Bogato blagoslovljeni jer smo prihvatali promene

Ispričao Džejms Tompson

U vreme kada sam se rodio na jugu Sjedinjenih Država 1928, zakon je nalagao da crnci i belci žive odvojeno. Svako ko bi to prekršio u najmanju ruku bi bio kažnjen zatvorom.

U TO vreme u nekim delovima Sjedinjenih Država, crnci i belci među Jehovinim svedocima morali su da imaju zasebne skupštine, pokrajine i oblasti. Godine 1937. moj otac je postao sluga grupe (sada koordinator starešinstva) u crnačkoj skupštini u Čatanugi, u Tenesiju. Henri Nikols je bio sluga grupe u skupštini gde su bili belci.

Ostale su mi lepe uspomene iz detinjstva. Često sam noću sedeo na verandi i slušao razgovore svog oca s bratom Nikolsom. Iako nisam razumeo sve o čemu su pričali, uživao sam da budem blizu oca dok su se njih dvojica dogovarala kako da se na najbolji način propoveda u postojećim okolnostima.

Nekoliko godina ranije, 1930, porodicu je zadesila tragedija. Umrla mi je majka, koja je imala samo 20 godina. Otac je morao sam da brine o mojoj četvorogodišnjoj sestri Doris i meni, koji sam tada imao samo dve godine. Iako otac nije dugo bio kršten, dobro je duhovno napredovao.

Primeri koji su mi oblikovali život

Godine 1933, otac je upoznao divnu hrišćanku po imenu Lili Mej Gvendolin Tomas i ubrzo su se venčali. Oboje su nam pružili dobar primer u tome kako da verno služimo Jehovi.

Skupštine Jehovinih svedoka su 1938. pozvane da podrže rezoluciju po kojoj bi  svetska centrala u Bruklinu, u Njujorku, imenovala skupštinske starešine umesto da ih glasanjem biraju članovi skupštine. Dok su neki iz Čatanuge oklevali da prihvate rezoluciju, otac je bezrezervno podržao ovu organizacionu promenu. I dan-danas mi znači njegov primer vernosti, kao i svesrdna podrška koju mu je majka pružala.

Krštenje i punovremena služba

Godine 1940, grupa objavitelja iz naše skupštine iznajmila je autobus da bi otišla na kongres koji se održavao u Detroitu, u Mičigenu. Nekoliko njih se tamo krstilo. Neki su se pitali zašto i ja nisam to učinio, budući da sam propovedao od svoje pete godine i bio revan u službi.

Na to sam im odgovorio: „Zato što ne razumem šta je sve povezano s krštenjem.“ Otac je to slučajno čuo i iznenadio se. Od tada se posebno trudio da mi pomogne da razumem šta krštenje podrazumeva i zašto je ono važno. Jednog veoma hladnog dana četiri meseca kasnije, 1. oktobra 1940, krstio sam se u jezercetu nedaleko od Čatanuge.

Od svoje 14 godine, bio sam pionir tokom letnjih raspusta. Propovedao sam u malim gradovima u Tenesiju i u susednoj državi Džordžiji. Ustajao bih rano, spakovao nešto za jelo i u šest ujutro seo na voz ili u autobus. Vratio bih se oko šest uveče. Hranu koju sam nosio često bih pojeo mnogo pre vremena za ručak. Iako sam imao novac, zbog boje kože nisam mogao da uđem u prodavnice da bih kupio hranu. Jednom prilikom sam ušao u prodavnicu da kupim sladoled u kornetu, ali sam bio zamoljen da izađem. Jedna belkinja je bila veoma ljubazna i donela mi je sladoled.

Kada sam pošao u srednju školu, na Jugu je pokret za ljudska prava postajao sve jači. Organizacije poput Nacionalnog udruženja za poboljšanje položaja crnačkog naroda podsticale su učenike da se bore za jednakost. Pozivali su nas da postanemo članovi tog pokreta. Nekoliko crnačkih škola, uključujući i moju, imale su cilj da učlane sve učenike. Bio sam pod pritiskom da „podržim svoju rasu“, kako su se oni izrazili. Ali ja sam to odbio, rekavši da Bog nije pristran i da ne daje prednost jednoj rasi u odnosu na druge. Čekao sam da Bog reši nepravdu (Jov. 17:14; Dela 10:34, 35).

Ubrzo nakon što sam završio srednju školu, odlučio sam da se preselim u Njujork. Međutim, usput sam svratio u Filadelfiju u Pensilvaniji da bih posetio prijatelje koje sam ranije upoznao na jednom kongresu. Tada sam prvi put bio u skupštini u kojoj su se crnci i belci okupljali zajedno. U poseti je bio putujući nadglednik koji mi je rekao da će mi dati da vodim jednu tačku na sledećem sastanku. To je doprinelo da odlučim da ostanem tamo.

Među prijateljima koje sam stekao u Filadelfiji bila je i mlada sestra Džeraldina Vajt, koju sam ja zvao Džeri. Dobro je poznavala Bibliju i lako započinjala razgovor s ljudima u službi od vrata do vrata. Posebno mi je bilo važno to što je i ona imala cilj da postane pionir. Venčali smo se 23. aprila 1949.

 Poziv za Galad

Od samog početka naš cilj je bio da pohađamo školu Galad i da služimo kao misionari u nekoj stranoj zemlji. U međuvremenu smo sa zadovoljstvom služili na područjima gde je postojala veća potreba i to nam je pomoglo da se pripremimo za Galad. Najpre smo zamoljeni da se preselimo u Lonsajd u Nju Džersiju, zatim u Čester u Pensilvaniji i na kraju u Atlantik Siti u Nju Džersiju. Za vreme boravka u Atlantik Sitiju, ispunili smo uslov za Galad jer smo bili dve godine u braku. Ali, poziv za Galad je odložen. Zašto?

Početkom 1950-ih, mnogi mladići su regrutovani i poslati u rat u Koreji. Regrutna komisija u Pensilvaniji nije htela da me oslobodi vojne obaveze. Izgleda da su imali predrasude prema Jehovinim svedocima zbog našeg neutralnog stava. Na kraju me je jedan sudija obavestio da je FBI ispitao moje biografske podatke i potvrdio moj neutralan stav. Tako me je 1. januara 1952. komisija za rešavanje žalbi oslobodila vojne obaveze na osnovu verske službe koju sam obavljao.

U avgustu te godine, Džeri i ja smo dobili poziv da od septembra pohađamo 20. razred Galada. Nadali smo se da ćemo dobiti stranu dodelu. Moja sestra Doris je diplomirala u 13. razredu i služila je u Brazilu. Koliko smo samo bili iznenađeni kada su nam rekli da je naša dodela pokrajinska služba — posećivanje crnačkih skupština na jugu SAD u državi Alabami! Bili smo malo razočarani, jer smo imali veliku želju da služimo u stranoj zemlji.

Prva skupština koju smo posetili nalazila se u Hantsvilu. Kada smo stigli, otišli smo do kuće jedne naše sestre, gde je trebalo da budemo smešteni. Dok smo iznosili stvari, slučajno smo čuli kako nekome preko telefona kaže: „Deca su stigla.“ Imali smo samo 24 godine a izgledali smo još mlađe. Dok smo služili u toj pokrajini, bili smo poznati po nadimku Deca.

Jug su često nazivali Biblijski pojas, jer je većina ljudi veoma cenila Bibliju. Zato smo razgovore često započinjali prezentacijom koja se sastojala od tri dela:

(1) Kratak osvrt na stanje u svetu.

(2) Rešenje koje pruža Biblija.

(3) Šta Biblija kaže da moramo učiniti.

Zatim bismo ponudili odgovarajuću publikaciju za proučavanje Biblije. Pošto je ovakav pristup bio veoma uspešan, dobio sam učešće na kongresu Društvo novog sveta, koji je održan u Njujorku 1953, gde sam prikazao našu trodelnu prezentaciju.

 Zatim sam tog leta poslat da služim kao oblasni nadglednik crnačkih pokrajina na Jugu. Naša oblast je obuhvatala područje od Virdžinije do Floride i sve do Alabame i Tenesija na zapadu. Putujuća služba je zahtevala prilagodljivost. Na primer, često smo odsedali u kućama bez kupatila, pa smo se kupali u limenom koritu iza šporeta u kuhinji. Na sreću, to je bio najtopliji deo kuće!

Izazovi u rasno podeljenom području

Dok smo služili na Jugu, morali smo biti promišljeni i domišljati da bismo obavili neke poslove. Crncima nije bilo dozvoljeno da koriste javne perionice. Zato bi Džeri otišla tamo i rekla da je odeća za „gospođu Tompson“. Očigledno da su mnogi mislili da je ona služavka, a da je „gospođa Tompson“ gazdarica. Kada su oblasni nadglednici prikazivali film Društvo novog sveta u akciji, pozvao bih telefonom radnju za iznajmljivanje i rezervisao platno za projekciju za „gospodina Tompsona“. Kasnije bih otišao do radnje i preuzeo ga. Uvek smo bili učtivi, tako da skoro nikad nismo imali problema u službi.

Ljudi s Juga su imali predrasude i prema onima koji su sa Severa. Lokalne novine su jednom izvestile da će Džejms Tompson, predstavnik njujorškog društva Watchtower Bible and Tract Society, održati govor na jednom skupu. Neki su zaključili da sam ja iz Njujorka pa nam je otkazan ugovor o korišćenju školske sale. Zato sam otišao do školskog odbora i objasnio da sam školu završio u Čatanugi. Tada nam je dozvoljeno da održimo pokrajinski sastanak.

Sredinom 1950-ih rasna netrpeljivost je postajala sve veća i ponekad je dolazilo do nasilja. Godine 1954, neki Svedoci su se uvredili jer među govornicima na nekoliko oblasnih kongresa nije bilo crnaca. Podstakli smo ih da budu strpljivi. Sledećeg leta, ja sam bio jedan od govornika. Kasnije je u programu učestvovalo još braće crnaca sa Juga.

S vremenom je bilo sve manje rasnog nasilja na Jugu i skupštine su postepeno počele da se ujedinjuju. Zbog toga su neki objavitelji bili zamoljeni da pređu u druge skupštine, skupštine su dobile nova područja, a odgovorna braća dodatna zaduženja. Nekoj braći, i među crncima i među belcima, nisu su se dopale sve te promene. Međutim, većina je bila nepristrana, kao što je i naš nebeski Otac. Zapravo, mnogi od njih su bili bliski prijatelji bez obzira na boju kože. To sam u detinjstvu doživeo i u svojoj porodici tokom 1930-ih i 1940-ih.

Nova dodela

U januaru 1969, Džeri i ja smo dobili poziv da služimo u Gvajani, u Južnoj Americi, i sa zadovoljstvom smo ga prihvatili. Prvo smo otišli u Bruklin, gde sam obučen za nadgledanje propovedanja u Gvajani. Tamo smo stigli u julu 1969. Boraviti na jednom mestu, nakon 16 godina putujuće službe, bila je velika promena. Džeri je veći deo vremena provodila u službi kao misionar, a ja sam radio u podružnici.

 Obavljao sam više poslova — održavao travnjak, slao literaturu za 28 skupština i redovno kontaktirao sa svetskom centralom u Bruklinu. Svakog dana sam radio po 14 ili 15 sati. Iako smo oboje naporno radili, uživali smo u svojoj dodeli. Kada smo došli u Gvajanu, tamo je bilo 950 objavitelja, a sada ih ima preko 2 500.

Iako smo uživali u prijatnoj klimi i egzotičnom voću i povrću, najviše smo se radovali kada su ponizni ljudi koji su čeznuli za biblijskom istinom učili o Božjem Kraljevstvu. Džeri je često vodila po 20 biblijskih studija, a mnogi od njih su napredovali do krštenja. Neki su kasnije postali pioniri, skupštinske starešine ili su čak pohađali Galad kako bi i sami služili kao misionari.

Drugi izazovi i zdravstveni problemi

Godine 1983. mojim roditeljima u Sjedinjenim Državama bila je potrebna pomoć. Doris, Džeri i ja smo se sastali da bismo razgovarali o tome. Doris, koja je 35 godina služila kao misionar u Brazilu, odlučila je da se vrati kući i brine o njima. Zašto bi dva misionara napustila svoju dodelu, rekla je, kada jedan može da obavi posao? Nakon smrti roditelja, Doris je ostala u Čatanugi, gde služi kao specijalni pionir.

Godine 1995. ustanovljeno je da imam rak prostate i morao sam da se vratim u Sjedinjene Države. Naselili smo se u Goldzborou, u Severnoj Karolini, jer je to mesto bilo na pola puta između Tenesija i Pensilvanije gde su živele naše porodice. Moje zdravstveno stanje se poboljšalo i sada služimo kao specijalni pioniri sa smanjenim zahtevom u satima.

Kada se osvrnem na 65 godina punovremene službe, zaista sam zahvalan što je Jehova blagoslovio Džeri i mene jer smo uvek prihvatali promene da bismo mu služili. Zaista su istinite Davidove reči: „S onim ko je veran [ti, Jehova] postupaš verno“! (2. Sam. 22:26).

[Slike na 3. strani]

Moj otac i brat Nikols bili su dobar primer za mene

[Slike na 4. strani]

Sa Džeri, spremni za Galad, 1952.

[Slike na 5. strani]

Nakon Galada smo poslati u pokrajinsku službu na Jug

[Slika na 6. strani]

Putujući nadglednici i njihove supruge uoči zajedničkog oblasnog kongresa, 1966.

[Slika na 7. strani]

Misionarska služba u Gvajani bila je izvor velike radosti