Dugogodišnja pravna borba završena pobedom!

POČELA je 1995. godine i trajala je 15 godina. Sve to vreme pravi hrišćani u Rusiji bili su na meti onih koji se protive slobodi veroispovesti. Ti protivnici su čvrsto rešili da izdejstvuju zabranu delovanja Jehovinih svedoka u Moskvi i šire. Pa ipak, Jehova je besprekornost naše drage braće i sestara u Rusiji nagradio pobedom na pravnom polju. Ali kako je uopšte došlo do toga?

NAPOKON SLOBODA!

Početkom 1990-ih naša braća u Rusiji su ponovo dobila versku slobodu koju su izgubila 1917. godine. Vlada Sovjetskog Saveza je registrovala Jehovine svedoke kao zvaničnu religiju 1991. godine. Jehovini svedoci su nakon raspada Sovjetskog Saveza ponovo registrovani u Ruskoj Federaciji. Država je čak zvanično priznala da su Svedoci koji su decenijama ranije bili proganjani zapravo bili žrtve političkog ugnjetavanja. Moskovsko ministarstvo pravde je 1993. godine registrovalo Jehovine svedoke u Moskvi. Te iste godine u Rusiji je na snagu stupio i novi ustav koji garantuje slobodu veroispovesti. Nije čudo što je jedan brat rekao: „Nismo ni sanjali da ćemo dobiti ovakvu slobodu!“ Još je rekao: „Ovo smo čekali pedeset godina!“

Braća i sestre u Rusiji su koristili to „povoljno vreme“ tako što su više išli u službu propovedanja i mnogi su prihvatili istinu (2. Tim. 4:2). „Ljudi su bili veoma zainteresovani za religiju“, rekla je jedna žena. Ubrzo se broj objavitelja, pionira i skupština višestruko povećao. Zapravo, od 1990. do 1995. broj Svedoka u Moskvi je skočio sa 300 na preko 5 000! Taj veliki porast je uznemirio one koji su bili protiv verske slobode. Oni su sredinom 1990-ih protiv Jehovinih svedoka započeli pravnu borbu koja je imala četiri duge faze sve dok na kraju nije okončana.

KRIVIČNE ISTRAGE S NEOČEKIVANIM ISHODOM

Prva faza pravne borbe počela je u junu 1995. Jedna grupa ljudi u Moskvi koja je bila u sprezi s Ruskom pravoslavnom crkvom podnela je krivičnu prijavu protiv naše braće. Oni su tvrdili da zastupaju ljude koji ne odobravaju to što su njihova deca ili bračni drug postali Jehovini svedoci. U junu 1996. započeta je istraga, ali nije nađen nijedan dokaz protiv Jehovinih svedoka. Ta ista grupa je podnela još jednu sličnu prijavu. Sprovedena je još jedna istraga, ali su opovrgnute sve optužbe. Uprkos tome podneli su i treću prijavu zasnovanu na istim optužbama. Opet je sprovedena istraga o Jehovinim svedocima u Moskvi, ali je tužilac došao do istog zaključka, naime, nije bilo osnova za pokretanje krivičnog postupka. Zatim su protivnici po četvrti put podneli istu prijavu i sve se isto završilo. Prosto je neverovatno da je ta ista grupa nakon toga zahtevala još jednu istragu. Konačno je 13. aprila 1998. novi istražitelj zaključio slučaj.

„A onda se desilo nešto krajnje nelogično“, kaže advokat koji je radio na  tom slučaju. Iako je predstavnica tužilaštva koja je vodila petu istragu priznala da nema osnova da se protiv Svedoka pokrene krivični postupak, predložila je da se protiv naše braće pokrene građanska parnica. Ona je tvrdila da Jehovini svedoci u Moskvi krše državni i međunarodni zakon. Tužilac Severnog upravnog okruga Moskve se složio s tim i pokrenuo je građansku parnicu. a Rasprava je počela 29. septembra 1998. pred Opštinskim sudom moskovske opštine Golovinski. Time je započela druga faza ove pravne borbe.

BIBLIJA NA SUDU

U prepunoj sudnici u severnom delu Moskve, tužilac Tatjana Kondratjeva započela je raspravu pozivajući se na državni zakon usvojen 1997. po kom su pravoslavlje, islam, judaizam i budizam tradicionalne religije. b Taj zakon je otežavao drugim religijama da steknu zakonsko priznanje. Osim toga, dozvoljavao je sudovima da zabrane religije koje potpiruju mržnju. Tužilac Kondratjeva je tvrdila da Jehovini svedoci potpiruju mržnju i rasturaju porodice i da ih zato treba zabraniti.

Advokat koji je branio našu braću pitao ju je: „Ko je od Jehovinih svedoka u Moskvi prekršio taj zakon?“ Nije mogla da navede nijedno ime, ali je tvrdila da literatura Jehovinih svedoka potpiruje mržnju prema drugim religijama. Da bi to dokazala pročitala je odlomke iz časopisa Stražarske kule i Probudite se! i drugih publikacija. Na pitanje kako te publikacije potpiruju mržnju odgovorila je: „Jehovini svedoci kažu da je njihova religija prava.“

Advokat koji je naš brat dao je jedan primerak Biblije sudiji, drugi tužiocu, a zatim je pročitao stih iz Efešanima 4:5 koji glasi: „Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje.“ Ubrzo su sudija, tužilac i advokat, svi s Biblijom u ruci, diskutovali o stihovima kao što su Jovan 17:18 i Jakovljeva 1:27. Žena koja je bila sudija pitala je tužioca: „Da li ovi stihovi potpiruju versku netrpeljivost?“ Tužilac Kondratjeva odgovorila je da nije kompetentna da komentariše Bibliju. Advokat je pokazao publikacije Ruske pravoslavne crkve u kojima se Jehovini svedoci oštro kritikuju i pitao: „Da li se ovim izjavama krši zakon?“ Odgovor je bio: „Nisam kompetentna da komentarišem izjave sveštenika.“

OPTUŽBE BEZ DOKAZA

Optužujući Svedoke da rasturaju porodice, tužilac Kondratjeva je navela da Svedoci ne slave praznike kao što je Božić. Kasnije je priznala da zakon Rusije ne zahteva od svojih državljana da slave Božić. Rusi, uključujući i Jehovine svedoke u Rusiji, imaju pravo na  izbor. Tvrdila je i to da su u našoj organizaciji ’deca lišena normalnog odmora i dečjih radosti‘. Pa ipak, priznala je da nikada nije razgovarala ni sa jednom mladom osobom čiji su roditelji Svedoci. Kada ju je advokat pitao da li je ikada prisustvovala nekom sastanku Jehovinih svedoka odgovorila je: „Nije bilo potrebe.“

Tužilaštvo je pozvalo jednog profesora psihijatrije da kao stručnjak iznese svoje mišljenje. On je tvrdio da čitanje naše literature dovodi do psihičkih problema. Kada je branilac primetio da je pismena izjava tog profesora identična s dokumentom koji je dostavila Moskovska patrijaršija, profesor je priznao da su neki delovi isti od reči do reči. „Koristili smo isti izvor informacija“, rekao je. Daljim ispitivanjem je ustanovljeno da on nikada nije lečio nijednog Jehovinog svedoka. Jedan drugi profesor psihijatrije je na sudu rekao da je analizirao više od sto Svedoka u Moskvi. Došao je do zaključka da su oni psihički zdravi i dodao da su neki od njih postali tolerantniji prema drugim religijama od kada su postali Jehovini svedoci.

POBEDA, ALI NE KONAČNA

Dvanaestog marta 1999. sudija Jelena Prohoričeva je odredila da pet akademika analizira literaturu Jehovinih svedoka i odložila je suđenje. Nevezano za to suđenje, Ministarstvo pravde Ruske Federacije je već bilo odredilo nekoliko akademika da urade to isto. Oni su 15. aprila 1999. izvestili Ministarstvo da u našim publikacijama nisu našli ništa loše. Tako je 29. aprila 1999. Ministarstvo pravde obnovilo registraciju Jehovinih svedoka u Ruskoj Federaciji. Iako je imao taj izveštaj, moskovski sud je insistirao na tome da akademici koje je on  odredio analiziraju našu literaturu. Tako je nastala krajnje čudna situacija. Rusko ministarstvo pravde je u skladu sa zakonom priznalo Jehovine svedoke kao religiju, a u isto vreme je Moskovsko ministarstvo pravde vršilo istragu o Jehovinim svedocima zbog navodnog kršenja zakona!

Prošlo je skoro dve godine pre nego što se suđenje nastavilo, i 23. februara 2001. sudija Jelena Prohoričeva donela je presudu. Nakon što je razmotrila zaključke do kojih su došli akademici, utvrdila je sledeće: „Nema osnove za ukidanje i stavljanje zabrane na aktivnosti Jehovinih svedoka u Moskvi.“ Konačno je bilo pred zakonom priznato da su naša braća nevina i sve optužbe protiv njih bile su odbačene. Ali tužilaštvo je odbacilo presudu i obratilo se Gradskom sudu u Moskvi. Tri meseca kasnije, 30. maja 2001. taj sud je poništio odluku sudije Prohoričeve. Odredio je ponovno suđenje sa istim tužiocem ali drugim sudijom. Na pomolu je bila treća faza.

PORAZ, ALI NE KONAČAN

Sudija Vera Dubinskaja je 30. oktobra 2001. započela novo suđenje. c Tužilac Kondratjeva je ponovo iznela istu optužbu da Jehovini svedoci potpiruju mržnju, a onda je dodala da se zabranom delovanja Jehovinih svedoka zapravo štite prava Jehovinih svedoka u Moskvi! U odgovoru na tu nečuvenu izjavu 10 000 Svedoka u Moskvi je odmah potpisalo peticiju u kojoj mole sud da ne prihvati ponudu tužioca da ih „zaštiti“.

Tužilac Kondratjeva je izjavila da nema potrebe da iznosi dokaze da su Jehovini svedoci prekršili zakon jer im se sudi zbog njihove literature i verovanja, a ne zbog njihovog ponašanja. Najavila je da će pozvati predstavnika Ruske pravoslavne crkve da svedoči i iznese svoje stručno mišljenje. Time je postalo očigledno da je sveštenstvo bilo duboko upleteno u nastojanje da se Jehovini svedoci zabrane. Sud je 22. maja 2003. odredio da grupa stručnjaka analizira publikacije Jehovinih svedoka — iako je to već bilo učinjeno.

Sedamnaestog februara 2004. sud se ponovo sastao da bi razmotrio rezultate istraživanja. Stručnjaci su zaključili da naše publikacije podstiču čitaoce da „čuvaju porodicu i brak“ i da su tvrdnje da se u našoj literaturi potpiruje mržnja „neosnovane“. I drugi stručnjaci su se složili s tim. Profesor istorije religije je pred sudom bio upitan: „Zašto Jehovini svedoci propovedaju?“ On je odgovorio: „Propovedanje je zapovest za hrišćane. To je ono što piše u jevanđeljima i što je Hrist zapovedio svojim učenicima, naime da idu i propovedaju po celom svetu.“ Pa ipak, 26. marta 2004. sudija Dubinskaja je zabranila delovanje Jehovinih svedoka u Moskvi. Gradski sud u Moskvi je 16. juna 2004. podržao tu odluku. d Jedan dugogodišnji Svedok je to prokomentarisao sledećim rečima: „U vreme Sovjeta morao si da budeš ateista. Danas moraš da budeš pravoslavac.“

Kako su braća reagovala na zabranu? Slično Nemiji iz biblijskih vremena. Kada su se neprijatelji Božjeg naroda protivili obnovi jerusalimskih zidina, Nemija i njegovi sunarodnici nisu dozvolili da ih to zaustavi, već su ’nastavili da grade‘ i ’i dalje su imali  volju za rad‘ (Nem. 4:1-6). Slično tome naša braća u Moskvi nisu dozvolila da ih protivnici odvrate od posla koji moraju obaviti — od propovedanja dobre vesti (1. Petr. 4:12, 16). Bili su sigurni da će ih Jehova podržati i bili su spremni za četvrtu fazu ove dugotrajne borbe.

SVE VEĆE NEPRIJATELJSTVO

Naša braća su 25. avgusta 2004. Kremlju dostavila peticiju adresiranu na Vladimira Putina koji je tada bio predsednik Rusije. U peticiji koja je imala 76 svezaka sa preko 315 000 potpisa, braća su izrazila zabrinutost zbog zabrane. U međuvremenu je sveštenstvo Ruske pravoslavne crkve pokazalo svoje pravo lice. Predstavnik Moskovske patrijaršije je izjavio: „Mi smo protiv delovanja Jehovinih svedoka.“ Jedan islamski vođa je rekao da je uvođenje zabrane „veoma važan i pohvalan potez“.

Nije čudo što su pod uticajem takvih izjava neki dali sebi za pravo da napadaju Jehovine svedoke. U Moskvi su neke Svedoke u službi propovedanja protivnici udarali i šutirali. Jedan razbesneli čovek je isterao jednu našu sestru iz zgrade i toliko jako ju je udario nogom u leđa da je pala i udarila glavu. Morala je da zatraži medicinsku pomoć. Međutim, policija ništa nije preduzela protiv njenog napadača. Neki drugi Svedoci su bili hapšeni, uzimani su im otisci prstiju, fotografisani su i zadržavani u pritvoru tokom noći. Upravnici objekata koji su Jehovinim svedocima iznajmljivali prostor za sastanke dobijali su pretnje da će dobiti otkaz ako to i dalje budu radili. Ubrzo su mnoge skupštine izgubile mesto za sastajanje koje su iznajmljivale. Četrdeset skupština je moralo da se sastaje u kompleksu od četiri  Dvorane Kraljevstva. Jedna skupština je bila prinuđena da održava Javno predavanje u pola sedam ujutru. „Objavitelji su morali da ustaju u pet ujutru da bi stigli na sastanak, ali su to spremno radili više od godinu dana“, kaže jedan putujući nadglednik.

„ZA SVEDOČANSTVO“

Da bi dokazali da je moskovska zabrana nezakonita, naši advokati su se u decembru 2004. obratili Evropskom sudu za ljudska prava. (Videti okvir „Zašto je odluka ruskog suda razmatrana u Strazburu“, na 6. strani.) Šest godina kasnije, 10. juna 2010. Sud je doneo jednoglasnu presudu po kojoj su Jehovini svedoci oslobođeni svih optužbi! e Sud je razmotrio sve optužbe podignute protiv nas i ustanovio da su potpuno neosnovane. Naveo je i to da Rusija ima zakonsku obavezu da „ukine zabranu i da koliko god je to moguće nadoknadi štetu učinjenu Jehovinim svedocima“. (Videti okvir „Presuda Evropskog suda za ljudska prava“, na 8. strani.)

Sud je utvrdio da Evropska konvencija o ljudskim pravima štiti aktivnost Jehovinih svedoka. Ta presuda obavezuje ne samo Rusiju već i ostalih 46 zemalja članica Saveta Evrope. Mnoge sudije, zakonodavci i stručnjaci za ljudska prava širom sveta sa zanimanjem će čitati obrazloženje ove presude. Zašto? Zato što su sudije pre donošenja odluke uzele u obzir osam drugih presuda koje je taj isti sud doneo u korist Jehovinih svedoka, kao i devet pobeda koje su Svedoci ranije odneli na vrhovnim sudovima u Argentini, Velikoj Britaniji, Japanu, Južnoafričkoj Republici, Kanadi, Rusiji, Sjedinjenim Državama i Španiji. Odluka ovog suda kojom su odbačene sve optužbe moskovskog tužilaštva predstavlja moćno sredstvo koje Jehovini svedoci širom sveta sada mogu koristiti dok brane svoju veru.

Isus je svojim sledbenicima rekao: „Zbog mene će vas voditi pred namesnike i kraljeve, za svedočanstvo njima i neznabošcima“ (Mat. 10:18). Pravna borba koja se odvijala u proteklih 15 godina našoj braći je pružila priliku da u Moskvi i šire obznane Božje ime kao nikada ranije. Istrage, suđenja i presuda međunarodnog suda skrenuli su pažnju javnosti na Jehovine svedoke i to je zaista bilo „za svedočanstvo“ i doprinelo je „širenju dobre vesti“ (Fil. 1:12). Sada Svedocima u Moskvi mnogi ljudi u službi propovedanja kažu: „Zar vas nisu zabranili?“ Tada naša braća imaju priliku da govore o svojoj veri. Očigledno je da nas nikakvo protivljenje ne može sprečiti da propovedamo o Božjem Kraljevstvu. Molimo se Jehovi da i dalje blagosilja i podržava našu dragu braću i sestre u Rusiji.

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 6. strani]

Zašto je odluka ruskog suda razmatrana u Strazburu

Rusija je 28. februara 1996. potpisala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. (Rusija je 5. maja 1998. ratifikovala ovu konvenciju.) Potpisivanjem ovog ugovora vlada Rusije se složila s tim da njeni podanici imaju:

’slobodu veroispovesti i pravo da ispoljavaju veru ili uverenje, javno ili privatno, i da promene svoju veru ako to žele‘ (član 9)

’slobodu da na odgovoran način govore i pišu ono što misle i da te informacije prenose drugima‘ (član 10)

’slobodu mirnog okupljanja‘ (član 11)

Pojedinci ili organizacije čija su prava iz ove konvencije narušena i koji su iscrpli sva zakonska sredstva koja im stoje na raspolaganju u njihovoj zemlji mogu se obratiti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, u Francuskoj (prikazan gore). Taj sud ima 47 sudija, koliko ima zemalja potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima. Presude tog suda su obavezujuće. Zemlje potpisnice moraju se povinovati tim presudama.

[Okvir na 8. strani]

Presuda Evropskog suda za ljudska prava

Sledi nekoliko odlomaka iz presude ovog suda.

Prema jednoj optužbi Jehovini svedoci rasturaju porodice. Sud je doneo drugačiji zaključak. U obrazloženju piše:

„Izvor sukoba je to što neki članovi porodice koji imaju drugačija uverenja ne prihvataju i ne poštuju slobodu veroispovesti drugih članova svoje porodice.“ (stav 111)

Sud je ustanovio i da je optužba o „manipulaciji uma“ neosnovana. U obrazloženju piše:

„Sud smatra značajnim to što [ruski] sudovi nisu naveli ime ni jedne jedine osobe čija je sloboda savesti bila ugrožena na taj način.“ (stav 129)

Prema jednoj drugoj optužbi Jehovini svedoci ugrožavaju svoje zdravlje time što ne primaju transfuziju krvi. Sud je došao do sasvim suprotnog zaključka:

„Sloboda pojedinca da prihvati ili odbije određeno lečenje ili da izabere neko drugo lečenje spada u pravo na samoopredeljenje i ličnu autonomiju. Odrasla osoba ima pravo da odluči da li će, na primer, prihvatiti neku operaciju ili lečenje ili neće, a to se odnosi i na transfuziju krvi.“ (stav 136)