MOJI roditelji su se upoznali 1919. godine na jednom kongresu Međunarodnih istraživača Biblije u Sidar Pointu, u Ohaju. Venčali su se kasnije te iste godine. Ja sam se rodio 1922, a moj brat Pol dve godine kasnije. Moja žena Grejs rođena je 1930. Njeni roditelji, Roj i Rut Hauel, odrasli su u porodici Istraživača Biblije, a njeni baba i deda sa mamine strane bili su i prijatelji brata Čarlsa Rasela.

Grejs i ja smo se upoznali 1947, a venčali smo se 16. jula 1949. Pre nego što smo stupili u brak otvoreno smo razgovarali o našoj budućnosti. Odlučili smo da nećemo imati decu, već da ćemo se posvetiti punovremenoj službi. Prvog oktobra 1950. oboje smo započeli sa pionirskom službom. Zatim sam 1952. pozvan da služim kao pokrajinski nadglednik.

Oboje smo smatrali da nam je potrebna konkretna pomoć da bismo dobro obavljali tu službu. Učio sam od iskusne braće, ali sam istovremeno razmišljao o tome kako da pomognem Grejs. Zato sam razgovarao sa Marvinom Holinom, dugogodišnjim porodičnim prijateljem i iskusnim putujućim nadglednikom. Rekao sam mu da je Grejs još mlada i neiskusna i pitao sam ga da li bi mogao da preporuči nekoga ko bi neko vreme sarađivao s njom. On je predložio da to bude Edna Vinkl, dugogodišnja pionirka. Grejs je kasnije rekla: „Edna mi je pomogla da budem opuštena pred vratima, znala je da dobro odgovara na prigovore i naučila me je da slušam stanare kako bih mogla da se usredsredim na to šta bi bilo prikladno da kažem. Bila je upravo onakva osoba kakva mi je bila potrebna.“

Grejs i ja smo služili u dve pokrajine u Ajovi, kao i u nekim delovima Minesote i Južne Dakote. Zatim smo premešteni u Njujork, pokrajinu 1, koja je uključivala Bruklin i Kvins. Nikada nećemo zaboraviti koliko smo se osećali nedoraslo tom  zadatku. Ovoj pokrajini je pripadala i skupština Bruklin Hajts, koja se sastajala u Dvorani Kraljevstva u Betelu i u kojoj su bili mnogi iskusni članovi betelske porodice. Nakon što sam u toj skupštini održao prvi službeni govor, prišao mi je brat Natan Nor i rekao: „Dao si nam neke dobre savete koje bi trebalo da primenimo. Imaj na umu da ćeš jedino tako biti od koristi našoj organizaciji. Zato samo tako nastavi.“ Posle sastanka sam ispričao mojoj ženi šta mi je rekao. Kada smo otišli u svoju sobu u Betelu, iscrpljeni od svega počeli smo da plačemo.

Nekoliko meseci kasnije primili smo pismo u kom smo pozvani da pohađamo 24. razred škole Galad, koji je trajao do februara 1955. Međutim, objasnili su nam da cilj naše obuke neće obavezno biti da se pripremimo za misionarsku službu, već da budemo još delotvorniji u putujućoj službi. Ova škola je za nas bila nezaboravno iskustvo, ali nas je istovremeno naučila i poniznosti.

Nakon obuke sam počeo da služim u svojstvu oblasnog nadglednika. Oblast u kojoj smo služili obuhvatala je Indijanu, Mičigen i Ohajo. U decembru 1955. iznenadili smo se kada smo od brata Nora dobili pismo u kom je stajalo: „Molim vas da budete potpuno iskreni i otvoreni. Recite mi da li biste želeli da budete u Betelu [...] ili biste možda želeli da posle nekog vremena provedenog u Betelu služite u inostranstvu. Ukoliko vam više odgovara putujuća služba, slobodno mi recite.“ Odgovorili smo da ćemo rado služiti gde god bude bilo potrebno. Gotovo istog trena smo pozvani u Betel!

Tokom tih godina koje smo proveli u Betelu držao sam govore u skupštinama i na kongresima širom Sjedinjenih Država. Učestvovao sam u obučavanju mlade braće koja su zatim dobijala veće odgovornosti u Jehovinoj organizaciji. Na kraju sam bio sekretar bratu Noru, koji je organizovao delo propovedanja širom sveta.

Najviše sam uživao u godinama kada sam radio u Službenom odeljenju. Sarađivao sam sa Tomasom Salivanom. On je dugi niz godina bio nadglednik ovog odeljenja. Bilo je još braće od koje sam mnogo naučio. Jedan od njih bio je Fred Rask, koji je bio zadužen da me obučava za posao. Rado se sećam  jedne prilike kada sam ga pitao: „Zašto toliko ispravljaš moja pisma?“ On se nasmejao, a zatim je ozbiljno rekao: „Kada nešto kažeš, ti odmah možeš dodati i objašnjenje, ali kada nešto napišeš, posebno kada se radi o pismima iz Betela, onda to mora biti jasno i precizno.“ Zatim je ljubazno dodao: „Ne sekiraj se! Dobro ti ide, a s vremenom ćeš biti sve bolji i bolji.“

Grejs je tokom godina obavljala različite poslove u Betelu. Na primer, čistila je sobe. Uživala je u tome. Ponekad srećemo braću koja su u to vreme bila mladi betelski radnici. Neki od njih joj kažu da su od nje naučili kako da nameste krevet i da su joj njihove majke zbog toga bile veoma zahvalne. Grejs je uživala i dok je radila u odeljenjima za časopise, korespondenciju i umnožavanje audio-kaseta. To joj je pomoglo da shvati da svako zaduženje u Jehovinoj organizaciji predstavlja čast i izvor radosti. Nakon svih ovih godina ona još uvek ima isti stav.

Sredinom 1970-ih bilo je očigledno da je našim roditeljima koji su zašli u godine sve potrebnija naša pomoć. Morali smo da donesemo tešku odluku. Nismo želeli da odemo iz Betela i ostavimo saradnike koje smo veoma zavoleli. Međutim, smatrao sam da smo odgovorni da brinemo o svojim roditeljima. Tako smo nakon izvesnog vremena izašli iz Betela, ali smo planirali da se vratimo ukoliko se naša situacija promeni.

Počeo sam da radim kao agent jedne osiguravajuće kuće. Sećam se šta mi je rekao menadžer dok sam bio na obuci: „Posećivanje ljudi u večernjim satima je presudno za uspeh u ovom poslu. Tada su kod kuće. Ništa nije važnije od toga.“ Ja sam mu odgovorio: „Znam da govorite iz iskustva i poštujem to. Međutim, ja imam neke obaveze koje se tiču moje duhovnosti. Nikad ih nisam zapostavljao, pa to ne bih želeo ni sada. Radiću kako ste mi rekli, ali utorkom i četvrtkom moram prisustvovati sastancima koji su za mene veoma važni.“ Jehova me je stvarno blagosiljao što nisam propuštao sastanke zbog posla.

Kada je moja majka umrla u julu 1987. u staračkom domu, bili smo pored nje. Glavna sestra je prišla Grejs i rekla joj: „Gospođo Alen, idite kući i malo se odmorite. Svi znaju da ste sve vreme bili uz svoju svekrvu. Možete biti spokojni i ponosni na ono što ste uradili.“

U decembru 1987. popunili smo molbu da ponovo služimo u Betelu, koji smo toliko voleli. Ali nekoliko dana kasnije, kod Grejs je dijagnostikovan rak debelog creva. Nakon operacije i uspešnog oporavka,  rekli su joj da je izlečena. U međuvremenu smo dobili pismo iz Betela u kom su nam preporučili da nastavimo da služimo sa lokalnom skupštinom. Bili smo odlučni da damo sve od sebe.

Posle nekog vremena sam dobio ponudu za posao u Teksasu. Smatrali smo da bi nam prijala toplija klima kakva je tamo, i tako je i bilo. Ovde u Teksasu smo oko 25 godina i okruženi smo divnom braćom i sestrama s kojima smo se veoma zbližili.

Grejs se borila sa rakom debelog creva, štitaste žlezde i nedavno rakom dojke. Međutim, ona se nikada nije žalila što ju je sve to snašlo niti je dovodila u pitanje načela poglavarstva i podložnosti. Ljudi nam često kažu da prosto zračimo srećom i pitaju Grejs u čemu je tajna našeg uspeha. Ona im obično navede četiri stvari zbog kojih smo srećni u braku: „Najbolji smo prijatelji. Svakodnevno razgovaramo. Volimo da zajedno provodimo vreme. I nikada ne odemo na spavanje, a da smo ljuti jedno na drugo.“ Naravno, s vremena na vreme se desi da jedno drugom stanemo na žulj, ali opraštamo i zaboravljamo i to nam stvarno pomaže.

Dok smo se borili sa raznim problemima u životu, izvukli smo nekoliko vrednih pouka:

1.  Uvek se osloni na Jehovu i prihvati sve što on dozvoljava da se dešava. Nikad se nemoj pouzdati u svoje viđenje stvari (Posl. 3:5, 6; Jer. 17:7).

2.  Bez obzira na to s kojim se problemom suočavaš, traži savet u Jehovinoj Reči. Poslušnost Jehovi i njegovim zakonima je od suštinske važnosti. Ne postoji zlatna sredina — ili si poslušan ili nisi (Rimlj. 6:16; Jevr. 4:12).

3.  U životu je najvažnije da steknemo dobro ime kod Jehove. Na prvom mestu treba da nam bude njegova volja, a ne sticanje materijalnih stvari (Posl. 28:20; Prop. 7:1; Mat. 6:33, 34).

4.  Moli se za to da u službi Jehovi budeš aktivan i delotvoran koliko god ti to dozvoljavaju okolnosti. Usredsredi se na ono što možeš da uradiš, a ne na ono što ne možeš (Mat. 22:37; 2. Tim. 4:2).

5.  Neka ti uvek bude u mislima da ne postoji nijedna druga organizacija koju Jehova prihvata i blagosilja (Jov. 6:68).

Grejs i ja služimo Jehovi već više od 75 godina, a kao bračni par skoro 65 godina. Tokom svih ovih decenija zajedničke službe uživali smo u mnogim lepim trenucima. Žarko želimo da se sva naša braća i sestre isto tako oslanjaju na Jehovu i da dožive mnogobrojne blagoslove.