Uvek marljiv u Jehovinoj organizaciji

Ispričao Vernon Zubko

ODRASTAO sam na farmi nedaleko od Stenena, jednog sela u pokrajini Saskačevan, u Kanadi. Moji otac i majka, Fred i Adela, mnogo su se trudili da podmire duhovne i materijalne potrebe moje starije sestre Aurelije i mene, kao i Alvina, Alegre i Darila, koji su mlađi od mene. Do dan-danas smo im zahvalni što su nas poučavali istini.

Moj otac, pomazani hrišćanin, neustrašivo je propovedao dobru vest. Vredno je radio da bi nas izdržavao, ali se i trudio da svi znaju da je Jehovin svedok. Uvek je govorio o istini. Njegova revnost i hrabrost su ostavile dubok utisak na mene. Često mi je govorio: „Uvek budi marljiv u Jehovinoj organizaciji i izbeći ćeš mnoge probleme.“

Često smo svedočili na ulici u Stenenu i obližnjim selima. To mi nije uvek bilo lako. U svakom mestu je bilo onih koji su maltretirali nas koji smo bili mlađi od njih i rugali nam se. Jednom prilikom, kad mi je bilo osam godina, stajao sam na jednom ćošku držeći u rukama Stražarsku kulu i Probudite se! kada me je okružila grupa dečaka. Skinuli su mi novu kapu s glave i stavili je na jedan stub pored mene. Srećom, jedan stariji brat koji me je držao na oku video je šta se dešava. Prišao je i pitao me: „Vern, da li je sve u redu?“ Dečaci su odmah pobegli. Iako me je to što se desilo donekle uznemirilo, naučio sam da kada svedočim na ulici treba da se krećem, a ne da stojim kao kip. Takve situacije tokom odrastanja pomogle su mi da steknem hrabrost za službu od vrata do vrata.

Alvin i ja smo se krstili u maju 1951. Tada sam imao 13 godina. Još uvek se sećam da nas je brat Džek Nejtan, koji je održao govor za krštenje, podstakao da ne dozvolimo da prođe mesec dana a da ne govorimo o Jehovi. * U našoj porodici pionirska služba se oduvek smatrala najboljim životnim pozivom. Tako sam se 1958, kad sam završio školovanje, preselio u Vinipeg, u Manitobi, da tamo služim kao pionir. Iako bi moj otac bio srećan da sam nastavio s njim naš porodični posao kao stolar, on i majka su me svesrdno podsticali na pionirsku službu i podržali moju odluku o preseljenju.

Novi dom i stalni partner

Podružnica je 1959. pozvala sve koji mogu da se presele u Kvibek, gde je  postojala velika potreba za objaviteljima. Otišao sam kao pionir u Montreal. Kakva promena! Bilo je to novo poglavlje u mom životu jer sam počeo da učim francuski i da se prilagođavam novoj kulturi. Jedan pokrajinski nadglednik mi je rekao: „Nikad nemoj reći: ’Mi smo to ovako radili.‘“ Bio je to dobar savet (1. Kor. 9:22, 23).

Kad sam se preselio u Kvibek nisam imao stalnog partnera za službu. Međutim, jedna mlada sestra po imenu Širli Turkot, koju sam upoznao u Vinipegu, postala je moj stalni partner kada samo se venčali u februaru 1961. I ona je odrasla u porodici Jehovinih svedoka. Tada nisam ni slutio da će mi ona tokom godina biti izuzetno dragocen izvor snage i ohrabrenja.

Propovedanje na poluostrvu Gaspe

Dve godine posle našeg venčanja postali smo specijalni pioniri u Rimuskiju, u Kvibeku. Sledećeg proleća braća iz podružnice su nas zamolila da propovedamo na poluostrvu Gaspe, duž istočne obale Kanade. Naš zadatak je bio da posejemo što više semena istine (Prop. 11:6). U automobil smo spakovali preko 1 000 časopisa i skoro 400 knjiga, kao i nešto hrane i odeće i krenuli na jednomesečno propovedničko putovanje. Sistematski smo obradili sva sela na Gaspeu. Lokalna radio-stanica je upozorila meštane da dolaze Jehovini svedoci i rekla im da ne uzimaju našu literaturu. Međutim, većina njih je to pogrešno shvatila i pomislila da je u pitanju reklama za naše publikacije tako da su ih uzimali.

Tih godina je sloboda propovedanja bila nešto relativno novo u nekim delovima Kvibeka i policija nas je neretko zaustavljala. Tako nešto se desilo u jednom gradu u kom smo na skoro svakim vratima uručili literaturu. Jedan policajac nas je zamolio da pođemo s njim u policijsku stanicu i to smo i uradili. Saznao sam da je gradski advokat izdao taj nalog da bi nas zaustavio u propovedanju. Pošto je šef policije tog dana bio odsutan, tom advokatu sam pokazao pismo iz podružnice u Torontu u kom je detaljno dokumentovano naše pravo da propovedamo. Čim je pročitao pismo, rekao je: „Čujte, ne želim nikakve probleme. Parohijski sveštenik mi je rekao da vas zaustavim.“ Pošto smo želeli da ljudi znaju da naše delo nije protivzakonito, odmah smo se vratili na područje na kom nas je policija zaustavila i nastavili smo da propovedamo.

Kada smo sutradan ujutru došli kod šefa policije, bio je ljut kada je čuo da su nas priveli. Trebalo je da čujete kako je preko telefona razgovarao s tim advokatom! Rekao nam je da se lično njemu javimo ako budemo imali ikakvih problema i da će se on time pozabaviti. Iako smo bili stranci i nismo najbolje znali francuski, ljudi su prema nama bili fini i gostoljubivi. Samo, pitali smo se da li će ikada prihvatiti istinu? Godinama kasnije dobili smo odgovor na to pitanje kada smo opet došli na Gaspe da gradimo Dvorane Kraljevstva. Saznali smo da su mnogi od onih kojima smo svedočili postali naša braća. Jehova je zaista taj koji daje da raste (1. Kor. 3:6, 7).

Dobijamo nasledstvo od Jehove

Ćerka Lisa nam se rodila 1970. godine. To nasledstvo od Jehove donelo nam je mnogo radosti u životu. Širli i Lisa su zajedno sa mnom radile na izgradnji mnogih Dvorana Kraljevstva. Kad je Lisa završila školovanje, rekla nam je: „Pošto ste vi zbog mene prekinuli s punovremenom službom, probaću da vam to nadoknadim tako što ću postati pionir.“ Otada je prošlo više  od 20 godina i Lisa je i dalje pionir, sada sa svojim suprugom Silvanom. Zajedno su radili na nekoliko međunarodnih građevinskih projekata. Cilj naše porodice je da živimo jednostavno i da budemo na raspolaganju za službu Jehovi. Nikada neću zaboraviti ono što je Lisa rekla kada je odlučila da postane pionir. Ona me je zapravo motivisala da opet počnem s pionirskom službom, i od 2001. godine sam pionir. Pionirska služba me i dalje uči da se uzdam u Jehovu u svemu što radim i da vodim jednostavan, ali ispunjen i srećan život.

Učešće u građevinskim projektima zahteva ljubav i vernost

Jehova me je naučio da onaj ko se stavi na raspolaganje i prihvati bilo koji zadatak koji mu on da, ima mnogo blagoslova. Drago mi je što služim u Regionalnom odboru za gradnju i učestvujem u građevinskim projektima zajedno s braćom i sestrama širom Kvibeka i drugde.

Iako neki dobrovoljci nisu sjajni govornici, na gradilištima su zaista izuzetni. Ova draga braća svim srcem rade i njihovi talenti dolaze do izražaja. Rezultat je uvek jedan lep objekat namenjen obožavanju Jehove.

Pitali su me koje su najvažnije osobine koje jedan dobrovoljac na izgradnji Dvorana Kraljevstva treba da ima? Iz ličnog iskustva mogu reći da je najvažnije da čovek voli Jehovu i njegovog Sina, kao i svu braću (1. Kor. 16:14). Kao drugo, treba da bude veran Bogu. Kada stvari ne idu kako bismo mi to želeli, a to se dešava, osoba verna Bogu i dalje sluša smernice organizacije. Vernost će je podstaći da se prijavi i za buduće projekte.

Zahvalan Jehovi

Moj otac je umro još 1985, ali njegov savet da uvek budem marljiv u Jehovinoj organizaciji i dalje mi je urezan u misli. Kao i drugi koji su dobili svoj zadatak u nebeskom delu Jehovine organizacije, sigurno i sada marljivo radi (Otkr. 14:13). Moja majka sada ima 97 godina. Zbog šloga ne može baš dobro da govori, ali ipak zna mnogo biblijskih stihova. Citira ih kada nam piše pisma i podstiče nas da i dalje verno služimo Jehovi. Srećni smo što smo imali tako dobre roditelje!

Zahvalan sam Jehovi i za moju vernu suprugu i saradnicu Širli. Ona je uzela k srcu savet koji joj je njena majka dala: „Vern će imati mnogo posla oko duhovnih stvari i zato ćeš morati da naučiš da ga deliš s drugima.“ Kada smo se pre 49 godina uzeli, rešili smo da ostarimo zajedno, služeći Jehovi, i da se, ako oboje preživimo kraj ovog sveta, zajedno podmlađujemo i nastavimo da mu večno služimo. Zaista smo „zaokupljeni Gospodovim delom“ (1. Kor. 15:58). Jehova stvarno brine o nama i stara se da uvek imamo sve što nam treba.

[Fusnota]

[Slika na 31. strani]

„Cilj naše porodice je da živimo jednostavno i da budemo na raspolaganju za službu Jehovi“