Životna priča

Jehova me je učio da vršim njegovu volju

Ispričao Maks Lojd

Kasno jedne noći 1955. godine, u Paragvaju, moj saradnik u misionarskoj službi i ja bili smo u kući koju je opkolila grupa razbesnelih ljudi. Vikali su: „Naš bog je krvožedan i želi krv gringosa!“ Kako smo se mi gringosi (stranci) našli tamo?

SVE je počelo godinama ranije u Australiji, gde sam odrastao i gde je Jehova počeo da me uči da vršim njegovu volju. Moj otac je 1938. dobio knjigu Neprijatelji od jedne žene koja je bila Jehovin svedok. On i majka su već bili razočarani u tamošnje sveštenike, koji su govorili da su neki delovi Biblije izmišljene priče. Oko godinu dana kasnije, moji roditelji su se krstili u znak svog predanja Jehovi. Od tada je u našoj porodici vršenje Jehovine volje bilo važnije od svega. Posle roditelja, krstila se moja sestra Lesli, koja je bila pet godina starija od mene. Ja sam se krstio 1940, kad sam imao devet godina.

Nedugo nakon što je počeo Drugi svetski rat, u Australiji je bilo zabranjeno štampanje i deljenje literature Jehovinih svedoka. Zato sam još kao dečak naučio da objasnim svoja verovanja koristeći samo Bibliju. Stalno sam je nosio u školu kako bih objasnio zašto ne pozdravljam zastavu i ne učestvujem ni u čemu čime se podupire rat (Izl. 20:4, 5; Mat. 4:10; Jov. 17:16; 1. Jov. 5:21).

Neki u školi su me zvali „nemačkim špijunom“ i zato mnoga deca nisu htela da se druže sa mnom. U to vreme su se u školama prikazivali filmovi. Pre početka projekcije se od svih očekivalo da ustanu i otpevaju državnu himnu. Ja bih ostao da sedim, a dva ili tri dečaka bi me vukla za kosu da bi me podigla sa stolice. Pošto nisam želeo da pogazim svoja uverenja temeljena na Bibliji, na kraju sam bio izbačen iz škole. Upisao sam dopisnu školu i završio je kod kuće.

KAKO SAM OSTVARIO SVOJ CILJ

Imao sam cilj da postanem opšti pionir kad napunim 14 godina, ali sam se veoma razočarao kada su mi roditelji rekli da prvo moram da nađem posao i radim. Tražili su od mene da plaćam sobu i hranu, ali su obećali da mogu početi sa opštom pionirskom službom kad budem imao 18 godina. Često sam potezao pitanje novca koji sam zarađivao. Govorio sam im da želim da štedim novac za pionirsku službu, ali oni su ga uzimali.

 Kad je došlo vreme da počnem s pionirskom službom, roditelji su mi objasnili da su novac koji sam im davao uplaćivali na račun u banci. Zatim su mi dali sav taj novac kako bih kupio odeću i sve ostalo što mi je trebalo za pionirsku službu. Učili su me da se sam brinem o sebi, a ne da očekujem da to čine drugi. Kad se osvrnem na to vreme, vidim koliko mi je ta pouka značila u životu.

Dok smo Lesli i ja bili deca, kod nas su često dolazili pioniri i voleli smo da idemo u službu s njima. Vikendi su nam bili rezervisani za službu od kuće do kuće, svedočenje na ulici i proučavanje Biblije s ljudima. Tih godina su objavitelji imali cilj da provedu 60 sati mesečno u službi propovedanja. Naša majka je gotovo uvek postizala taj cilj i tako je ostavila dobar primer Lesli i meni.

PIONIRSKA SLUŽBA U TASMANIJI

Prvo područje na kom sam propovedao kao opšti pionir bilo je australijsko ostrvo Tasmanija, gde su već služili moja sestra i njen suprug. Međutim, oni su ubrzo bili pozvani u 15. razred škole Galad. Bio sam vrlo stidljiv i nikada do tada nisam živeo sam. Neki su mislili da neću izdržati više od tri meseca. Pa ipak, za manje od godinu dana naimenovan sam za slugu grupe (sada je to koordinator starešinstva). Bilo je to 1950. Kasnije smo jedan mladi brat i ja poslati u specijalnu pionirsku službu.

Najpre smo propovedali u jednom gradu u unutrašnjosti, blizu rudnika bakra. U tom gradu nije bilo nijednog Svedoka. Stigli smo autobusom kasno posle podne i prespavali u jednom starom hotelu. Sledećeg dana, dok smo propovedali od kuće do kuće, pitali smo ljude da li znaju nekoga ko izdaje sobu. Predveče nam je neki čovek rekao da je kuća prezbiterijanskog sveštenika, koja se nalazila odmah pored crkve, prazna i da bi trebalo da pitamo đakona za nju. Đakon je bio vrlo prijatan i izdao nam je tu kuću. Bilo nam je neobično što smo svakog dana kretali u službu iz sveštenikove kuće.

Ljudi u tom mestu su slušali našu poruku. Vodili smo vrlo lepe razgovore, a s mnogima smo počeli i da proučavamo Bibliju. Kada su crkvene vlasti u glavnom gradu saznale da Jehovini svedoci stanuju u sveštenikovoj kući i propovedaju ljudima, zahtevali su od đakona da nas odmah izbaci. Ponovo smo bili bez smeštaja.

Sutradan smo propovedali do oko tri sata po podne, a onda smo počeli da tražimo prenoćište. Nismo našli ništa bolje od natkrivenih tribina na stadionu. Sakrili smo tamo kofere i nastavili s propovedanjem. Već je počeo da pada mrak, ali hteli smo da posetimo još samo nekoliko kuća kako bismo završili ulicu. Jedan čovek nam je ponudio smeštaj u dvosobnoj kućici na njegovom imanju.

 POKRAJINSKA SLUŽBA I ŠKOLA GALAD

U tom mestu sam propovedao oko osam meseci, a onda me je australijska podružnica pitala da li bih mogao da služim kao pokrajinski nadglednik. Bio sam zatečen jer sam imao samo 20 godina. Nakon nekoliko sedmica obuke, počeo sam da redovno posećujem skupštine. Oni koji su bili stariji od mene, a to su bili skoro svi, nisu me potcenjivali zbog mojih godina, već su cenili službu koju sam obavljao.

Od skupštine do skupštine sam putovao gotovo svim mogućim prevoznim sredstvima. Jedne nedelje sam išao autobusom, druge šinobusom, zatim automobilom, pa motociklom, pokušavajući da održim ravnotežu, pošto mi je na jednoj strani bio kofer, a na drugoj torba za službu. Voleo sam da budem s braćom i sestrama. Jedan sluga grupe je silno želeo da me ugosti, iako mu je kuća bila nedovršena. Stvarno sam uživao te sedmice, i pored toga što mi je postelja bila u kadi.

Još jedno iznenađenje me je čekalo 1953. godine, kada sam pozvan da pohađam 22. razred škole Galad. Ali radost mi je bila pomešana sa zebnjom. Zbog čega? Nakon što su 30. jula 1950. moja sestra i njen suprug završili tu školu, otišli su da služe u Pakistanu. Za manje od godinu dana, Lesli se tamo razbolela i umrla. Pitao sam se kako će se moji roditelji osećati ako nedugo nakon toga i ja odem na drugi kraj sveta. Međutim, oni su rekli: „Idi i služi Jehovi gde god da te pošalje.“ To je bio poslednji put da sam video oca. Umro je 1957. godine.

Ubrzo sam se ukrcao na brod s još petoro Svedoka iz Australije i zajedno smo putovali mesec i po dana do Njujorka. Iskoristili smo to vreme za čitanje i proučavanje Biblije i propovedanje drugim putnicima. Pre nego što smo otišli na sever države Njujork, u Saut Lansing, gde se održavala škola, prisustvovali smo međunarodnom kongresu na stadionu Jenki. Taj kongres je održan u julu 1953. i najveći broj prisutnih bio je 165 829.

U našem razredu je bilo 120 braće i sestara iz svih krajeva sveta. Sve dok nismo završili školu, nismo znali u koju ćemo zemlju biti poslati. Čim su nam rekli, pohrlili smo u biblioteku škole da saznamo nešto o zemlji u koju idemo. Meni su rekli da idem u Paragvaj. Pročitao sam da su u toj zemlji često izbijale političke revolucije. Nedugo nakon što sam stigao tamo, jednog jutra sam pitao ostale misionare šta se to „slavilo“ prošle noći. Nasmejali su se i odgovorili: „Upravo si doživeo revoluciju. Baci pogled na ulicu.“ Na svakom ćošku su stajali vojnici!

DOGAĐAJ KOJI NEĆU ZABORAVITI

Jednom sam s pokrajinskim nadglednikom išao u prilično udaljenu skupštinu da bismo prikazali film Društvo Novog sveta u akciji. Trebalo nam je osam ili devet sati da stignemo tamo, a išli smo prvo vozom,  zatim dvokolicama i na kraju volovskom zapregom. Nosili smo sa sobom generator i projektor. Nakon što smo stigli, proveli smo čitav naredni dan idući od farme do farme i pozivajući ljude na projekciju filma te večeri. Okupilo se oko 15 ljudi.

Prošlo je tek dvadesetak minuta filma kad nas je neko upozorio da uđemo u kuću što brže možemo. Zgrabili smo projektor i utrčali unutra. Tada su se pojavili neki ljudi i počeli da pucaju, vičući na sav glas: „Naš bog je krvožedan i želi krv gringosa!“ U kući su bila samo dva gringosa, a ja sam bio jedan od njih. Ljudi koji su došli da pogledaju film sprečili su nasilnike da uđu unutra. Ali oni su se vratili oko tri sata ujutro, pucajući i preteći da će nas uhvatiti kad se budemo vraćali u grad.

Dva brata su to javila šerifu i on je po podne došao s dva konja kako bi nas otpratio u grad. Kad god bismo naišli na gušće žbunje ili drveće koje bi moglo poslužiti kao zaseda, on bi izvadio pištolj i odjahao napred da izvidi situaciju. Shvatio sam koliko je dobro imati konja, pa sam kasnije nabavio jednog.

STIŽU NOVI MISIONARI

Uprkos protivljenju sveštenstva, imali smo uspeha u službi propovedanja. Godine 1955, stiglo je petoro novih misionara, a među njima i mlada sestra iz Kanade, Elsi Svonson, koja je završila 25. razred škole Galad. Neko vreme smo oboje služili u paragvajskom Betelu, a onda je ona poslata u drugi grad. Posvetila je život služenju Jehovi, iako nije imala podršku svojih roditelja, koji nikad nisu prihvatili istinu. Elsi i ja smo se venčali 31. decembra 1957, a potom smo živeli sami u misionarskom domu na jugu Paragvaja.

U kući nismo imali vodu, već smo je donosili iz bunara u dvorištu. Nismo imali kupatilo, veš-mašinu, ni frižider. Hranu smo morali da kupujemo svaki dan jer se brzo kvarila. Ali zbog jednostavnog načina života i mnogo prijatelja koje smo stekli u skupštini, taj period našeg zajedničkog života nam je ostao u lepom sećanju.

Godine 1963, otputovali smo u Australiju da posetimo moju majku. Ubrzo nakon toga, ona je imala srčani udar, verovatno zbog uzbuđenja što me je nakon deset godina ponovo videla. Kako se približavalo vreme da se vratimo u Paragvaj, morali smo da donesemo  jednu od najtežih odluka u našem životu. Da li da ostavimo majku u bolnici da se drugi brinu o njoj i u Paragvaju nastavimo s misionarskom službom, koju smo toliko voleli? Nakon mnogih molitvi, Elsi i ja smo odlučili da ostanemo i brinemo se o majci. Uspevali smo da je negujemo i istovremeno budemo u punovremenoj službi sve do njene smrti, 1966.

Bilo mi je drago što sam godinama bio pokrajinski i oblasni nadglednik u Australiji i predavao na Seminaru za naimenovanu braću. Zatim smo doživeli još jednu promenu. Pozvan sam da služim kao član tek osnovanog Odbora podružnice u Australiji. Kada smo gradili nove objekte podružnice, služio sam kao predsedavajući Odbora za gradnju. Uz pomoć mnogobrojnih iskusnih i složnih radnika, izgrađena je prelepa podružnica.

Kasnije sam služio u Službenom odeljenju, koje nadgleda delo propovedanja u zemlji. Takođe sam kao zonski nadglednik posećivao podružnice širom sveta kako bih braći pružio savet i podršku. Posebno mi je značilo i jačalo veru to što sam u nekim zemljama upoznao one koji su godinama, pa čak i decenijama, bili u zatvorima i koncentracionim logorima zbog svoje vernosti i poslušnosti Jehovi.

GDE DANAS SLUŽIMO

Nakon što smo se vratili s jednog napornog putovanja 2001, dobio sam poziv da dođem u Bruklin da bih tamo služio u novoosnovanom Odboru podružnice Sjedinjenih Država. Elsi i ja smo uz molitvu dobro razmislili o tom pozivu i na kraju smo ga svim srcem prihvatili. Otada je prošlo više od 11 godina, i još uvek smo u Bruklinu.

Smatram blagoslovom to što je moja žena spremna da služi gde god nas Jehovina organizacija pošalje. Elsi i ja sada imamo preko 80 godina i zdravlje nam je još uvek relativno dobro. Srećni smo što će nas Jehova poučavati u svu večnost i već sad se radujemo divnim stvarima koje će doživeti oni koji vrše njegovu volju.

[Istaknuti tekst na 19. strani]

Jedne nedelje sam išao autobusom, druge šinobusom, zatim automobilom, pa motociklom, pokušavajući da održim ravnotežu, pošto mi je na jednoj strani bio kofer, a na drugoj torba za službu

[Istaknuti tekst na 21. strani]

Srećni smo što će nas Jehova poučavati u svu večnost

[Slike na 18. strani]

Levo: U pokrajinskoj službi u Australiji

Desno: moji roditelji i ja

[Slika na 20. strani]

Na dan našeg venčanja, 31. decembra 1957.