Iz naše arhive

„Bila sam upadljiva“

Kada je punovremena objaviteljka Šarlot Vajt stigla u Luisvil, u Kentakiju, gurajući jedan kofer na točkovima, svi su se uskomešali.

Bila je 1908. godina, a sestra Vajt je svakako privukla pažnju građana najnovijim izumom — „Milenijumskom zorom na točkovima“. „Bila sam upadljiva“, kaže ona, „i ljudi su počeli da komentarišu.“

Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali, razumeli su da i drugima treba da prenesu dragocene istine koje su saznali marljivim proučavanjem Svetog pisma. Mnogi su upoznali istinu zahvaljujući seriji knjiga pod naslovom Milenijumska zora (kasnije poznata i kao Studije Pisma). Oni hrišćani koji su želeli i imali mogućnosti putovali su nadaleko — u gradove, varošice i seoska područja — i zainteresovanim čitaocima nudili ovo „pomoćno sredstvo za istraživače Biblije“, kako se tada ukazivalo na te knjige.

Godine 1908, sestra Vajt i drugi revni objavitelji Kraljevstva nudili su komplet od šest ukoričenih knjiga za 1,65 američkih dolara. Umesto da Milenijumsku zoru odmah uruče stanaru, oni bi zapisali narudžbu i vratili se kasnije — obično na dan kada su se primale plate — kako bi im isporučili knjige za skromnu cenu koja je pokrivala samo troškove štampanja. Jedan protivnik je čak gunđao zbog smešno male cene knjiga!

Melinda Kifer se seća da su primali narudžbe za dvesta do trista knjiga sedmično. Ali, veliko interesovanje za Milenijumsku zoru donelo je i jedan problem. Samo šesti  tom je imao 740 strana! „Pedeset knjiga je teško 18 kilograma“, stajalo je u jednoj Stražarskoj kuli, što je bio „veliki teret“, posebno za sestre.

Da bi se rešio problem isporuke Milenijumske zore, brat Džejms Kol je izumeo preklopivi ram s dva točka koji se pomoću šrafova mogao pričvrstiti za kofer s knjigama. Pošto više nije morao da nosi kutije pune knjiga, sam izumitelj je rekao: „Napokon će mi se odmoriti ruke.“ Svoj novi izum je predstavio oduševljenoj publici 1908. na kongresu Istraživača Biblije u Sinsinatiju, u Ohaju. Na nitnama na oba kraja poprečne cevi bio je ugraviran naziv „Milenijumska zora na točkovima“, pošto su glavni tovar sačinjavale upravo te knjige. Uz malo prakse, prenošenje kofera u kojima je bilo na desetine knjiga postao je lak posao koji se mogao obavljati jednom rukom. Visina kofera se mogla podešavati, a točkovi su se mogli kotrljati i po neasfaltiranim putevima. Na kraju dana provedenog u službi, gumeni točkovi su se mogli preklopiti uz stranicu kofera koji se tako lakše nosio do kuće, peške ili tramvajem.

Sestre koje su bile u punovremenoj službi mogle su besplatno dobiti pokretni kofer. Cena za ostale iznosila je 2,50 američkih dolara. Sestra Kifer, koju vidimo na slici, postala je toliko vešta u rukovanju da je mogla gurati pun kofer jednom rukom, dok je u drugoj nosila još jednu torbu s knjigama. Budući da je u jednom rudarskom gradu u Pensilvaniji pronašla dosta zainteresovanih osoba, ona je na dan isporuke obično pravila tri do četiri ture preko mosta na reci Alegeni.

Krajem 1980-ih, jedan civilni pilot je izumeo kofere s točkićima koji se danas mogu videti na svim aerodromima i ulicama velikih gradova. Ali pre više od sto godina, revni Istraživači Biblije su verovatno uživali u pogledima radoznalih posmatrača kojima su privlačili pažnju gurajući „Milenijumsku zoru na točkovima“ od jednog do drugog mesta i sejali dragoceno seme biblijske istine.

[Istaknuti tekst na 32. strani]

Sestra Kifer je na dan isporuke obično pravila tri do četiri ture preko mosta

[Istaknuti tekst na 32. strani]

Bio je rešen problem isporuke „Milenijumske zore“