da bismo ga zaštitili od bakterija zbog kojih bi se lako mogao razboleti, stavili bismo ga u posebna dečja kolica prekrivena plastičnom providnom navlakom. Iako je morao sedeti ispod te navlake, on se radovao što je među braćom i sestrama.

Suhrišćani su za nas bili izvor snage, pokazivali su puno ljubavi prema nama i pružali praktičnu pomoć. Jedan brat nas je često podsećao na reči iz Isaije 59:1: „Gle, Jehovina ruka nije kratka, pa da ne može spasti, niti je njegovo uho neosetljivo da ne može čuti.“ Te ohrabrujuće reči su nam pomogle da se uzdamo u Jehovu.

Dok je Džoel rastao, mi smo se trudili da služenje Jehovi bude važan deo njegovog života. Koristili smo svaku priliku da mu pričamo o Jehovi tako da i on sam razvije blizak odnos sa svojim nebeskim Ocem. Preklinjali smo Jehovu da blagoslovi naš trud i da poučavanje urodi plodom.

Kada je Džoel bio u ranim tinejdžerskim godinama, veoma nas je radovalo kada smo primetili da voli da razgovara o biblijskoj istini s ljudima koje sretne. Dok se oporavljao od ozbiljne operacije kada je imao 14 godina, bila sam tako srećna što me je upitao: „Mama, mogu li da dam knjigu Zauvek da živiš mom hirurgu?“ Nekoliko godina kasnije, Džoel je opet morao da se operiše. Dobro smo znali da možda neće preživeti. Pre operacije, svojim doktorima je uručio pismo koje smo zajedno sastavili. U njemu je opisao svoj stav u pogledu korišćenja krvi. Hirurg je upitao Džoela: „I da li se ti slažeš s tim?“ On je odlučno odgovorio: „Da, doktore.“ Bili smo tako ponosni na našeg sina što se pouzdao u svog Stvoritelja i  što je bio odlučan da mu ugodi. Bolničko osoblje nam je pružalo veliku podršku, što zaista mnogo cenimo.

Džoelov duhovni napredak

Kada je imao 17 godina, Džoel se krstio u znak predanja Bogu. Nikada nećemo zaboraviti taj dan! Kada vidimo kako duhovno napreduje, zaista smo ispunjeni radošću. Njegova ljubav prema Jehovi i revnost za istinu otada nije ništa manja. Štaviše, svakome koga sretne on voli da kaže: „Istina je moj život!“

Kada je imao blizu 20 godina, Džoel je naučio da čita i piše. To je bio ogroman poduhvat. Svaka mala reč koju je uspeo da zapiše bila je nova pobeda. Od tada, on svaki dan započinje čitanjem dnevnog stiha iz brošurice Svakodnevno razmatranje Pisma. Nakon toga, pažljivo prepisuje stih u svoju svesku koja sada izgleda kao jedna prilično lepa zbirka!

Kada dođe dan za sastanak, Džoel proverava da li ćemo dovoljno rano krenuti u Dvoranu Kraljevstva, pošto želi da stigne na vreme kako bi srdačno pozdravio sve koji dođu. Tokom sastanka, on rado komentariše i učestvuje u prikazima. Takođe pomaže oko mikrofona i obavlja još neka zaduženja. Ukoliko mu to zdravlje omogućava, on svake sedmice ide zajedno s nama u službu propovedanja. Godine 2007, na jednom sastanku je bilo pročitano da je Džoel naimenovan za slugu pomoćnika. Plakali smo od sreće. To je zaista divan blagoslov od Jehove!

Osećamo Jehovinu ruku u našem životu

Godine 1999. doživeli smo još jedan težak udarac. Jedan nesavestan vozač udario je u naša kola i Luiđi je bio ozbiljno povređen. Jedna noga mu je morala biti amputirana i imao je nekoliko ozbiljnih operacija kičme. Pouzdali smo se u Jehovu i ponovo osetili snagu koju on daje svojim slugama kada su u nevolji (Fil. 4:13). Iako je Luiđi ostao nepokretan, trudimo se da to gledamo s pozitivne strane. Pošto ne može da radi, on sada može više da brine o Džoelu. Zbog toga ja imam više vremena za duhovne aktivnosti. Luiđi takođe može više da se posveti duhovnim potrebama naše porodice, kao i skupštine, u kojoj i dalje služi kao koordinator starešinstva.

Zbog neuobičajenih okolnosti u kojima se nalazimo, provodimo dosta vremena zajedno kao porodica. Kroz sve ove godine, naučili smo da budemo razumni i da ne očekujemo previše. Kada naiđu talasi obeshrabrenja, mi u molitvi Jehovi kažemo kako se osećamo. Nažalost, kada su naši sinovi David i Mark odrasli i otišli od kuće, s vremenom su prestali da služe Jehovi. Još uvek se nadamo da će mu se vratiti (Luka 15:17-24).

Tokom svih ovih godina, osetili smo Jehovinu podršku i naučili da se oslanjamo na njega u bilo kojoj poteškoći koja nas zadesi. Naročito nam znače reči koje su zapisane u Isaiji 41:13: „Ja, Jehova, tvoj Bog, držim te za desnicu i kažem ti: ’Ne boj se. Ja ću ti pomoći.‘“ To što znamo da nas Jehova čvrsto drži za ruku pruža nam veliku utehu. Zaista možemo reći da nam je istrajnost u kušnjama ojačala pouzdanje u našeg nebeskog Oca, Jehovu.

[Fusnota]

[Slike na stranama 16, 17]

Džoel sa svojom majkom, Adom

[Slika na 18. strani]

Ada, Džoel i Luiđi

[Slika na 19. strani]

Džoel rado izražava dobrodošlicu braći i sestrama u Dvorani Kraljevstva