Životna priča

„Večna je sreća u desnici tvojoj“

Ispričala Lois Didur

Koliko ste puta u životu rekli: ’Voleo bih da sam doneo drugačiju odluku‘? Posle 50 godina punovremene službe ne mogu se setiti da mi je nešto trajno naudilo zbog toga što sam u Jehovinoj desnici. Evo zašto tako kažem.

RODILA sam se 1939. i odrasla sam u seoskom području u Saskačevanu, u Kanadi, s još četiri sestre i jednim bratom. Život na farmi u preriji bio je lep. Jednog dana su kod oca došli Jehovini svedoci i ja sam ih pitala da li Bog ima ime. Pokazali su mi ime Jehova u Psalmu 83:18. Tada sam poželela da više saznam o Bogu i njegovoj Reči.

U to vreme su deca sa farmi išla u seoske škole u kojima su svi učenici sve do osmog razreda bili u jednoj učionici. Jahala su konje ili su kilometrima pešačila do škole. Sve što je učitelju bilo potrebno za život obezbeđivale su porodice s tog područja. Jedne godine je bio red na moje roditelje da prime novog učitelja, Džona Didura.

Nisam znala da je i tog mladića veoma zanimala Božja Reč. Jednom sam hvalila komunizam i socijalizam, koji je i moj otac tada veličao. Džon je ljubazno odgovorio: „Nijedan čovek nema pravo da vlada nad drugim ljudima. Samo Bog ima pravo na to.“ Tako su započeti mnogi zanimljivi razgovori.

Pošto se rodio 1931, Džon je čuo koliko teškoća rat može doneti. Kada je 1950. izbio rat u Koreji, pitao je mnoge sveštenike šta misle o ratovanju. Svi su rekli da je u redu da hrišćani uzmu oružje. Kasnije je isto pitanje postavio i Jehovinim svedocima. Oni su mu ukazali na biblijski stav prema ratu koji su zauzeli prvi hrišćani.  Džon se krstio 1955. Sledeće godine sam se i ja krstila. Oboje smo znali da želimo posvetiti svoj život Jehovi i služiti mu svom svojom snagom (Ps. 37:3, 4). U julu 1957, Džon i ja smo se venčali.

Godinama smo na dan naše godišnjice braka bili na kongresu. Bilo nam je drago što smo se nalazili u društvu hiljada osoba koje poštuju bračno uređenje. Godine 1958. smo prvi put bili na međunarodnom kongresu. Nas petoro braće i sestara smo kolima krenuli iz Saskačevana za Njujork. Celu jednu sedmicu smo putovali danju, a noću smo spavali u šatoru. Zamislite naše iznenađenje kada nas je brat kog smo upoznali u Vitlejemu, u Pensilvaniji, pozvao da prespavamo u njegovoj kući! Zahvaljujući tom ljubaznom gestu mogli smo čisti i uredni da stignemo u Njujork. Na tom velikom kongresu smo na upečatljiv način videli koliko je velika čast služiti Jehovi! Kao što je psalmista napisao, „večna je sreća u desnici [Jehovinoj]“ (Ps. 16:11).

PIONIRSKA SLUŽBA

Godinu dana kasnije, 1959, bili smo pioniri i živeli smo u maloj prikolici na vrhu jednog brda u preriji u Saskačevanu. Pogled je sezao kilometrima u daljinu, a neki od tih kilometara su bili naše područje za propovedanje.

Jednog dana nam je stiglo zanimljivo pismo od podružnice. Brzo sam otišla do Džona, koji je popravljao traktor. U tom pismu smo bili pozvani da budemo specijalni pioniri u Red Lejku, u Ontariju. Pošto nismo znali gde je to, brzo smo uzeli kartu da bismo videli gde se nalazi to mesto.

To područje je bilo potpuno drugačije od prostranih prerija! Tamo su bile velike šume i mali gradovi podignuti pored rudnika zlata. Dok smo prvog dana tražili smeštaj, jedna devojčica je čula kako razgovaramo s njenom komšinicom. Otrčala je kući kod majke, koja nas je pozvala da kod njih prespavamo. Krevet se nalazio u prljavom podrumu. Sutradan smo našli smeštaj, jednu kolibu s dve sobe, bez vode i nameštaja. Imala je samo jednu peć na drva. Kupili smo neke stvari u prodavnici polovne robe i uskoro nam je bilo sasvim lepo.

Najbliža skupština je bila udaljena oko 210 kilometara. Mnogi koji su radili u rudnicima zlata bili su iz Evrope i zamolili su nas da im nabavimo Bibliju na njihovom jeziku. Ubrzo smo vodili 30 odličnih biblijskih studija. U roku od šest meseci, bila je osnovana jedna mala skupština.

Muž jedne žene s kojom smo proučavali pozvao je sveštenika telefonom i zamolio ga da dođe i pomogne njegovoj ženi da se osvesti. Tokom razgovora, sveštenik je rekao da mi, između ostalog, treba da govorimo i o Trojstvu. Žena je uzela katoličku Bibliju koju su imali i zamolila sveštenika da dokaže ono što govori. On je bacio Bibliju na sto i rekao da ne mora ništa da dokazuje. Pri odlasku je na ukrajinskom rekao da treba da nas izbace iz kuće i da nas više nikada ne puste u svoj dom. Nije znao da Džon razume ukrajinski.

Ubrzo nakon toga smo otišli iz Red Lejka zato što je trebalo da Džon bude obučen za putujuću službu. Oko godinu dana kasnije, kada je Džon imao govor za krštenje na jednom oblasnom kongresu, među osobama koje su želele da se krste bio je i muž one žene!  Događaj sa sveštenikom ga je naveo da sam istraži Bibliju.

BOGATO ZAPOSLENI U PUTUJUĆOJ SLUŽBI

U putujućoj službi smo imali posebnu čast da boravimo kod mnogih porodica. Zbližili smo se sa onima koji su delili svoj dom i život s nama. Jednom smo bili u sobi na spratu u kojoj zimi nije bilo grejanja. Rano ujutru bismo čuli kako jedna starija sestra tiho ulazi u sobu da bi založila peć. Ubrzo bi se vratila s lavorom i toplom vodom kako bismo mogli da se spremimo za taj dan. Puno sam naučila iz njenih diskretnih i pažljivih gestova.

Putujuća služba mi je pomogla da se približim Jehovi. U jednoj pokrajini na severu Alberte nalazio se i rudarski grad u kom je živela jedna sestra. Kako je Jehovina organizacija gledala na tu sestru koja je bila izolovana od drugih? Svakih šest meseci smo putovali avionom kako bismo proveli sedmicu s njom u službi i održavali sastanke, baš kao i u nekoj velikoj skupštini u gradu. Bio je to lep pokazatelj da Jehova brine o svakoj svojoj ovčici.

Ostali smo u kontaktu s mnogima kod kojih smo bili smešteni. To me podseća na jedan od prvih poklona koje mi je Džon dao — šarenu kutiju punu papira za pisma. Stvarno smo uživali u dopisivanju s prijateljima. Još uvek čuvam tu kutiju.

Dok smo bili u jednoj pokrajini u Torontu, jedan brat iz Betela nas je pozvao telefonom i pitao da li bismo možda služili u Betelu. Kada je želeo da dobije odgovor? „Po mogućstvu, sledećeg dana!“ Tako je i bilo.

BETELSKA SLUŽBA

Sa svakom novom dodelom na drugačiji način smo doživeli sreću koja dolazi iz Jehovine desnice. Tako je bilo i kada smo došli u Betel 1977. Družeći se s pomazanicima mogli smo da vidimo ne samo koliko su različiti kao ličnosti već i koliko visoko poštuju Božju Reč.

Prijao nam je betelski način života. Na primer, sada nam je odeća bila u fioci, a ne u koferu, i pripadali smo jednoj skupštini. Radost mi je donosila ne samo moja dodela već i to što sam mogla da vodim goste u obilazak Betela. Objasnila bih im šta se radi u Betelu, slušala njihove utiske i odgovarala na njihova pitanja.

Godine su proletele začas, i Džon je 1997. bio pozvan u Paterson u Školu za članove Odbora podružnice. Nakon toga braća su nas pitala da li bismo se preselili u Ukrajinu. Rekla su nam da slobodno razmislimo o tome i da se molimo u vezi s tim. Do kraja tog dana, znali smo da će naš odgovor biti potvrdan.

JOŠ JEDNA PROMENA — UKRAJINA

Bili smo na velikom međunarodnom kongresu u Sankt Peterburgu u Rusiji 1992. godine i zatim na još jednom u Kijevu u Ukrajini 1993. godine. To nas je privuklo braći iz Istočne Evrope. Naš novi dom u Lavovu, u Ukrajini, bio je na prvom spratu jedne stare kuće. Prozori su gledali u dvorište u kom su bili jedna omanja bašta, veliki crveni petao i nekoliko kokošaka. Osećali smo se kao na nekoj farmi u Saskačevanu. U toj kući je živelo nas dvanaest. Svakog dana smo morali da se vozimo kroz grad da bismo došli do Betela.

Kako smo se osećali u Ukrajini? Bila nam je čast što smo sedeli među ljudima koji su preživeli kušnje, zabrane i zatvaranja. Uprkos svemu, oni su sačuvali jaku veru.  Kada bismo ih pohvalili, oni bi rekli: „To smo radili za Jehovu.“ Nikada nisu imali osećaj da su prepušteni sami sebi. Čak i danas, ako nekome od njih zahvalite za nešto, reći će vam: „Zahvali Jehovi“, ukazujući tako na Izvor svih dobrih stvari.

U Ukrajini mnogi peške dolaze na sastanke tako da imaju vremena da razgovaraju i međusobno se hrabre. Neki pešače oko jedan sat ili čak i više. U Lavovu ima preko 50 skupština, od kojih 21 koristi jedan veliki kompleks Dvorana Kraljevstva. Nedeljom je stvarno lepo videti kako se tamo sliva reka braće i sestara koji dolaze na sastanak.

Brzo smo se opustili među braćom i sestrama, koji su obzirni i rado pomažu jedni drugima. Kada mi je teško da razumem jezik, što je još uvek slučaj, oni su veoma strpljivi. To se često može videti po njihovom prijatnom izgledu lica.

Tokom međunarodnog kongresa u Kijevu 2003. uverila sam se u to koliko veliko poverenje vlada među braćom. Upravo smo došli na prometnu stanicu metroa kada nam je jedna devojčica prišla i tiho rekla: „Izgubila sam se. Ne mogu da nađem baku.“ Devojčica je videla naše bedževe i znala je da smo Svedoci. Bila je veoma hrabra i nije plakala. Žena pokrajinskog nadglednika koja je bila s nama nežno ju je uzela za ruku i odvela do Odeljenja izgubljeno-nađeno na stadionu. Ubrzo je devojčica ponovo bila sa svojom bakom. Dirnulo me je izuzetno poverenje koje je ova devojčica imala u Boga, čak i kada se izgubila među tolikim hiljadama ljudi.

U maju 2001, braća iz mnogih zemalja došla su u Ukrajinu na posvećenje novih objekata naše podružnice. Nakon posebnog predavanja na stadionu u nedelju ujutru, mnoga braća i sestre su krenuli peške da bi videli novi Betel. To je bio nezaboravan prizor! Bila sam dirnuta kada sam videla toliko braće koja su bila tiha i dobro organizovana. Još više sam cenila sreću koja proizlazi iz služenja Bogu.

VELIKA PROMENA

Nažalost, 2004. je otkriveno da Džon ima rak. Otputovali smo u Kanadu radi lečenja. Prvi ciklus hemoterapije umalo je bio poguban za njega i proveo je nekoliko nedelja na intenzivnoj nezi. Srećom, došao je k svesti. Iako nije mogao da govori, njegove oči su uvek pokazivale da je zahvalan svima koji su ga posetili.

Ipak, nije mogao da se oporavi i te jeseni je umro. Osećam da je s njim nestao veliki deo mene. Džon i ja smo doživeli mnogo radosti služeći Jehovi. Morala sam da odlučim kako ću dalje. Vratila sam se u Ukrajinu. Veoma sam zahvalna za neizmernu ljubav betelske porodice i braće i sestara u skupštini.

Nikada u životu nismo žalili zbog odluka koje smo doneli. Proveli smo lep život u najboljem društvu. Znam da ima još mnogo toga što treba naučiti o Jehovinoj dobroti i nadam se da ću mu u svu večnost služiti, jer sam stvarno našla ’sreću u Jehovinoj desnici‘.

[Istaknuti tekst na 6. strani]

„Nikada u životu nismo žalili zbog odluka koje smo doneli“

[Slika na 3. strani]

Kada sam se udala za Džona

[Slika na 4. strani]

Kada sam bila specijalni pionir u Red Lejku, u Ontariju

[Slika na 5. strani]

Sa Džonom u Ukrajini, 2002.