Prvi hrišćani u svetu rimskih bogova

U PISMU rimskom caru Trajanu, Plinije Mlađi, namesnik Vitinije, rekao je: „Zasada sam prema svima, koji su mi prijavljeni da su hrišćani, primenjivao ovaj metod. Pitao sam ih lično da li su hrišćani, pa ako bi oni priznali, ja bih isto pitanje ponovio i po drugi i po treći put, skrećući im pažnju da ih za to očekuje kazna. Ako bi istrajali u tome, ja bih izdao naređenje da budu izvedeni i kažnjeni.“ Što se tiče onih koji su poricali da su hrišćani, proklinjali Hrista i odavali čast carevom kipu i kipovima bogova koji su po Plinijevom naređenju bili postavljeni u sudnici, on je napisao: „Smatrao [sam] da ih treba pustiti na slobodu.“

Prvi hrišćani su bili progonjeni jer su odbijali da obožavaju cara i kipove različitih bogova. Koje su još religije postojale u Rimskom carstvu? Kojim su se bogovima ljudi klanjali i kako su Rimljani gledali na njih? Zašto su hrišćani kažnjavani zbog odbijanja da prinose žrtve rimskim božanstvima? Odgovori na ova pitanja će nam pomoći da mudro postupamo kada se suočimo sa sličnim ispitima vernosti Jehovi.

Religije drugih naroda

Koliko je u Rimskom carstvu bilo različitih jezika i kultura, toliko je bilo i različitih božanstava. Premda su Rimljani smatrali da je judaizam neobičan, on je ipak bio religio licita, to jest priznata religija koja je uživala zaštitu države. U jerusalimskom hramu su za cara i rimski narod dva puta dnevno prinošeni po dva jagnjeta i vo. Rimljanima je bilo nebitno da li se tim žrtvama umirivao gnev jednog ili mnogih bogova. Bilo im je važno samo da ti postupci pružaju dovoljan dokaz judejske odanosti Rimu.

Različiti oblici paganizma su bili zastupljeni u brojnim kultovima širom carstva. Grčka mitologija je bila opšteprihvaćena, a posvuda je bilo onih koji su proricali budućnost. Takozvane misteriozne religije sa istoka obećavale su posvećenicima besmrtnost, direktno dobijanje božanskih objava i pristup bogovima putem mističnih rituala. Te religije su nalazile pristalice u jednoj rimskoj provinciji za drugom. U prvim vekovima naše ere bili su popularni kultovi  egipatskog boga Serapisa i boginje Izide, zatim kultovi sirijske boginje-ribe Atargatis i persijskog boga sunca Mitre.

U Delima apostolskim je verno opisana paganska sredina u kojoj su živeli prvi hrišćani. Na primer, na Kipru je rimskog prokonzula pratio jedan jevrejski vračar (Dela 13:6, 7). Stanovnici Listre su mislili da su Pavle i Varnava grčki bogovi Hermes i Zevs (Dela 14:11-13). Dok je bio u Filipima, Pavle je sreo jednu sluškinju koja se bavila proricanjem (Dela 16:16-18). Boraveći u Atini, ovaj apostol je zapazio da su njeni stanovnici „u svemu pobožniji od drugih“. U tom gradu je takođe video oltar s natpisom: „Nepoznatom Bogu“ (Dela 17:22, 23). Efešani su obožavali boginju Artemidu (Dela 19:1, 23, 24, 34). Na Malti su ljudi rekli da je Pavle bog jer mu se ništa nije desilo kada ga je ujela zmija otrovnica (Dela 28:3-6). U takvom okruženju, hrišćani su morali da budu oprezni kako ne bi potpali pod uticaj krive religije.

Rimska religija

Dok im se carstvo širilo, Rimljani su prihvatali nove bogove verujući da su to zapravo njihovi bogovi, samo u drugom obliku. Rimski osvajači nisu iskorenjivali strane kultove već su ih prihvatali i usvajali. Tako je religija Rima postala šarolika kao i njegovo kulturno raznoliko stanovništvo. Nije se zahtevala odanost samo jednom bogu, pa su ljudi mogli da obožavaju više bogova istovremeno.

Vrhovni rimski bog je bio Jupiter, koga su zvali optimus maksimus, što znači najbolji i najveći. Verovalo se da se javlja u vetru, kiši, munjama i grmljavini. Jupiterova sestra i žena Junona, boginja meseca, smatrana je zaštitnicom žena. Njegova ćerka Minerva je bila boginja zanata, umetnosti i rata.

Rimskim božanstvima skoro da nema kraja. Lari i penati su bili porodični bogovi. Vesta je bila boginja domaćeg ognjišta i vatre. Janus, prikazivan sa dva lica, bio je bog svih početaka. Svako zanimanje je imalo svog zaštitnika. Rimljani su poštovali kao bogove čak i apstraktne pojmove. Paks je bila boginja mira, Salus zdravlja, Pudicicija skromnosti  i čednosti, Fides vernosti, Virtus hrabrosti, a Voluptas užitaka. U očima Rimljana, svaki delić javnog i privatnog života bio je podređen volji bogova. Da bi se osigurao povoljan ishod nekog poduhvata, trebalo je odobrovoljiti odgovarajućeg boga putem ritualnih molitvi, žrtava i praznika.

Jedan od načina da se odgonetne šta je volja bogova bilo je traženje predznaka. Obično se to činilo posmatranjem utrobe žrtvovanih životinja. Verovalo se da stanje i izgled unutrašnjih organa pokazuju da li bogovi odobravaju ili ne odobravaju nečije planove.

Do kraja drugog veka pre naše ere Rimljani su poistovetili svoja glavna božanstva sa grčkim božanstvima — Jupitera sa Zevsom, Junonu s Herom i tako redom. Rimljani su takođe prihvatili mitove i legende o grčkim bogovima. U tim legendama bogovi su prikazani u veoma lošem svetlu, s manama i ograničenjima svojstvenim ljudima. Primera radi, Zevs je opisan kao silovatelj i pedofil koji je imao polne odnose sa smrtnim ljudima i navodnim besmrtnicima. Besramne avanture tih bogova — kojima se u drevnim pozorištima često sa oduševljenjem aplaudiralo — pružale su njihovim obožavaocima opravdanje da se i oni prepuste svojim najnižim strastima.

Među obrazovanim ljudima je malo ko verovao u te legende. Neki su ih tumačili kao alegorije. Možda je takvo gledište navelo Pontija Pilata da postavi čuveno pitanje: „Šta je istina?“ (Jov. 18:38). Ono izražava „stav većine obrazovanih ljudi koji su smatrali da je besmisleno pokušavati da se dokuči apsolutna istina o bilo čemu“.

Obožavanje cara

Vladavina Avgusta (27. pre n. e. do 14. n. e.) označila je početak obožavanja cara. Posebno u istočnim provincijama sa grčkim stanovništvom, mnogi su bili iskreno zahvalni Avgustu čija je vladavina donela blagostanje i mir posle dugogodišnjih ratova. Ljudi su želeli da ih uvek štiti neka vidljiva sila. Želeli su da postoji institucija koja bi premostila verske razlike, ojačala odanost državi i ujedinila svet pod vlašću „spasitelja“. Tako je caru počela da se iskazuje čast kao da je bog.

Premda Avgust za života nije dozvoljavao da ga drugi nazivaju bogom, tražio je da se obožava boginja Rima koja je bila oličenje tog grada. Avgust je posle smrti bio proglašen za boga. Tako su verska osećanja i patriotizam u različitim rimskim provincijama bili usmereni prema centru carstva i njegovim vladarima. Obožavanje cara, koje se ubrzo proširilo na sve provincije, postalo je način da se državi iskaže poštovanje i odanost.

Domicijan, koji je vladao od 81. do 96. n. e., prvi je rimski car koji je od svojih podanika zahtevao da ga poštuju kao boga. Do tada su Rimljani uvideli da postoji razlika između hrišćana i Jevreja i počeli su da proganjaju pripadnike tog za njih novog kulta. Verovatno je tokom Domicijanove vladavine apostol Jovan bio prognan na ostrvo Patmos zbog toga što je „svedočio za Isusa“ (Otkr. 1:9).

Jovan je tokom zatočeništva na Patmosu napisao Otkrivenje. U toj knjizi je spomenuo Antipu, hrišćanina koji je bio pogubljen u Pergamu, istaknutom centru obožavanja cara (Otkr. 2:12, 13). Moguće je da je do tog vremena rimska vlast već pokušavala da primora hrišćane da  učestvuju u ritualima državne religije. Šta god da je istina, i pre 112. godine n. e. Plinije je tražio da hrišćani u Vitiniji učestvuju u takvim ritualima, što se vidi iz njegovog pisma Trajanu koje smo citirali na početku ovog članka.

Trajan se pohvalno izrazio o Plinijevom postupanju prilikom rešavanja tih slučajeva i rekao da treba pogubiti hrišćane koji odbijaju da odaju čast rimskim bogovima. Međutim, u nastavku je napisao: „Ako neko porekne da je hrišćanin, i ako to javno dokaže prinošenjem žrtava našim bogovima, neka je i bio sumnjiv u prošlosti, treba da zbog svog kajanja dobije oproštaj.“

Rimljanima je bila nezamisliva religija koja ljudima nalaže da budu odani samo jednom bogu. Rimski bogovi nisu zahtevali tako nešto, pa zašto bi hrišćanski Bog to tražio? Smatralo se da je obožavanje državnih bogova jednostavno način da se pokaže podložnost vlasti. Zato je odbijanje da im se oda počast bilo smatrano izdajom. Kao što je Plinije primetio, hrišćane niko nije mogao naterati na takav čin. Prvi hrišćani su to smatrali neverstvom Jehovi i mnogi od njih bi radije umrli nego učestvovali u idolopokloničkom obožavanju cara.

Zašto je vredno razmišljati o svemu ovome? U nekim zemljama se od građana očekuje da odaju počast državnim simbolima. Kao hrišćani, mi svakako poštujemo autoritet svetovnih vlasti (Rimlj. 13:1). Međutim, kada se u nekoj ceremoniji koriste državni simboli, na naše postupke utiče saznanje da Jehova zahteva da se odanost iskazuje isključivo njemu, kao i savet iz njegove Reči da ’bežimo od idolopoklonstva‘ i ’klonimo se idola‘ (1. Kor. 10:14; 1. Jov. 5:21; Naum 1:2). Isus je rekao: „Jehovu, svog Boga, obožavaj i jedino njemu služi“ (Luka 4:8). Zato, ostanimo uvek verni Bogu koga obožavamo.

[Istaknuti tekst na 5. strani]

Pravi hrišćani su odani isključivo Jehovi

[Slike na 3. strani]

Prvi hrišćani su odbijali da obožavaju cara i kipove bogova

Car Domicijan

Zevs

[Izvori]

Car Domicijan: Todd Bolen/Bible Places.com; Zevs: Photograph by Todd Bolen/Bible Places.com, taken at Archaeological Museum of Istanbul

[Slika na 4. strani]

Efeški hrišćani nisu želeli da obožavaju boginju Artemidu kojoj su mnogi ljudi odavali čast (Dela 19:23-41)