Oni su hrabro objavljivali Božju Reč!

Hrabrost — čak neustrašivost — uprkos progonstvu. Pravi hrišćani često pokazuju te osobine, što se vidi u knjizi ’Temeljno svedoči‘ o Božjem Kraljevstvu i na oba DVD-a Jehovini svedoci — vera na delu. Poput naših suvernika iz prvog veka, i mi molimo Jehovu za njegov duh i pomoć da bismo odvažno govorili njegovu reč (Dela 4:23-31).

Jedan naš brat je u vezi s propovedanjem tokom Prvog svetskog rata napisao: „Božje sluge su neumorno distribuisale sedmi tom Studija Pisma, koji je nosio naslov Svršena tajna. Bili su oboreni svi rekordi. Vest Kraljevstva br. 1 bila je objavljena 1918. godine. Zatim je usledila Vest Kraljevstva br. 2, u kojoj je bilo objašnjeno zašto su vlasti zabranile Svršenu tajnu. Nakon toga je objavljena i Vest Kraljevstva br. 3. Njih su delili verni pomazani hrišćani. Za tako nešto je bila potrebna vera i hrabrost.“

Danas se objavitelji Kraljevstva obučavaju kako da propovedaju, ali nije uvek bilo tako. Prisećajući se kako je izgledalo njegovo prvo učešće u službi propovedanja 1922, jedan brat poljskog porekla iz Sjedinjenih Država je napisao: „Nisam znao kako da ponudim literaturu i veoma loše sam govorio engleski. Stajao sam sâm pred nekom lekarskom ordinacijom i pokucao na vrata. Otvorila je jedna medicinska sestra. Nikada neću zaboraviti šta se desilo, jer sam bio uzbuđen i uplašen. Dok sam otvarao tašnu, sve knjige su ispale pred njene noge. Ne znam šta sam rekao, ali uručio sam joj jednu knjigu. Odmah posle toga sam osetio hrabrost i blagoslov od Jehove. Tog dana sam na tom poslovnom području uručio mnogo knjiga.“

„Oko 1933, mnoga braća su koristila automobil sa zvučnicima da bi prenosila dobru vest o Kraljevstvu“, rekla je jedna sestra. Jednom su ona i jedan bračni par propovedali u jednoj planinskoj oblasti u Kaliforniji. Ona se priseća: „Brat je otišao kolima visoko na planinu, a mi smo ostale u gradu. Kada je pustio ploču, delovalo je kao da zvuk dolazi s neba. Meštani su uporno pokušavali da pronađu brata, ali nisu uspeli. Kada je snimljeni govor bio završen, otišli smo kod ljudi i propovedali im. Sarađivala sam s još nekima koji su imali automobil sa zvučnicima i mogu vam reći da većina ljudi nije želela da sluša dobru vest. Ali jednostavno nisu imali izbora, jer je poruka koju smo puštali preko zvučnika naprosto ulazila u njihove domove. Uvek smo mogli videti da je Jehova  omogućio da se prave metode koriste u pravo vreme. Iako je za ovu metodu bila potrebna sva hrabrost koju smo mogli skupiti, ona je uvek ispunjavala svoju svrhu i Jehovino ime se veličalo.“

Tokom 1930-ih i početkom 1940-ih, u službi su se koristili fonografi i snimljena biblijska predavanja. Jedna naša sestra se priseća: „Jedna mlada sestra je propovedala od vrata do vrata pomoću fonografa. Nakon što je na jednim vratima pustila ploču, domaćin se toliko razbesneo da je šutnuo fonograf, koji je pao s verande. Nijedna ploča se nije slomila. Tri čoveka koja su ručala u kamionu parkiranom nedaleko odatle videla su šta se desilo, pa su pozvala sestru da njima pusti ploču i nakon toga su uzeli literaturu. Tako se sve lepo završilo.“ Bila je potrebna hrabrost da bi se istrajalo pored takvih kušnji.

Ta ista sestra je još rekla: „Sećam se kako smo 1940. počeli da radimo s časopisima na ulici. Pre toga smo imali takozvane informativne povorke. Braća i sestre bi išli trotoarom u koloni i nosili table na kojima je pisalo ’Religija je zamka i prevara‘ i ’Služite Bogu i Kralju Hristu‘. Istovremeno smo delili besplatne traktate. Trebalo je imati hrabrosti da bi se svedočilo na takav način, ali to je poslužilo svojoj svrsi, jer je javnost čula za Jehovino ime i njegove sluge.“

Jedna druga sestra je rekla: „Nuditi časopise na ulici u nekom manjem gradu bilo je veoma teško. U to vreme su se ljudi snažno protivili Svedocima. [...] Stvarno vam je trebala hrabrost da biste stajali na uglu, držali časopise i uzvikivali predložene slogane. Ipak, retko kad bismo preskočili neku subotu. Ponekad bi ljudi bili prijatni. Ali ponekad bi se oko nas stvorila gomila gnevnih ljudi i katkad bismo morali da se sklonimo kako bismo izbegli napad rulje.“

I pored progonstva koje su doživeli tokom Drugog svetskog rata, Jehovini svedoci su hrabro izvršavali svoju službu. Tokom jedne propovedničke akcije koja je trajala 43 dana, od 1. decembra 1940. do 12. januara 1941, oko 50 000 objavitelja u Sjedinjenim Državama uručilo je skoro osam miliona brošurica.

Mnogi stariji članovi Božje organizacije dobro se sećaju tih izazova zbog kojih je bilo potrebno da budu veoma hrabri. Neki se sećaju da se njihova hrabrost ogledala u onome što su godinama često ponavljali: Nastavimo s revnim propovedanjem do kraja! Na koje će se još načine pre kraja ovog zlog poretka prenositi poruka koju smo dobili od Boga ostaje da se vidi. Ipak, uz Božju pomoć ćemo nastaviti da s verom i hrabrošću objavljujemo Jehovinu reč.

[Istaknuti tekst na 9. strani]

Uvek će nam biti potrebna hrabrost da bismo propovedali dobru vest o Kraljevstvu