U Jeremiji 31:15 piše: „Ovako kaže Jehova: ’U Rami se čuje glas, naricanje i gorko plakanje. Rahela plače za svojim sinovima. Neće da se uteši za svojim sinovima, jer ih više nema.‘“

Rahela je imala dva sina, ali oni nisu umrli pre nje. Ta činjenica bi mogla baciti sumnju na istinitost ovih Jeremijinih reči, koje su zapisane hiljadu godina nakon Raheline smrti.

Rahelin prvi sin bio je Josif (Post. 30:22-24). Kasnije je rodila još jednog sina, Venijamina, ali je umrla odmah po njegovom rođenju. Samim tim, nameće se pitanje: Zašto se u Jeremiji 31:15 kaže da ona plače jer njenih sinova „više nema“?

Vredi zapaziti da su se njenom sinu Josifu kasnije rodili Manasija i Jefrem (Post. 41:50-52; 48:13-20). Jefremovo pleme je postalo najistaknutije i najuticajnije u severnom kraljevstvu Izraela, pa se na svih deset plemena ukazivalo tim imenom. S druge strane, pleme koje je poteklo od Rahelinog drugog sina, Venijamina, činilo je s Judinim plemenom južno kraljevstvo. Prema tome, moglo bi se reći da Rahela u izvesnom smislu predstavlja sve izraelske majke, bilo u južnom bilo u severnom kraljevstvu.

U vreme kad je pisana Jeremijina knjiga, severno desetoplemensko kraljevstvo je već potpalo pod asirsku vlast i mnogi Izraelci su bili u zatočeništvu. Međutim, moguće je da su neki Jefremovi potomci uspeli da pobegnu na područje Jude. Vavilonci su 607. pre n. e. uništili južno dvoplemensko kraljevstvo Jude. Izgleda da su zarobljeni Jevreji tada bili odvedeni u Ramu, grad koji se nalazio oko osam kilometara severno od Jerusalima (Jer. 40:1). Moguće je da su neki čak bili pogubljeni u tom mestu na području Venijaminovog plemena, na kom je bio i Rahelin grob (1. Sam. 10:2). Prema tome, Rahelino oplakivanje sinova moglo bi se, figurativno govoreći, odnositi na oplakivanje celog Venijaminovog plemena ili posebno onih koji su pogubljeni u Rami. Druga mogućnost je da se time ukazuje na sve majke u Božjem narodu, koje su oplakivale smrt ili izgnanstvo Izraelaca.

U svakom slučaju, Jeremijine reči o Rahelinoj žalosti proročanski ukazuju na ono što se dogodilo vekovima kasnije, u vreme kad je život malog Isusa bio u opasnosti. Kralj Irod je naredio svojim ljudima da u Vitlejemu, južno od Jerusalima, pobiju sve dečake od dve godine naniže. Kad je ta zapovest izvršena, nijednog od tih sinova ’više nije bilo‘. Zamisli gorko naricanje i očaj majki koje su ostale bez dece! Izgledalo je kao da su se njihovi jauci mogli čuti čak u Rami, severno od Jerusalima (Mat. 2:16-18).

U skladu s tim, kako u Jeremijino doba tako i u Isusovo vreme, Rahelino oplakivanje sinova predočava žalost jevrejskih majki čija su deca pobijena. Naravno, oni koji su umrli i takoreći su zatočeni u ’neprijateljskoj zemlji‘, u ropstvu smrti, biće oslobođeni prilikom uskrsenja (Jer. 31:16; 1. Kor. 15:26).