Nekada sam se plašio smrti, a sada iščekujem ’život u izobilju‘

Ispričao Pjero Gati

POTMULA tutnjava je postajala sve jača i jača. Pratilo ju je zavijanje sirena koje su upozoravale ljude da nađu neko sklonište. Čuo se zvižduk bombi, a zatim su usledile eksplozije od kojih pucaju bubne opne.

Tako je bilo u Milanu, u Italiji, 1943. i 1944. godine. Bio sam mlad vojnik i moj zadatak je često bio da vadim ostatke raskomadanih leševa koji su bili zatrpani u skloništima pogođenim tokom vazdušnih napada. Ali ja nisam gledao samo stradanje drugih ljudi. I sâm sam često bio na korak od smrti. U tim situacijama sam se molio Bogu, obećavajući mu da ću mu služiti ako budem preživeo to krvoproliće.

Moj strah od smrti je odagnan

Odrastao sam u jednom selu u Italiji, blizu granice sa Švajcarskom, a desetak kilometara odatle nalazi se grad Komo. Bio sam još dete kada sam prvi put osetio strah od smrti i žalost zbog gubitka voljenih. Moje dve sestre su umrle od španske groznice. Zatim je 1930, kada sam imao samo šest godina, umrla moja majka, Luiđa. Pošto sam odrastao kao katolik, držao sam se katoličkih običaja i svake nedelje išao na misu. Međutim, tek je godinama kasnije u jednoj berbernici, a ne u crkvi, odagnan moj strah od smrti.

Godine 1944. Drugi svetski rat je još uvek trajao i posvuda je sejao smrt. Ja sam bio među desetinama hiljada italijanskih vojnika koji su pobegli s ratnog poprišta u neutralnu Švajcarsku. Tamo su nas smestili po brojnim izbegličkim logorima. Ja sam smešten u jedan logor nadomak Štajnaha, na severoistoku zemlje. Mogli smo se donekle slobodno kretati. Tamošnjem berberinu je jedno vreme bila potrebna pomoć u radnji. Kod njega sam živeo i radio samo mesec dana, ali to je bilo sasvim dovoljno za jedno poznanstvo koje mi je promenilo život.

Jedan od naših mušterija bio je Adolfo Telini, Italijan koji je živeo u Švajcarskoj. On je bio Jehovin svedok. Nikada do tada nisam čuo za njih, što i nije bilo tako čudno pošto je u to vreme u celoj Italiji bilo jedva 150 Svedoka. Adolfo mi je govorio o predivnim biblijskim obećanjima, o miru i ’životu u izobilju‘ (Jov. 10:10; Otkr. 21:3, 4). Bio sam očaran opisom budućnosti bez rata i smrti. Kad sam se vratio u izbeglički logor preneo sam ono što sam saznao jednom mladom Italijanu, Đuzepeu Tubiniju. Njemu se to dopalo baš kao i meni. Adolfo i drugi Svedoci su povremeno dolazili u naš logor.

Adolfo me je odveo do Arbona, udaljenog oko 10 kilometara od Štajnaha, gde  je jedna mala grupa Svedoka održavala sastanke na italijanskom. Toliko sam bio oduševljen onim što sam tamo čuo da sam sledeće sedmice peške otišao na njihov sastanak. Kasnije sam prisustvovao jednom kongresu Svedoka u Cirihu. Veoma me je potresla prezentacija slika na kojoj su prikazani logori smrti sa gomilama ljudskih leševa. Saznao sam da su mnogi Svedoci nemačke nacionalnosti bili mučeni zbog svoje vere. Na tom kongresu sam upoznao Mariju Picato. Fašističke vlasti Italije osudile su je na 11 godina zatvora zato što je bila aktivna kao Jehovin svedok.

Kada se rat završio, vratio sam se u Italiju i priključio se jednoj maloj skupštini u Komou. Dobro sam razumeo osnovna biblijska učenja, iako braća nisu sistematski proučavala Bibliju sa mnom. U toj skupštini je bila i Marija Picato. Ona mi je govorila o važnosti krštenja i predložila mi da posetim Marčela Martinelija koji je živeo u Kastione Andevenu, u okrugu Sondrio. Marčelo je bio jedan verni brat s nebeskom nadom koji je tokom diktatorskog režima bio osuđen na 11 godina zatvora. Da bih došao do njega morao sam da pređem 80 kilometara biciklom.

Marčelo mi je pomoću Biblije objasnio koje uslove neko treba da ispuni da bi se krstio, a zatim smo se pomolili i otišli do reke Ade, gde sam se krstio. Bilo je to u septembru 1946. godine. Za mene je to bio poseban dan. Bio sam toliko uzbuđen zbog svoje odluke da služim Jehovi i zbog toga što sam čvrsto verovao u ispunjenje Božjih obećanja da uveče nisam ni bio svestan da sam tog dana biciklom prešao ukupno 160 kilometara.

Prvi posleratni kongres u Italiji održan je u Milanu, u maju 1947. godine. Bilo je oko 700 prisutnih, a među njima i mnogo onih koji su preživeli teror fašističkog režima. Na ovom kongresu sam video nešto prilično neobično. Đuzepe Tubini, kojem sam ranije svedočio u izbegličkom logoru, održao je govor za krštenje, nakon čega se i sam krstio.

Na tom kongresu sam imao čast da se upoznam s bratom Natanom Norom iz Betela u Bruklinu. On je Đuzepea i mene podstakao da svoj život posvetimo službi Bogu. Odlučio sam da za mesec dana započnem s punovremenom službom. Kad sam se vratio kući rekao sam svojoj porodici šta sam odlučio i oni su pokušali da me odgovore od toga. Međutim, ostao sam pri svojoj odluci. Sledećeg meseca sam počeo da služim u Betelu, u Milanu. Tamo su već bila dva bračna para misionara: Đuzepe (Džozef) Romano, njegova žena Anđelina, Karlo (Čarls) Benanti i njegova žena Kostanca (Konstans). Pridružili smo im se Đuzepe Tubini i ja.

Nakon mesec dana provedenih u Betelu, naimenovan sam za pokrajinskog nadglednika, i bio sam prvi pokrajinski nadglednik rođen u Italiji. Brat Džordž Fredijaneli, prvi misionar koji je iz Sjedinjenih Država došao u Italiju 1946. godine, već je bio u putujućoj službi. On me je obučavao nekoliko sedmica, a onda sam se odvažio da krenem sam. U posebnom sećanju mi je ostala prva skupština koju sam posetio, Faenca. Zamislite samo, do tada nisam održao ni jedan jedini govor! Uprkos tome, uspeo sam da podstaknem prisutne, a među njima i mnoge mlade, da razmisle o tome da započnu s punovremenom službom. Kasnije su nekima od tih mladih ljudi poverene velike odgovornosti u delu propovedanja u Italiji.

Bilo je veoma uzbudljivo služiti kao pokrajinski nadglednik. Moj život je bio pun iznenađenja, promena, izazova i radosti. U mnogo prilika sam osetio ljubav braće i sestara.

Religija u posleratnoj Italiji

Ispričaću vam kakva je bila situacija u posleratnoj Italiji što se tiče religije. Katolička crkva je imala  primat. Premda je novi ustav stupio na snagu 1948, zakoni iz doba fašizma po kojima je Jehovinim svedocima bilo zabranjeno da propovedaju bili su ukinuti tek 1956. Često se dešavalo da protivnici koji su bili pod uticajem crkve prekinu pokrajinske sastanke. Ponekad bi se njihovi pokušaji neslavno završili, kao što se to desilo 1948. u Sulmoni, gradiću u srednjoj Italiji.

Te godine se pokrajinski sastanak održavao u jednom pozorištu. U nedelju ujutru ja sam bio predsedavajući, a Đuzepe Romano je držao javno predavanje. Broj prisutnih je bio mnogo veći nego što je to bilo uobičajeno. U to vreme u celoj Italiji nije bilo ni 500 objavitelja, a tom prilikom je 2 000 ljudi napunilo pozorište. Pri kraju govora, jedan mladić je skočio na binu po nagovoru dva sveštenika koja su sedela u publici. S namerom da uzbuni ljude, počeo je da viče iz petnih žila. Odmah sam mu rekao: „Ako hoćeš nešto da kažeš, iznajmi salu.“ Publici se nije svideo njegov nastup, tako da su ga zaglušili izrazima nezadovoljstva. Videvši to, ovaj mladić je sišao s bine i nestao.

U to vreme putovanje je bilo prava avantura. Ponekad sam od jedne do druge skupštine išao peške, ponekad biciklom ili u prepunom i rasklimatanom autobusu, ili pak vozom. Bilo je i slučajeva da sam noćio u štali ili šupi. Rat se tek bio završio tako da je većina Italijana bila siromašna. U zemlji je bilo malo Svedoka i imali su vrlo malo sredstava za život. Pa ipak, i u takvim okolnostima bilo je predivno služiti Jehovi.

Obuka u Galadu

Godine 1950, Đuzepe Tubini i ja smo bili pozvani da pohađamo 16. razred misionarske škole Galad. Od samog početka mi je bilo jasno da ću se namučiti sa učenjem engleskog. Sporo sam napredovao iako sam davao sve od sebe. Morali smo da pročitamo celu Bibliju na engleskom. Da bih uspeo u tome, ponekad sam preskakao ručak kako bih vežbao čitanje naglas. Na kraju je došao red na mene da održim govor na engleskom. Još uvek se sećam šta mi je instruktor rekao, baš kao da je bilo juče. „Tvoji gestovi i oduševljenje su za svaku pohvalu, ali ništa te nismo razumeli!“ Pa ipak, uspeo sam da završim tu školu. Zatim smo se Đuzepe i ja vratili u Italiju. Ono što smo naučili pomoglo nam je da još bolje služimo našoj braći.

 Godine 1955, oženio sam se Lidijom, kojoj sam sedam godina ranije držao govor za krštenje. Njen otac, Domeniko, bio je jedan dragi brat koji je imao sedmoro dece i koji je uspeo da svima njima pomogne da prihvate istinu, iako je bio progonjen tokom fašističkog režima i osuđen na tri godine izgnanstva. I Lidija je bila pravi borac za istinu. Tri puta je bila pred sudom pre nego što je naše pravo da propovedamo od kuće do kuće bilo zakonski priznato. Posle šest godina braka rodio nam se sin Benjamino. Godine 1972. dobili smo i drugog sina, Marka. Srećan sam što obojica revno služe Jehovi zajedno sa svojim porodicama.

I dalje aktivan u službi Jehovi

Tokom svih tih godina, doživeo sam mnogo nezaboravnih trenutaka. Na primer, početkom 1980-ih, moj tast je napisao jedno pismo Sandru Pertiniju, tadašnjem predsedniku Italije. Tokom fašističkog režima obojica su bila izgnana na ostrvo Ventotene, gde su bili prognani navodni neprijatelji tog režima. Moj tast je zatražio da razgovara sa predsednikom s namerom da mu svedoči. Kada je krenuo na zakazani sastanak, ja sam mu se pridružio. Bili smo veoma lepo dočekani, na šta uopšte nismo navikli. Predsednik je srdačno zagrlio mog tasta. Zatim smo razgovarali s njim o našim verovanjima i ostavili mu nešto od naše literature.

Godine 1991, prestao sam da služim kao putujući nadglednik, nakon 44 godine provedene u toj službi. Sledeće četiri godine služio sam kao nadglednik jedne kongresne dvorane, a zatim sam zbog ozbiljne bolesti morao da smanjim svoje aktivnosti. Pa ipak, zahvaljujući Jehovinoj nezasluženoj dobroti još uvek sam u punovremenoj službi. Trudim se da dajem sve od sebe u službi propovedanja i trenutno proučavam Bibliju s nekoliko osoba. Braća mi još uvek kažu da sam pun oduševljenja dok držim govore. Zahvaljujem Jehovi što se moja živost nije umanjila s godinama.

Kao mladić bio sam obuzet strahom od smrti, ali kada sam saznao šta Biblija naučava stekao sam sigurnu nadu u večni život — ’život u izobilju‘, kako ga je Isus nazvao (Jov. 10:10). To je ono što željno iščekujem — život u miru, sigurnosti i sreći, sa bezbroj blagoslova od Jehove. Sva slava pripada našem Stvoritelju punom ljubavi čije ime imamo čast da nosimo (Ps. 83:18).

[Mapa na stranama 22, 23]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ŠVAJCARSKA

BERN

Cirih

Arbon

Štajnah

ITALIJA

RIM

Komo

Milano

Reka Ada

Kastione Andeveno

Faenca

Sulmona

Ventotene

[Slika na 22. strani]

Dok smo putovali u biblijsku školu Galad

[Slika na 22. strani]

Sa Đuzepeom u Galadu

[Slika na 23. strani]

Na dan našeg venčanja

[Slika na 23. strani]

Moja draga žena i ja smo u braku već više od 55 godina