Iz naše arhive

Služba putujućih nadglednika

„JEDNOSTAVNO ne mogu da propovedam od vrata do vrata!“ Mnogi koji su tek počeli da proučavaju Bibliju rekli su nešto slično što se tiče propovedanja neznancima. Međutim, ove reči je izgovorio jedan putujući nadglednik koji je imao dosta iskustva u držanju javnih predavanja i poučavanju drugih o Bibliji.

Mnogi čitaoci Sionske stražarske kule napustili su crkve kojima su pripadali i želeli su da se sastaju sa drugima koji su tragali za biblijskom istinom. Taj časopis je podsticao čitaoce da pronađu druge koji imaju isto tako dragocenu veru i da redovno zajednički proučavaju Bibliju. Otprilike 1894. godine naša organizacija je počela da šalje putujuće predstavnike da obiđu grupe koje su tražile da ih neko poseti. Ta služba je bila poverena iskusnoj i vrednoj braći koja su bila poznata po blagosti, dobrom poznavanju Biblije, veštom poučavanju drugih i cenjenju Isusove otkupne žrtve. Njihova poseta je obično trajala dan-dva tokom kojih je bilo puno aktivnosti. Mnogi Istraživači Biblije su prvi put učestvovali u službi propovedanja kada su delili pozivnice za javno predavanje nekog putujućeg nadglednika. Nakon što je uveče održao govor u jednoj školi, brat Hjugo Rimer, koji je kasnije služio kao član Vodećeg tela, odgovarao je na biblijska pitanja sve do posle ponoći. Iako je bio umoran, bio je zadovoljan i rekao je da je taj sastanak bio predivan.

U Stražarskoj kuli je bilo rečeno da je cilj putujućih nadglednika da izgrađuju Božje sluge putem sastanaka u domovima suvernika. Na javna predavanja i razmatranja u vidu pitanja i odgovora dolazili su Istraživači Biblije koji su živeli u blizini mesta održavanja sastanaka. Nakon toga su svi uživali u hrišćanskoj gostoljubivosti. Mod Abot je kao devojčica jednog prepodneva slušala jedno predavanje nakon čega su se prisutni okupili oko velikog stola u dvorištu. „Na njemu je bilo svakojakih đakonija — domaće šunke, pečene piletine, raznih vrsta hleba, pita i kolača! Svi su jeli koliko god su mogli, a oko dva sata popodne imali smo još jedan govor.“ Međutim, ona kaže: „Do tada su skoro svi već bili pospani.“ Brat Bendžamin Barton, dugogodišnji putujući nadglednik, jednom prilikom je rekao: ’Da sam jeo sve što su mi braća dosad ponudila, već odavno bih završio sa svojom službom.‘ Na kraju su braća iz Bruklina poslala jedno pismo u kom su dobronamernim sestrama preporučili da putujućim nadglednicima pripremaju uobičajena kuvana jela i da im dozvole da se dovoljno naspavaju.

Putujući nadglednici su se svojski trudili da budu dobri učitelji i koristili su karte, makete i sve što im se našlo pri ruci da bi prisutnima približili ono o čemu su govorili. Brat Ričard Barber je uvek imao zanimljive govore. Brat Volter Torn je govorio poput brižnog oca koji savetuje svoju decu. Brat Šild Tutdžin je jednom prilikom tokom vožnje iznenada rekao vozaču da stane. Zatim je izašao iz auta i nabrao poljsko cveće i to upotrebio da bi poučio svoje saputnike o Jehovinim delima stvaranja.

Putujuća služba je nosila sa sobom neke izazove, naročito za sredovečnu ili malo stariju  braću. Međutim, za neke je najveći ispit došao kada se promenila svrha njihove službe, to jest kada je trebalo da počnu da predvode u propovedanju od kuće do kuće. U Stražarskoj kuli od 15. marta 1924. pisalo je da je ’jedan od glavnih zadataka pravih hrišćana da svedoče o kraljevstvu, a to je ujedno i glavni zadatak putujućih nadglednika‘.

Neki putujući nadglednici očigledno nisu bili zadovoljni tom promenom pa su zato prekinuli sa svojom službom, a neki koji su postali ogorčeni osnovali su čak svoje grupe za proučavanje. Brat Robi Adkins je rekao da se jedan putujući nadglednik koji je bio odličan govornik ogorčeno žalio: „Ja samo znam da propovedam sa podijuma. Jednostavno ne mogu da propovedam od vrata do vrata!“ Brat Adkins je dalje rekao: „Sledeći put sam ga video 1924. na kongresu u Kolumbusu. Izgledao je tako nesrećno i stajao je sam u senci jednog malog drveta, usamljen među hiljadama srećne braće. Više ga nikada nisam video. Ubrzo posle toga je napustio organizaciju.“ S druge strane, „mnoga braća su radosno nosila knjige do svojih kola“ očigledno jedva čekajući da svedoče od kuće do kuće (Dela 20:20, 21).

Mnogi putujući nadglednici imali su tremu dok su propovedali od kuće do kuće, baš kao i braća koju je trebalo da obučavaju, ali su ipak oduševljeno propovedali. Brat Maksvel Frend, koji je služio kao putujući nadglednik na nemačkom govornom području, rekao je da svedočenje od kuće do kuće jeste jedan od blagoslova putujuće službe. Putujući nadglednik Džon Bonet je izvestio da se većina braće odazvala pozivu da propovedaju od kuće do kuće. Prema njegovim rečima, ogromna većina braće je „žarko želela da bude u prvim borbenim redovima“.

Putujući nadglednici već decenijama pozitivno utiču na duhovnost svojih suvernika. Brat Norman Larson, koji je dosta dugo u istini, rekao je: „Još kao dečak sam video koliko je vredna i korisna služba putujućih nadglednika. Oni su mnogo doprineli mom duhovnom napretku.“ Do dan-danas, samopožrtvovani putujući nadglednici koji verno služe Bogu pomažu svojim suvernicima da kažu: „Mi možemo propovedati od vrata do vrata!“

[Istaknuti tekst na 32. strani]

Poseta putujućih nadglednika bila je praznik za braću

[Slika na 31. strani]

Bendžamin Barton je tokom 1905. godine posetio čak 170 mesta

[Slika na 32. strani]

Volter Torn je bio putujući nadglednik, koga su zbog njegove očinske brige braća od milja zvala „Tatica“

[Slika na 32. strani]

Brat Braun je otprilike 1902. otišao na Jamajku kako bi kao putujući nadglednik jačao i hrabrio 14 malih grupa

[Slika na 32. strani]

Putujući nadglednici svojom službom pomažu suvernicima da izgrade veru, ojačaju jedinstvo i ostanu u Božjoj organizaciji