Ovo je samo jedna od mnogih teških odluka pred kojom stoje parovi koji se odluče za vantelesnu oplodnju. Svaki par pred Jehovom snosi odgovornost za odluku koju će doneti. Zato bi bilo korisno razmotriti ovu tehniku potpomognute reprodukcije.

U Engleskoj je 1978. godine došla na svet prva beba iz epruvete. Žena koja je rodila tu bebu nije mogla da zatrudni na prirodan način jer su joj jajovodi bili neprohodni, zbog čega njena jajna ćelija nije mogla da bude oplođena. Lekari su hirurškim putem izvadili njenu zrelu jajnu ćeliju, stavili je u staklenu posudu i oplodili je spermom njenog supruga. Embrion koji je tako nastao bio je ubačen u njenu matericu gde je nastavio da se dalje razvija. Na kraju je rodila devojčicu. Ovaj postupak, kao i neke njegove varijante, naziva se vantelesna oplodnja.

Premda se detalji u povezanosti sa ovim postupkom razlikuju od zemlje do zemlje, on uglavnom podrazumeva sledeće korake: Ženi se tokom nekoliko sedmica daje terapija kojom se njeni jajnici stimulišu da proizvedu veći broj jajnih ćelija. Od muža se može tražiti da putem masturbacije obezbedi spermu. Zatim se jajne ćelije i obrađeni spermatozoidi spajaju u laboratorijskim uslovima. Tom prilikom se može oploditi više jajnih ćelija nakon čega počinje njihova deoba i tako zapravo nastaju embrioni. Otprilike dan kasnije, ispituje se kvalitet embriona kako bi se utvrdilo koji od njih imaju najviše izgleda da se usade u zid materice. Obično se trećeg dana u matericu žene prebacuju dva ili tri embriona za koje se smatra da su najbolji čime se povećavaju šanse za razvoj trudnoće. Ako se jedan embrion ili više njih usade u zid materice, smatra se da je žena zatrudnela.

Ali šta se dešava sa embrionima koji nisu prebačeni u matericu žene, uključujući i one za koje se smatra da nisu baš dobrog kvaliteta ili da imaju neke anomalije?  Ti embrioni ne mogu dugo opstati van materice. Zato se višak embriona može zamrznuti u tečnom azotu. Zašto se to radi? Ukoliko prvi pokušaj vantelesne oplodnje ne bude uspešan, neki od preostalih embriona mogu se koristiti u sledećem pokušaju, što smanjuje troškove tog postupka. Međutim, to povlači za sobom i neka etička pitanja. Kao što je slučaj sa bračnim parom koji je postavio pitanje na početku članka, mnogi imaju nedoumicu oko toga šta uraditi sa zamrznutim embrionima. Možda ne žele više dece. Možda zbog svojih godina ili finansijskih okolnosti ne žele da proširuju porodicu. Možda se plaše rizika koji su povezani sa višeplodnom trudnoćom. a Stvari se dodatno komplikuju ukoliko se par razvede ili neko od njih umre. Zbog svega toga neki bračni parovi godinama plaćaju skladištenje embriona.

Jedan uvaženi embriolog je 2008. godine izjavio za The New York Times da su mnogi parovi u velikoj dilemi oko toga šta uraditi sa preostalim embrionima. U tom članku je rečeno: „Na klinikama širom zemlje ima najmanje 400 000 zamrznutih embriona, i taj broj iz dana u dan raste [...] Ukoliko su na ispravan način zamrznuti, embrioni mogu opstati deceniju pa čak i više, ali nakon što se odmrznu nijedan ne može preživeti“ (kurziv naš). Upravo ova činjenica je navela neke hrišćane na ozbiljno razmišljanje. Zašto?

Bračni parovi koji su se podvrgli vantelesnoj oplodnji suočavaju se s nekim spornim pitanjima. Njihova situacija se na neki način može uporediti sa sledećom situacijom. Možda neki Jehovin svedok stoji pred odlukom šta učiniti sa članom porodice koji umire od neizlečive  bolesti i nalazi se na aparatima za održavanje života, kao što je na primer respirator. Pravi hrišćani nisu nemarni kada je u pitanju zdravlje zato što, u skladu sa Izlaskom 20:13 i Psalmom 36:9, veoma cene život. U časopisu Probudite se! od 8. maja 1974. (engl.) bilo je rečeno: „Budući da poštuju Božje gledište o svetosti života, kao i zbog svoje savesti i poslušnosti državnim zakonima, oni koji žele da žive u skladu s biblijskim načelima, nikada neće pribeći pozitivnoj eutanaziji“, što je namerno okončanje nečijeg života. Ali u nekim situacijama, kao što je prethodno navedena, osoba zavisi isključivo od aparata za održavanje života. U tom slučaju članovi porodice moraju odlučiti da li će se i dalje tako održavati na životu.

Naravno, ne može se reći da su ova situacija i situacija bračnog para koji se podvrgao vantelesnoj oplodnji i uskladištio embrione potpuno iste. Pa ipak, jedna od mogućnosti koja se može ponuditi bračnom paru jeste da se embrioni izvade iz tečnog azota u kome su bili zamrznuti. U tom slučaju embrioni ne bi mogli opstali. Bračni par mora doneti odluku da li će tako nešto dozvoliti (Gal. 6:7).

Neki bračni parovi koji su se odlučili za vantelesnu oplodnju možda su rešili da pokrivaju troškove čuvanja preostalih embriona ili da ih upotrebe u nekom kasnijem pokušaju da dobiju dete. Međutim, drugi parovi su možda odlučili da više ne čuvaju embrione jer smatraju da se oni isključivo veštačkim putem održavaju na životu. Hrišćani pred Bogom snose odgovornost za odluku koju će doneti na temelju svoje biblijski oblikovane savesti. Sigurno žele da sačuvaju čistu savest i da isto tako uvaže i savest drugih (1. Tim. 1:19).

Jedan stručnjak na polju reproduktivne endokrinologije rekao je da su mnogi bračni parovi „bili zbunjeni i veoma zabrinuti kada su morali da donesu odluku o tome šta uraditi sa njihovim [zamrznutim] embrionima“. On je dodao: „Prema mišljenju mnogih bračnih parova, izgleda da ne postoji dobra odluka.“

Dakle, Božje sluge koje razmišljaju o vantelesnoj oplodnji treba da odvagnu sva pitanja koja su povezana sa ovim postupkom. U Bibliji se kaže: „Pametan čovek vidi zlo i sklanja se, a ludi [ili: „neiskusni“, fusnota] idu dalje i bivaju kažnjeni“ (Posl. 22:3).

Iako tako nešto može izgledati kao rešenje, to ne bi bilo u skladu s biblijskim načelima. To možemo bolje razumeti ako razmotrimo zašto je takva izjava uvedena i gde se može primeniti.

Radi se zapravo o izjavi koju pred svedocima potpisuje par koji ne može da se venča iz razloga koji je naveden dalje u tekstu. Potpisivanjem te izjave oni se pred Bogom i ljudima zavetuju na vernost jedno drugom, kao i na to da će ozakoniti svoju vezu čim to postane moguće. Zato bi skupština na njih gledala kao da su zakonski venčani.

Zašto i kada se koristi ova izjava? Jehova je osnovao bračno uređenje i on ga veoma ceni. Njegov Sin je rekao: „Što je Bog  sastavio, čovek neka ne rastavlja“ (Mat. 19:5, 6; Post. 2:22-24). Isus je još rekao: „Ko se razvede od svoje žene, osim zbog bluda [polnog nemorala], i oženi se drugom, čini preljubu“ (Mat. 19:9). Dakle, prema Bibliji je ’blud‘, to jest polni nemoral, jedini opravdani razlog za razvod braka. Na primer, ako muž ima polne odnose van braka, njegova supruga će odlučiti da li će se razvesti od njega ili neće. Ukoliko se razvede, može ponovo da se uda.

Međutim, ranijih godina u nekim zemljama državna religija nije prihvatala biblijsko gledište o razvodu. Vladalo je mišljenje da se razvod ne može dobiti ni iz kakvih razloga. Zato u nekim zemljama u kojima je crkva imala velik uticaj nije postojao zakon kojim bi se brak mogao poništiti, čak ni po osnovu koji je Isus naveo. U nekim drugim zemljama moguće je dobiti razvod braka, ali postupak je težak, dugotrajan i komplikovan. Ponekad taj proces traje godinama. U tim zemljama crkva ili država takoreći ’sprečavaju‘ ljude da učine ono što im Bog dozvoljava (Dela 11:17).

Na primer, možda neki par živi u zemlji u kojoj je nemoguće dobiti razvod braka ili ta procedura traje godinama. Ako je taj par učinio sve što je moguće da bi dobio razvod prethodnog braka i ako je u skladu s biblijskim merilima slobodan da ponovo stupi u brak, tada mogu potpisati izjavu kojom se zavetuju na vernost. Jehovina organizacija je pripremila tu izjavu za one koji žive u takvim zemljama. Nju ne treba koristiti u zemljama u kojima je moguće dobiti razvod braka, čak i ukoliko je taj postupak skup ili komplikovan.

Pošto ne razumeju svrhu ove izjave, neki žele da je potpišu kako bi izbegli neke komplikacije ili neprijatnosti, premda žive u zemlji u kojoj je moguće dobiti razvod braka.

Vratimo se na situaciju na koju se odnosi ovo pitanje. Muškarac i žena žive zajedno i žele da se venčaju. Niko od njih nije u braku s nekom drugom osobom. Prema Bibliji, oni su slobodni da stupe u brak. Međutim, muškarac boravi u zemlji ilegalno, a vlasti takvima ne dozvoljavaju da sklope brak. (U mnogim zemljama vlasti će dozvoliti sklapanje braka čak i ako jedan partner ili oba partnera nisu zakonski regulisali boravak u toj zemlji.) Dakle, ovde se ne radi o tome da jedan od njih ne može da dobije razvod braka zato što mu to zakon ne dozvoljava. Prema tome, u ovom slučaju se ne može koristiti izjava o vernosti. Šta bi onda taj par mogao da uradi? Mogli bi da odu u neku drugu zemlju u kojoj se zakonski mogu venčati. Ili se čak mogu venčati u zemlji u kojoj žive ukoliko taj muškarac učini sve što je potrebno da bi zakonski regulisao svoj boravak.

Dakle, ovaj par treba da uskladi svoj život s Božjim merilima i državnim zakonima (Mar. 12:17; Rimlj. 13:1). Kada se zakonski budu venčali, moći će i da se krste (Jevr. 13:4).