Uteha koju nam pružaju članovi porodice, prijatelji i suvernici jeste dragocena pomoć.

Ljubazne reči pravih prijatelja su kao melem koji nas leči (Posl. 16:24; 18:24; 25:11). Ali pravi hrišćani ne misle samo na sebe. Oni se trude da ’teše one koji su u bilo kakvoj nevolji istom utehom kojom njih same teši Bog‘ (2. Kor. 1:4; Luka 6:31). Antonio, jedan oblasni nadglednik u Meksiku, lično je to doživeo.

Antonio se veoma uplašio kada je ustanovljeno da boluje od limfoma, jedne vrste raka limfnog sistema. Ipak se maksimalno trudio da kontroliše negativna osećanja. Kako? Učio je napamet pesme Kraljevstva, pevao ih naglas i razmišljao o tekstu tih pesama. Mnogo mu je pomoglo i to što se naglas molio i čitao Bibliju.

Međutim, Antonio kaže da je njemu i njegovoj supruzi veoma značila pomoć suvernika. „Kada bi nas pritisle crne misli, zvali bismo jednog rođaka koji je skupštinski starešina da dođe i da se moli s nama. To bi nas utešilo i umirilo. Zahvaljujući podršci naše porodice i braće i sestara, za relativno kratko vreme smo savladali negativna osećanja.“ Antonio je srećan što ima tako dobre prijatelje.

Još jedna pomoć u vreme nevolje je sveti duh koji nam je Bog obećao. Apostol Petar je rekao da je Božji sveti duh dar (Dela 2:38). To se pokazalo tačnim kada su mnogi na Pedesetnicu 33. n. e. bili pomazani svetim duhom. Ali sveti duh nam i danas stoji na raspolaganju i to u neograničenoj meri. Zašto se onda ne bismo često i usrdno molili Jehovi da nam ga da? (Is. 40:28-31).

Apostol Pavle je podnosio mnoge teškoće, a nekoliko puta se našao oči u oči sa smrću (2. Kor. 1:8-10). Ali on se nije preterano plašio za svoj život. Utehu mu je pružalo saznanje da ima Božju podršku. On je napisao: „Neka je blagoslovljen Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, Otac milosrđa i Bog svake utehe, koji nas teši u svakoj našoj nevolji“ (2. Kor. 1:3, 4). Pavle nije sažaljevao sebe. Ono što je doživeo pomoglo mu je da razume druge i da ih teši.

Antonio se oporavio od svoje bolesti i vratio se u putujuću službu. I ranije je posvećivao pažnju suvernicima, ali od tada on i njegova supruga posebno obraćaju pažnju na one koji su bolesni i trude se da ih posete. Na primer, kada je jednom prilikom posetio jednog brata koji se borio sa ozbiljnom bolešću, primetio je da ne želi da dolazi na sastanke. „Nije bila stvar u tome da više nije voleo Jehovu ili braću i sestre“, kaže Antonio, „već je problem bio u tome što se zbog bolesti osećao potpuno bezvredno.“

Da bi ohrabrio tog brata, Antonio ga je zamolio da se pomoli na jednom skupu. Iako se isprva ustručavao, ipak se pomolio. Antonio kaže: „Toliko se lepo pomolio. Posle toga je bio druga osoba i više nije imao taj osećaj da ništa ne vredi.“

Svi se mi, više ili manje, borimo sa nekim problemima. Ali kao što je Pavle rekao, ono što lično doživimo može nam pomoći da tešimo druge kada se i oni nađu u nevoljama. Zato budimo saosećajni i ugledajmo se na našeg Boga, Jehovu, dok pružamo utehu našoj braći i sestrama.