Služenje Jehovi donelo mi je radost uprkos kušnjama

Ispričala Matje de Jonge-van den Hevel

IMAM 98 godina. Čast mi je što već 70 godina služim Jehovi. Naravno, moja vera je više puta bila ispitana. Za vreme Drugog svetskog rata poslata sam u koncentracioni logor, gde sam se u jednom trenutku toliko obeshrabrila da sam donela odluku zbog koje sam kasnije zažalila. Posle nekoliko godina doživela sam drugi strahovit udarac. Bez obzira na sve te kušnje, zahvalna sam Jehovi što mi je pružio priliku da mu služim.

Moj život se promenio u oktobru 1940. Živela sam u Holandiji, u gradu Hilversumu, oko 24 kilometra jugoistočno od Amsterdama. Holandija je tada bila pod nacističkom okupacijom. U to vreme sam već pet godina bila u braku s Japom de Jongeom, divnim suprugom. Imali smo preslatku trogodišnju ćerkicu Vili. Pored nas je živeo siromašan bračni par koji je jedva uspevao da prehrani svoje osmoro dece. Pa ipak, često su pružali smeštaj i obroke jednom mladiću. ’Zašto uzimaju na sebe taj dodatni teret?‘, pitala sam se. Kad sam im jednom odnela nešto hrane, saznala sam da je taj mladić pionir. On mi je pričao o Božjem Kraljevstvu i blagoslovima koje će ono ostvariti. To je ostavilo dubok utisak na mene i brzo sam prihvatila istinu. Iste godine sam predala svoj život Jehovi i krstila se. Godinu dana nakon toga i moj suprug se krstio.

Iako sam tek počela da dublje proučavam Bibliju, bilo mi je sasvim jasno da sam svojim krštenjem postala pripadnik zabranjene organizacije. Takođe sam znala da su mnogi Svedoci već poslati u zatvor jer su propovedali poruku o Kraljevstvu. Pa ipak, odmah sam počela da propovedam od kuće do kuće, a suprug i ja smo često primali na prenoćište pionire i putujuće nadglednike. Naša kuća je takođe postala skladište biblijske literature koju su donosili braća i sestre iz Amsterdama. Prevozili su je na biciklima, u kutijama pokrivenim ceradom. Ti kuriri su zaista pokazivali veliku ljubav i hrabrost! Rizikovali su život za svoju braću (1. Jov. 3:16).

„Mamice, hoćeš li se brzo vratiti?“

Oko šest meseci nakon mog krštenja, na naša vrata su došla tri policajca. Pretražili su celu kuću. Iako nisu pronašli ormar pun literature, našli su neke knjige sakrivene ispod našeg kreveta. Odmah su mi naredili da pođem s njima do policijske stanice u Hilversumu. Pre polaska sam zagrlila moju ćerkicu a ona me je upitala: „Mamice,  hoćeš li se brzo vratiti?“ „Hoću, mila. Mama će se brzo vratiti“, rekla sam joj. Međutim, prošlo je mučnih godinu i po dana pre nego što sam je ponovo držala u naručju.

Policajac me je sproveo vozom do Amsterdama radi daljnjeg ispitivanja. Inspektori su izveli pred mene trojicu braće iz Hilversuma i primoravali me da potvrdim da su oni Svedoci. Ja sam rekla: „Poznajem samo jednog od njih. On nam donosi mleko.“ To je bila istina, taj brat je stvarno raznosio mleko. Onda sam dodala: „Da li je Jehovin svedok, treba da pitate njega, a ne mene.“ Pošto više ništa nisam htela da kažem, udarili su me u lice i zatvorili u ćeliju, u kojoj sam provela naredna dva meseca. Kada je moj suprug saznao gde sam, doneo mi je nešto odeće i hrane. Zatim sam u avgustu 1941. poslata u Ravensbrik, zloglasni koncentracioni logor za žene, oko 80 kilometara severno od Berlina, u Nemačkoj.

„Glavu gore, draga“

Kada smo stigle, rekli su nam da će nas pustiti kući ukoliko potpišemo izjavu da se odričemo svoje vere. Naravno, nisam to potpisala. Potom su mi oduzeli sve što sam imala i poslali me u zajedničko kupatilo gde sam morala da skinem sve sa sebe. Tamo sam srela još neke sestre iz Holandije. Dobile smo logorsku uniformu s prišivenim ljubičastim trouglom, jednu činiju, šolju i kašiku. Prvu noć smo provele u baraci za nove logoraše. Tu sam, prvi put otkako sam uhapšena, briznula u plač. „Šta će biti sa mnom? Koliko ću ostati ovde?“, jecala sam. Iskreno govoreći, do tada još nisam razvila snažan odnos s Jehovom jer sam se krstila pre samo nekoliko meseci. Trebalo je još puno toga da naučim. Tokom prozivke narednog dana, jedna sestra iz Holandije sigurno je primetila koliko sam utučena. Rekla mi je: „Glavu gore, draga, glavu gore! Ko nam može nauditi?“

Nakon prozivke smo odvedene u druge barake gde su nas srdačno dočekale stotine sestara iz Nemačke i Holandije. Neke sestre iz Nemačke su bile u logoru više od godinu dana. Njihovo prisustvo mi je ulivalo snagu — zaista me je podiglo. Takođe sam bila oduševljena što su barake u kojima smo se mi nalazile bile mnogo čistije od drugih logorskih baraka. Osim po čistoći, bile su poznate i po tome što u njima nije bilo krađe, psovanja ni tuča. U poređenju sa užasnim uslovima u logoru, naše barake su bile poput čistog ostrva u zagađenom moru.

Život u logoru

U logoru smo naporno radile i dobijale vrlo malo hrane. Morale smo da ustajemo u pet ujutro i odmah da se okupimo na prozivci. Primoravali su nas da stojimo napolju oko sat vremena, po kiši ili suncu. U pet sati popodne, nakon teškog rada, ponovo bi usledila prozivka. Tada smo dobijale malo čorbe i hleba i odlazile na spavanje — potpuno iscrpljene.

 Svakog dana osim nedeljom, radila sam na seoskim imanjima gde sam tokom žetve kosila pšenicu, kopala odvodne kanale i čistila svinjce. Iako je posao bio težak i prljav, mogla sam da izdržim svaki dan jer sam još bila mlada i prilično snažna. Takođe su me jačale melodije Kraljevstva koje sam tiho pevala dok sam radila. Međutim, neprestano sam čeznula da vidim svog supruga i dete.

Dobijale smo vrlo malo hrane ali je svaka od nas nastojala da sačuva komadić hleba od svog dnevnog sledovanja. Tako nam je ostajalo malo više za nedelju, kada smo se okupljale i razgovarale o biblijskim temama. Iako nismo imale literaturu, verne starije sestre su pričale o Bibliji a ja sam upijala svaku njihovu reč. Čak smo uspele da zajedno obeležimo godišnjicu Hristove smrti.

Teskoba, kajanje i zatim ohrabrenje

Ponekad bi nam naredili da radimo nešto čime bismo direktno podupirale nacističku vojsku. Zbog naše neutralnosti u političkim pitanjima, sve sestre su odbijale takve poslove, a ja sam se ugledala na njihov hrabar primer. Za kaznu nismo dobijale hranu danima i morale smo satima stajati tokom prozivki. Jedne zime smo bile zaključane 40 dana u baraci bez grejanja.

Nama Jehovinim svedocima su uvek iznova govorili da će nas pustiti kući ako potpišemo izjavu da se odričemo svoje vere. Nakon više od godinu dana provedenih u Ravensbriku, potpuno sam klonula duhom. Želja da vidim svog supruga i dete postala je toliko snažna da sam zatražila obrazac sa izjavom u kojoj je stajalo da više neću biti Istraživač Biblije i potpisala je.

Kada su druge sestre čule šta sam učinila, neke su počele da me izbegavaju. Međutim, dve starije sestre iz Nemačke, Hedvig i Gertrud, potražile su me i rekle da me i dalje vole. Dok smo zajedno čistile svinjce, blago su mi objasnile koliko je važno ostati veran Jehovi i da ljubav prema njemu pokazujemo kada se nepokolebljivo držimo svojih uverenja. Njihova majčinska briga i ljubav su me veoma dirnule. a Znala sam da je ono što sam uradila bilo pogrešno i nameravala sam da povučem svoju izjavu. Jedne večeri sam ispričala jednoj sestri šta sam odlučila. Mora da me je čuo neko od logorskih službenika jer su me te iste večeri iznenada pustili i vozom poslali u Holandiju. Jedna od nadglednica logora, čijeg se lika i dan-danas sećam, rekla je: „Ti si ostala Bibelforšer, [Istraživač Biblije] i to ćeš uvek biti.“ Odgovorila sam: „Da, uz Jehovinu pomoć, hoću“ Ali, i dalje sam se pitala: ’Kako da poništim tu izjavu?‘

U jednom delu izjave je stajalo: „Ovim potvrđujem da više nikada neću biti aktivan član Međunarodnog udruženja Istraživača Biblije.“ Znala sam šta ću da učinim! U januaru 1943, kratko nakon povratka kući, ponovo sam počela da učestvujem u službi propovedanja. Naravno, ako bi me nacisti po drugi put uhvatili da propovedam o Božjem Kraljevstvu, kazna bi bila mnogo ozbiljnija.

Htela sam da učinim još nešto kako bih pokazala da je moja želja da verno služim Jehovi iskrena, pa smo suprug i ja ponovo otvorili vrata svog doma kuririma i putujućim nadglednicima. Bila sam neizmerno zahvalna što sam dobila još jednu priliku da dokažem Jehovi da volim njega i njegov narod.

 Najbolniji udarac

Nekoliko meseci pre završetka rata, suprug i ja smo doživeli tragediju. U oktobru 1944, naša ćerkica Vili se iznenada razbolela. Dobila je difteriju. Stanje joj se brzo pogoršavalo i umrla je za tri dana. Imala je samo sedam godina.

Bili smo potpuno skrhani bolom zbog gubitka jedinog deteta. Patnje kroz koje sam prošla u Ravensbriku nisu bile ništa u poređenju sa onim što sam osećala kada smo izgubili naše dete. Međutim, u tim najtežim trenucima smo nalazili utehu u rečima iz Psalma 16:8: „Jehovu uvek imam pred sobom. On mi je s desne strane, neću posrnuti.“ Nas dvoje smo čvrsto verovali u Jehovino obećanje o uskrsenju. Držali smo se istine i uvek revno propovedali dobru vest. Sve do svoje smrti 1969, suprug mi je pružao veliku podršku u služenju Jehovi.

Blagoslovi i lepi trenuci

Bliska saradnja s punovremenim slugama mi već decenijama pričinjava veliku radost. Kao i tokom rata, uvek smo primali putujuće nadglednike i njihove supruge dok su bili u poseti našoj skupštini. Jedan par koji je učestvovao u putujućem delu, Marten i Nel Kaptajn, čak je stanovao kod nas 13 godina. Kada se Nel razbolela i bila na samrti, brinula sam o njoj tri meseca dok nije preminula. Zahvaljujući druženju s njima, kao i sa dragom braćom i sestrama iz moje skupštine, uvek sam imala osećaj da se nalazim u duhovnom raju.

Jedan od značajnih trenutaka u mom životu odigrao se 1995, kada sam bila pozvana u Ravensbrik na komemoraciju. Tamo sam srela sestre s kojima sam bila u logoru i koje nisam videla više od 50 godina! Susret s njima je bio nezaboravan i dirljiv. Bila je to divna prilika da se međusobno ohrabrimo da istrajemo dok s radošću čekamo vreme kada će se naši voljeni koje smo izgubile vratiti u život.

Apostol Pavle je u Rimljanima 15:4 rekao da „svojom istrajnošću i utehom iz Pisama imamo nadu“. Zahvalna sam Jehovi za tu nadu koja mi pomaže da mu radosno služim uprkos kušnjama.

[Fusnota]

[Slika na 10. strani]

S Japom 1930.

[Slika na 10. strani]

Naša ćerka Vili sa sedam godina

[Slika na 12. strani]

Dirljiv susret 1995. Ja sam u prvom redu, druga sleva