KETRIN je odrasla u Sjedinjenim Državama i krstila se sa 16 godina kao Jehovin svedok. Bila je veoma revna i savesna u službi propovedanja, ali su ljudi na području gde je propovedala imali vrlo malo interesa za poruku o Kraljevstvu. Ona kaže: „Čitala sam u našoj literaturi o ljudima koji su se molili Bogu da pošalje nekoga ko bi im pomogao da ga upoznaju. Često sam razmišljala o tome kako bi bilo lepo da i ja pronađem jednu takvu osobu, ali to se nikada nije desilo.“

Nakon što je godinama propovedala na tom području, Ketrin je počela da razmišlja o mogućnosti da se preseli negde gde ljude više zanima poruka o Kraljevstvu. Međutim, pitala se da li je dorasla tome. Samo je jedanput u svom životu bila odvojena od svoje porodice, i to na dve sedmice, a sve to vreme se borila s nostalgijom. Ipak, pobedila je njena želja da doživi radost koja proizlazi iz pomaganja drugima da upoznaju Jehovu. Nakon što je razmislila o nekoliko mesta gde bi mogla da se preseli, pisala je podružnici na Guamu i dobila informacije koje su joj bile potrebne. U julu 2007, kada je imala 26 godina, preselila se na Sajpan, ostrvo u Tihom okeanu, udaljeno od njenog doma oko 10 000 kilometara. Do čega je dovela ta njena odluka?

Ubrzo nakon što je došla u novu skupštinu, Ketrin je upoznala Doris, koja je tada imala nešto više od 40 godina i počela je da proučava Bibliju s njom. Nakon što su obradile prva tri poglavlja iz knjige Šta Biblija naučava, Ketrin se zabrinula. Ona kaže: „Doris je tako lepo napredovala da sam se je uplašila da ću to nekako pokvariti. Nikada ranije nisam ni sa kim proučavala pa sam smatrala da Doris zaslužuje da je poučava neka iskusnija sestra, možda njenih godina.“ Ketrin se molila Jehovi da joj pomogne da pronađe pravu sestru kojoj bi mogla da poveri Doris. Zatim se pripremila da objasni Doris da će nadalje neko drugi proučavati Bibliju s njom.

„Pre nego što sam uspela da išta kažem“, priča Ketrin, „Doris mi je rekla da bi želela da porazgovara sa mnom o problemu koji ima. Nakon što sam je saslušala, ispričala sam joj kako je Jehova meni pomogao kada sam bila u sličnoj situaciji i ona mi se zahvalila na pomoći.“ Zatim je Doris rekla Ketrin: „Jehova mi pomaže preko tebe. Onog dana kad si prvi put  došla kod mene, ja sam satima čitala Bibliju. Plakala sam i molila Boga da mi pošalje nekoga ko će mi pomoći da je razumem. A onda si ti pokucala na moja vrata. Jehova je uslišio moju molitvu!“ Dok Ketrin priča o tome, suze joj naviru na oči. Ona kaže: „Ono što je Doris rekla bio je odgovor na moju molitvu. Jehova mi je pokazao da mogu da nastavim da je poučavam.“

Doris se krstila 2010. godine i sada ona proučava Bibliju s nekoliko osoba. Ketrin kaže: „Toliko sam zahvalna što se ispunila moja dugogodišnja želja da pomognem nekom da postane Jehovin sluga!“ Danas Ketrin služi kao specijalni pionir na ostrvu Kozre, u Tihom okeanu.

U Mikroneziju je došlo oko stotinu revne braće i sestara iz inostranstva (koji imaju od 19 do 79 godina) da bi propovedali na područjima gde nema dovoljno objavitelja. Njihova osećanja mogu se sažeti u onome što je rekla Erika, koja je 2006. došla na Guam, kada je imala 19 godina. Ona kaže: „Veoma je zanimljivo služiti kao pionir na području na kom ljudi žele da saznaju istinu o Bogu. Stvarno sam zahvalna Jehovi što mi je pomogao da se odlučim na ovaj korak. To je najbolji način života!“ Danas ona služi kao specijalni pionir na Ebaju, ostrvu koje pripada Maršalskim ostrvima. Naravno, služenje u stranoj zemlji nosi sa sobom i neke izazove. U daljem tekstu će biti reči kako se oni koji su se preselili u Mikroneziju bore sa tri takva problema.

Životni standard. Nakon što se 22-godišnji Sajmon iz Engleske preselio na ostrvo Palau 2007. godine, ubrzo je shvatio da tamo ne može zaraditi ni približno onoliko koliko je zarađivao u svojoj domovini. On kaže: „Morao sam da naučim da ne kupujem sve što poželim. Sada unapred razmislim šta mi treba od hrane, a zatim potražim gde je najpovoljnija ponuda. Kada mi se nešto pokvari, obično pokušam da nađem polovne delove i nekoga ko će mi pomoći da to popravim.“ Šta on misli o toj promeni životnog standarda? On kaže: „To mi je pomoglo da naučim šta je stvarno važno u životu, kao i da naučim kako da živim s manje novca. U nekoliko prilika je bilo očigledno kako se Jehova pobrinuo za mene. Tokom sedam godina koliko živim ovde, uvek sam imao hranu i krov nad glavom.“ Jehova zaista podržava one koji su odlučili da žive skromnije kako bi se više posvetili službi propovedanja! (Mat. 6:32, 33).

Nostalgija. Erika kaže: „Veoma sam bliska sa članovima svoje porodice pa sam se brinula da će nostalgija negativno uticati na moju službu.“ Kako se izborila s tim? „Pre nego što sam se preselila, čitala sam u Stražarskoj kuli članke o nostalgiji. To mi je pomoglo da se kasnije borim s njom. U jednom od tih članaka navedene su reči koje je jedna majka uputila svojoj  ćerki: ’Jehova se može bolje brinuti o tebi nego ja.‘ Ta činjenica mi je stvarno dala snagu.“ Hana i Patrik služe na ostrvu Majuro, koje pripada Maršalskim ostrvima. Hana se bori sa nostalgijom tako što se trudi da se zbliži sa objaviteljima u svojoj novoj skupštini. Ona kaže: „Stalno zahvaljujem Jehovi za naše svetsko bratstvo jer mi je ono poput porodice. Bez ljubavi i podrške moje duhovne braće i sestara, nikada ne bih mogla otići da propovedam u nekoj drugoj zemlji.“

Uklapanje u novu sredinu. „Kada dođeš u novu zemlju, gotovo sve ti je strano“, kaže Sajmon. „Ponekad mi zasmeta što ne mogu da se našalim tako da me ljudi ovde potpuno razumeju.“ Erika kaže: „U početku sam se osećala zapostavljeno, ali to mi je pomoglo da preispitam motive zbog kojih sam se preselila. Učinila sam to da bih mogla više uraditi za Jehovu, a ne zbog neke lične koristi. S vremenom sam među braćom i sestrama pronašla mnoge dobre prijatelje i oni mi zaista mnogo znače.“ Sajmon se potrudio da nauči palauski jezik, što mu je pomoglo da ’širom otvori svoje srce‘ prema tamošnjoj braći i sestrama (2. Kor. 6:13). Oni su ga zbog toga zavoleli. Kada objavitelji koji su se preselili u drugu zemlju rade rame uz rame s lokalnim objaviteljima, razvijaju se mnoga bliska prijateljstva. Koje još blagoslove dobijaju oni koji su spremni da se presele na područja na kojima ima malo objavitelja?

Apostol Pavle je rekao: „Ko obilno seje, obilno će i žeti“ (2. Kor. 9:6). Ovo načelo se sasvim sigurno primenjuje i na one koji se trude da više učine u službi propovedanja. Šta je to što oni koji su se preselili u Mikroneziju ’obilno žanju‘?

U Mikroneziji je još uvek relativno lako pronaći osobu koja bi želela da proučava Bibliju. To znači svojim očima posmatrati kako osoba uči biblijska načela, primenjuje ih u svom životu i duhovno napreduje. Patrik i Hana propovedaju i na Angauru, malom ostrvu sa 320 stanovnika. Nakon što su tamo propovedali oko dva meseca, upoznali su jednu samohranu majku. Ona je odmah prihvatila da proučava Bibliju, prosto je gutala sve što je saznala iz nje i dosta toga je promenila u svom životu. Hana kaže: „Svaki put nakon što bismo izašli iz njene kuće i seli na bicikle, okrenuli bismo se jedno drugom i rekli: ’Hvala ti, Jehova!‘ Znam da bi Jehova svakako pomogao ovoj ženi da upozna istinu na neki način, ali učinio je to upravo preko nas zato što smo došli da propovedamo na ovom području. Ovo je jedno od najlepših iskustava u našem životu!“ Erika kaže: „Ne može se opisati kakva je radost pomoći nekome da upozna Jehovu!“

U mnogim zemljama je potrebno više objavitelja Kraljevstva. Da li bi mogao da se preseliš u neku takvu zemlju? Moli Jehovu da ojača u tebi želju da učiniš više u službi. Porazgovaraj o preseljenju sa starešinama u svojoj skupštini, s pokrajinskim nadglednikom ili sa onima koji su već služili u nekoj zemlji u kojoj je potrebno više objavitelja. Kada tvoji planovi postanu konkretni, piši podružnici koja nadgleda delo na području na koje bi želeo da se preseliš i zatraži dodatne informacije koje su ti potrebne. * Hiljade braće i sestara, mlađih i starijih, samih i u braku, preselili su se tamo gde je potrebno više objavitelja. Možda im se i ti možeš pridružiti i već sada s njima uživati u ’obilnoj žetvi‘.