OTVORIVŠI vrata svoje kuće rano ujutro, jedna žena je primetila na pragu paket. Uzela ga je i pogledala okolo, ali ulica je bila pusta. Sigurno ga je neko ostavio tu prethodne noći. Zavirila je u paket i brzo ušla u kuću, zatvorivši vrata za sobom. U paketu je bila zabranjena biblijska literatura. Privivši paket na grudi, tiho je zahvalila Jehovi u molitvi za tu dragocenu duhovnu hranu.

Ovako nešto se dešavalo u Nemačkoj 1930-ih. Nakon što su 1933. nacisti došli na vlast, Jehovini svedoci su zabranjeni u većem delu zemlje. „Bili smo uvereni da nas takve odluke ne mogu sprečiti da objavljujemo Božje ime“, kaže Rihard Rudolf, koji sada ima preko 100 godina. * „Biblijska literatura nam je bila važna za lično proučavanje i službu propovedanja. Međutim, više nije bilo tako lako doći do nje. Pitali smo se kako ćemo je nabavljati.“ Rihard je ubrzo uvideo da i on može pomoći u dopremanju literature, i to na jedan vrlo neobičan način. Zadatak koji mu je bio poveren obavljao je u senci gora (Sud. 9:36).

Ako bismo krenuli uzvodno rekom Elbom (Labom), na kraju bismo stigli do Krkonoša, planinskog venca koji se nalazi na današnjoj granici Češke i Poljske. Iako su ove planine visoke samo nekih 1 600 metara, nazivaju ih još i arktičkim ostrvom usred Evrope. Skoro pola godine prekrivene su snegom koji je dubok i do tri metra. Oni koji smetnu s uma koliko je ovde vreme ćudljivo, mogu se izgubiti u gustoj magli koja se iznenada spušta na planinske vrhove.

Ovaj planinski venac je tokom vekova služio kao prirodna granica između pokrajina, kraljevstava i država. Pošto je teren opasan, nije ga lako nadzirati. Zato su u prošlosti mnogi krijumčarili robu preko ovih planina. Tokom 1930-ih  ove planine su razdvajale Češku i Nemačku. U to vreme je grupa hrabrih Svedoka počela da koristi staze kojima su nekada išli krijumčari. Zašto? Da bi prokrijumčarili dragocenu biblijsku literaturu iz mesta u kojima ju je bilo lakše nabaviti. Rihard je bio jedan od tih Svedoka.

„Vikendima bismo obučeni kao izletnici odlazili u planine. U grupama je bilo otprilike sedmoro mlade braće“, priča Rihard. „Sa nemačke strane nam je trebalo oko tri sata da preko planina pređemo otprilike 16 kilometara i stignemo do Špindlerovog Mlina, jednog odmarališta na češkoj strani. U to vreme je tamo živelo dosta Nemaca. Jedan od njih je bio voljan da nam pomogne. On je bio zemljoradnik i imao je kola sa konjskom zapregom koja su se obično koristila za prevoz izletnika. Tim kolima je išao do obližnjeg grada da pokupi kutije s literaturom koje su stizale vozom iz Praga. On ih je krio u svom seniku, a zatim su ih braća prebacivala na nemačku stranu.“

Rihard dalje kaže: „Literaturu smo nosili u rancima koji su bili posebno napravljeni za nošenje teškog tereta. Svaki od nas je nosio oko 50 kilograma.“ Da ne bi bili otkriveni, pešačili su pod okriljem noći. Polazili su u suton kako bi stigli kući pre zore. Ernst Visner koji je u to vreme bio pokrajinski nadglednik u Nemačkoj priča o nekim merama predostrožnosti koje su preduzimali: „Dva brata bi išla napred i kad god bi primetili da im neko ide u susret, baterijskim lampama bi dali znak ostalima. Tako su braća koja su išla stotinak metara iza njih znala da treba da sakriju literaturu u žbunje pored puta i sačekaju da ih ta braća obaveste da je put čist. Koristili su lozinke koje su svake nedelje menjali.“ Međutim, nemačka policija u plavim uniformama nije bila jedina opasnost.

Rihard kaže: „Jedno veče sam morao ostati malo duže na poslu tako da sam krenuo na češku stranu kasnije nego ostala braća. Bio je mrak i spustila se magla, a ja sam pešačio po ledenoj kiši drhteći kao prut.  Izgubio sam se negde među patuljastim borovima i nekoliko sati nisam mogao da nađem put. Mnogi izletnici su tako izgubili život. Našao sam ostalu braću tek kad su se vraćali na nemačku stranu.“

Ova mala grupa hrabre braće je tako išla preko planina svake nedelje otprilike tri godine. Zimi su prenosili literaturu koristeći skije ili sanke. S vremena na vreme bi grupa od dvadesetak braće prelazila granicu u toku dana idući označenim stazama za planinare. Da bi odali utisak da su samo grupa izletnika, poveli bi sa sobom i neke sestre. Neke od njih su išle napred i bacale kape u vazduh kada bi posumnjale na neku opasnost.

Šta bi usledilo nakon što se kuriri bezbedno vrate? Literatura se odmah pripremala za daljnju isporuku. Kako? Pakovala se u kutije koje su izgledale kao kutije sa sapunom i zatim nosila na železničku stanicu u Hiršbergu. Paketi su slati u razne delove Nemačke, gde su ih braća i sestre diskretno dostavljali svojim suvernicima kao što je opisano na početku članka. Ta ilegalna mreža je bila toliko isprepletena da bi otkrivanje bilo kog učesnika moglo imati dalekosežne posledice. Jednog dana su vlasti zaista otkrile neku braću i to na neočekivani način.

Godine 1936, otkriveno je jedno skladište literature nadomak Berlina. Između ostalog, pronađena su tri paketa od nepoznatog pošiljaoca iz Hiršberga. Policija je analizom rukopisa otkrila jednog člana iz te grupe koja je krijumčarila literaturu i uhapsila ga. Ubrzo su još dva osumnjičena brata bila uhapšena, a jedan od njih je bio Rihard Rudolf. Pošto su ova braća svu odgovornost preuzela na sebe, drugi su još neko vreme mogli da nastave sa ovim opasnim putovanjima.

Literatura koja je dolazila u rancima naše braće preko Krkonoša bila je glavni izvor zaliha duhovne hrane za Svedoke u Nemačkoj. Ali literatura nije stizala samo preko ovih planina. Sve do 1939. kada je nemačka vojska okupirala Čehoslovačku, braća su koristila slične staze duž cele granice sa tom zemljom. I u drugim zemljama koje se graniče sa Nemačkom, kao što su Francuska, Holandija i Švajcarska, Svedoci su preuzimali na sebe veliki rizik da bi obezbedili duhovnu hranu svojim progonjenim suvernicima.

Većina nas danas ima pristup biblijskoj literaturi u dovoljnoj količini i u raznim formatima. Bilo da dobijamo nove publikacije u Dvorani Kraljevstva ili ih preuzimamo sa veb-sajta jw.org, dobro je da ponekad razmislimo o tome šta je sve potrebno uraditi da bi ta literatura stigla do nas. Naravno, to verovatno nije toliko rizično kao što je prenošenje literature preko snežnih planina pod okriljem noći, ali sigurno iziskuje mnogo truda od naše samopožrtvovane braće i sestara.