Životna priča

Bila sam bliska sa starijima

Ispričala Elva Jerde

Pre oko 70 godina, u našu kuću je došao jedan čovek i predložio nešto mom ocu što je u potpunosti promenilo moj život. Od tada su mi još neki ljudi pomogli u životu. Takođe sam razvila jedno prijateljstvo koje mi je važnije od bilo kog drugog. Reći ću vam nešto više o tome.

RODILA sam se 1932. u Sidneju, u Australiji. Roditelji su verovali u Boga, ali nisu išli u crkvu. Majka mi je govorila da me Bog uvek posmatra i da će me kazniti ako ne budem dobra. Zbog toga sam se plašila Boga. Ipak, bila sam očarana Biblijom. Tetka nam je vikendom dolazila u goste i pričala mi mnoge zanimljive priče iz Biblije. Uvek sam jedva čekala da ponovo dođe.

Kada sam bila tinejdžerka, otac je čitao komplet knjiga koje je majka nabavila od jedne starije žene koja je bila Jehovin svedok. Ono što je pročitao ostavilo je toliko dubok utisak na njega da se složio da proučava Bibliju sa Svedocima. Jedno veče dok je s jednim bratom proučavao Bibliju, otac je primetio da prisluškujem. Hteo je da me pošalje nazad u krevet, ali je taj brat rekao: „Što ne pustiš Elvu da sedi s nama?“ To je bila prekretnica u mom životu i početak prijateljstva sa istinitim Bogom — Jehovom.

Ubrzo smo otac i ja krenuli na sastanke. Ono što je saznavao podstaklo ga je da načini promene u svom životu. Čak je počeo da kontroliše svoj gnev. To je majku i mog starijeg brata, Frenka, navelo da i oni počnu da dolaze na sastanke. a Svi smo napredovali i na kraju smo se krstili kao Jehovini svedoci. Od tada su mnogi stariji pozitivno uticali na mene u raznim periodima mog života.

KADA JE TREBALO DA ODLUČIM ČEMU ĆU POSVETITI ŽIVOT

Kao tinejdžerka sam bila bliska sa starijim objaviteljima u našoj skupštini. Jedna od njih je bila Alis Plejs, starija sestra koja je prva propovedala našoj porodici. Bila mi je kao baka. Alis me je poučavala kako da propovedam i podstakla me je da se krstim. Kada mi je bilo 15 godina, ostvarila sam taj cilj.

Takođe sam bila bliska s jednim starijim bračnim parom, Persijem i Medž (Margaret) Danam. Druženje s njima je puno uticalo na moj život. Volela sam matematiku i htela sam da budem profesorka matematike. Persi i Medž su tokom 1930-ih bili misionari u Letoniji. Kada je u Evropi izbio Drugi svetski rat, bili su zamoljeni da se presele u Australiju i služe u Betelu, koji se  nalazio u predgrađu Sidneja. Persi i Medž su mi posvetili pažnju. Pričali su o mnogim uzbudljivim stvarima koje su doživeli kao misionari. Jasno sam mogla videti da ću biti daleko srećnija ako budem poučavala druge o Bibliji nego ako im budem predavala matematiku. Zato sam odlučila da budem misionar.

Persi i Medž su me podstakli da postanem pionir i da se tako pripremim za misionarsku službu. Tako sam se 1948, kada sam imala 16 godina, pridružila grupi od deset mladih pionira koji su s velikim zadovoljstvom propovedali u našoj skupštini u Harstvilu, u Sidneju.

Naredne četiri godine sam služila kao pionir u još četiri grada u Novom Južnom Velsu i Kvinslendu. Jedna od prvih osoba s kojima sam proučavala Bibliju bila je Beti Lou (sada Remnant). Ona je starija od mene dve godine i bila je veoma brižna devojka. Kasnije je kao pionir propovedala sa mnom u gradu Kaura, oko 230 kilometara zapadno od Sidneja. Iako smo samo kratko vreme bile partnerke u službi, Beti i ja smo do dan-danas dobre prijateljice.

Kada sam postala specijalni pionir, dobila sam dodelu u gradu Narandera, koji se nalazi 220 kilometara jugozapadno od Kaure. Moj novi partner bila je Džoj Lenoks (sada Hanter), revna pionirka koja je takođe dve godine starija od mene. Bile smo jedini Svedoci u gradu. Džoj i ja smo stanovale kod jednog gostoljubivog para, Reja i Ester Ajrons. Oni, kao i njihov sin i tri ćerke, bili su zainteresovani za istinu. Rej i njegov sin su radili na jednom imanju van grada na kom su se uzgajale ovce i pšenica, a Ester i ćerke su imale pansion. Džoj i ja smo svake nedelje spremale večeru za porodicu Ajron i desetak gladnih gostiju, radnika na železnici. Tako smo plaćale deo naše stanarine. Nakon što bismo sve počistile, porodici Ajron bismo poslužile ukusan duhovni obrok — sedmično razmatranje Stražarske kule. Rej, Ester i njihovo četvoro dece su se krstili i postali prvi članovi skupštine u Naranderi.

Godine 1951. bila sam na kongresu Jehovinih svedoka u Sidneju. Tamo sam otišla na poseban sastanak za pionire koji su bili zainteresovani za misionarsku službu. Na tom sastanku koji je bio održan u jednom velikom šatoru bilo je preko 300 prisutnih. Obratio nam se Natan Nor iz Betela u Bruklinu i istakao da je hitno potrebno propovedati dobru vest u svim delovima sveta. Upijali smo svaku njegovu reč. Mnogi od tih pionira kasnije su preneli dobru vest o Kraljevstvu na područje Tihog okeana i u druga područja. Bila sam veoma srećna što sam pripadala grupi od 17 Australijanaca koji su 1952. bili pozvani u 19. razred škole Galad. San da budem misionar ispunio mi se kada sam imala svega 20 godina!

KADA SU BILE POTREBNE PROMENE

Pouka i društvo u Galadu su mi pomogli da bolje upoznam Bibliju i ojačali su mi veru. Takođe su duboko uticali na mene kao osobu. Bila sam mlada i sve sam idealizovala. Očekivala sam savršenstvo i od sebe i od drugih. U nekim stvarima sam bila stvarno kruta. Primera radi, zaprepastila sam se kada sam videla brata Nora kako igra bejzbol s jednom grupom mladih betelita.

Nema sumnje da su instruktori u Galadu, koji su bili razboriti ljudi s dugogodišnjim iskustvom, primetili da mi je teško. Posvetili su mi pažnju i pomogli su  mi da promenim svoje razmišljanje. Postepeno sam razumela da je Jehova Bog ljubavi i da ceni ono što radimo. On nije grub niti zahtevan. Pomogli su mi i neki koji su bili u razredu sa mnom. Sećam se kako mi je jedna sestra rekla: „Elva, Jehova nema bič. Ne budi tako stroga prema sebi.“ Dirnula me je njena iskrenost.

Po završetku škole sam sa još četvoro drugih poslata u Namibiju. Ubrzo smo vodili 80 biblijskih studija. Volela sam Namibiju i misionarski život, ali sam se zaljubila u brata koji je bio s nama u Galadu i koji je dobio dodelu u Švajcarskoj. Posle godinu dana u Namibiji, preselila sam se u Švajcarsku. Venčali smo se i počeli s putujućom službom.

KADA SAM DOŽIVELA STRAŠNO RAZOČARANJE

Nakon pet predivnih godina u putujućoj službi, pozvani smo u Betel. Bila sam srećna što sam u betelskoj porodici okružena duhovno zrelom starijom braćom i sestrama.

Ali ubrzo sam doživela strašan šok. Otkrila sam da je muž bio neveran meni i Jehovi. Napustio me je. Bila sam slomljena. Ne znam kako bih preživela tu situaciju da nije bilo ljubavi i podrške mojih dragih starijih prijatelja u betelskoj porodici. Slušali su me kad sam imala potrebu da razgovaram i imali su razumevanja za mene kad sam želela da budem sama. Njihove utešne reči i ljubazni postupci pomogli su mi da podnesem neopisiv bol i da se još više približim Jehovi.

Takođe sam se prisećala onoga što su govorili moji mudri stariji prijatelji koji su se prekalili u mnogim kušnjama. Na primer, Medž Danan mi je jednom rekla: „Elva, u službi Jehovi ćeš doživeti mnoge kušnje, ali najteže ćeš možda doživeti od onih koji su ti najbliži. Tokom tih kušnji, približi se Jehovi. Upamti da služiš njemu, a ne nesavršenim ljudima.“ Njen savet mi je pomogao u mnogim teškim trenucima. Bila sam odlučna da nikad ne dozvolim da me greške mog muža odvoje od Jehove.

S vremenom sam odlučila da se vratim u Australiju kako bih bila pionir negde bliže mojim roditeljima. Na prekookeanskom brodu kojim sam putovala kući vodila sam više lepih biblijskih razgovora s jednom grupom putnika. Među njima je bio jedan tihi Norvežanin, Arne Jerde. Dopalo mu se ono što je čuo. Arne je kasnije posetio moju porodicu i mene u Sidneju. Brzo je duhovno napredovao i krstio se. Arne i ja smo se 1963. venčali, a dve godine kasnije smo dobili sina, Garija.

KADA SAM DOŽIVELA JOŠ JEDAN GUBITAK

Arne, Gari i ja smo bili zaista srećna porodica. Uskoro je Arne proširio kuću kako bi moji ostareli roditelji mogli da žive s nama. Međutim, posle šest godina braka, desilo se nešto što nam je promenilo život. Lekari su otkrili da Arne ima tumor na mozgu. Svakog dana sam ga posećivala u bolnici dok je bio na dugotrajnoj terapiji zračenjem. Nakratko mu je bilo bolje, ali onda mu se stanje pogoršalo i doživeo je moždani udar. Rekli su mi da će živeti  još samo nekoliko sedmica. Međutim, Arne je ostao živ. Na kraju se vratio kući i uz moju negu se polako oporavio. S vremenom je ponovo mogao da hoda i da bude skupštinski starešina. Njegovom oporavku su doprineli njegova vedrina i smisao za humor, što je i meni pomoglo da lakše brinem o njemu.

Godinama kasnije, 1986, zdravlje mu se ponovo pogoršalo. Do tada su moji roditelji umrli, pa smo se preselili u prelepo područje Plavih planina izvan Sidneja, tako da smo bili bliže našim prijateljima. Kasnije se Gari oženio ljupkom duhovnom sestrom, Karin, i oni su nam predložili da zajedno živimo. Posle nekoliko meseci smo se svi preselili u jednu kuću koja se nalazila samo nekoliko ulica od mesta gde smo Arne i ja živeli.

Tokom poslednjih 18 meseci svog života, Arne je bio vezan za postelju i bila mu je potrebna stalna nega. Pošto sam većinu vremena morala da provodim u kući, svakog dana sam po dva sata proučavala Bibliju i biblijske publikacije. Tako sam pronašla mnoge mudre savete o tome kako da se izborim sa svojom situacijom. Takođe su me posećivali stariji objavitelji iz skupštine, od kojih su neki doživeli slične kušnje. Njihove posete su mi stvarno značile. Arne je umro u aprilu 2003. i imao je čvrstu nadu u uskrsenje.

MOJA NAJVEĆA PODRŠKA

Kada sam bila mlada, sve sam idealizovala. Ali ustanovila sam da život retko kad bude onakav kako ga mi zamislimo. Doživela sam mnoge blagoslove, ali i dve velike tragedije — jednog muža sam izgubila zbog neverstva, a drugog zbog bolesti. U svim svojim kušnjama, dobijala sam vođstvo i utehu iz nekoliko izvora. I dalje mi je najveća podrška „Pradavni“ — Jehova Bog (Dan. 7:9). Njegovi saveti su mi pomogli da postanem bolja osoba i zato sam doživela mnogo toga lepog kao misionar. Kada su se pojavljivali problemi, ’podržala me je Jehovina dobrota i njegove utehe su mi milovale dušu‘ (Ps. 94:18, 19). Pored toga, imala sam ljubav i podršku svoje porodice i ’pravih prijatelja u nevolji‘ (Posl. 17:17). Mnogi od njih su bile mudre starije osobe.

Patrijarh Jov je pitao: „Zar nema mudrosti među starcima, i zar dug život ne donosi razboritost?“ (Jov 12:12). Kada se osvrnem na svoj život, mogu reći da je odgovor potvrdan. Mudre starije osobe su mi pomogle svojim savetima, svojom utehom su mi pružale podršku, a njihovo prijateljstvo mi je obogatilo život. Zahvalna sam što sam bila bliska s njima.

Sada imam 80 godina, te i sama spadam u starije. Zbog svega što sam doživela, postala sam posebno osetljiva na potrebe drugih starijih osoba. I dalje volim da ih posećujem i pomažem im. Ali radujem se i kada sam s mladima. Njihova snaga me krepi, a njihov polet se prenosi na mene. Kada primetim da mladi žele da mi se obrate radi saveta ili podrške, zaista im rado izlazim u susret.

[Fusnota]

[Slika na 14. strani]

Kad sam bila pionir s Džoj Lenoks u Naranderi

[Slika na 15. strani]

Elva s članovima betelske porodice u Švajcarskoj, 1960.

[Slika na 16. strani]

Sa Arneom dok sam brinula o njemu