DO PRE nekoliko godina, Sesar i njegova supruga Rosio su živeli u Kaliforniji. Ovaj bračni par bez dece imao je svoju kuću i živeo udobnim životom. Sesar se bavio instalacijama za grejanje, ventilaciju i klimatizaciju, a Rosio je radila u jednoj ordinaciji i imala skraćeno radno vreme. Onda se desilo nešto što im je promenilo život.

U oktobru 2009, podružnica u Sjedinjenim Državama je poslala pismo svim skupštinama u zemlji. U njemu je rečeno da su potrebni dobrovoljci sa iskustvom na određenim poslovima, koji bi privremeno služili u Betelu i pomagali u proširenju objekata u Volkilu, u državi Njujork. Pozvani su i oni koji su prešli starosnu granicu za betelsku službu. „Zbog svojih godina, znali smo da je ovo jedinstvena prilika da služimo u Betelu“, kažu Sesar i Rosio. „Nismo to nipošto hteli da propustimo!“ Odmah su predali molbe.

Međutim, prošlo je više od godinu dana, a njih dvoje nisu bili pozvani u Betel. I pored toga, nastavili su da idu ka ostvarenju svog cilja tako što su pojednostavili život. Sesar kaže: „Garažu smo pretvorili u jednosoban stan da bismo mogli da iznajmljujemo kuću. Zatim smo iz naše kuće iz snova, koju smo sazidali pre samo nekoliko godina, prešli u taj mali stan — iz 200 u 25 kvadratnih metara. Kada smo načinili te promene, bili smo spremniji da prihvatimo poziv za Betel, ako se to ikada desi.“ Šta se zatim dogodilo? „Mesec dana nakon našeg preseljenja“, kaže Rosio, „pozvani smo da služimo u Volkilu kao privremeni dobrovoljci. Bilo nam je jasno — kada smo nešto konkretno preduzeli, Jehova nas je blagoslovio.“

Poput Sesara i Rosio, stotine braće i sestara su se žrtvovale da bi učestvovale u građevinskim projektima u državi Njujork. Neki od njih rade na proširenju u Volkilu, dok drugi pomažu u izgradnji našeg glavnog sedišta u Vorviku. * Mnogi bračni parovi su ostavili lepe kuće, dobre poslove i kućne ljubimce da bi potpunije služili Jehovi. Da li ih je on blagoslovio što su bili spremni na odricanja? I te kako.

Primera radi, Vej, po zanimanju električar, i njegova žena Debra imaju skoro 60 godina. Prodali su kuću u Kanzasu i dobar deo stvari i otišli u Volkil kao betelski saradnici. * Iako su to bile velike promene, oni smatraju da je sve to bilo vredno žrtve. Što se tiče rada u Betelu, Debra kaže: „Ponekad se osećam kao da sam zakoračila u neku sliku raja iz naših publikacija i tamo učestvujem u gradnji!“

Melvin i Šeron iz Južne Karoline su prodali svoju kuću i stvari da bi mogli da pomažu u Vorviku. Nije bilo lako odreći se svega toga, ali za ovaj bračni par je čast što može da učestvuje u ovako značajnom projektu. Oni kažu: „Predivan je osećaj raditi nešto za dobrobit braće i sestara u celom svetu!“

Kenet, penzionisani građevinac, i njegova supruga Morin imaju oko 55 godina. Preselili su se iz Kalifornije u Vorvik da bi učestvovali u gradnji. Pre toga su se dogovorili s jednom sestrom iz njihove skupštine da im čuva kuću i zamolili članove porodice da pomažu Kenovom ocu koji je zašao u godine. Da li su zažalili? Ni najmanje. „Mnogo nam znači što smo ovde“, kaže Ken. „Naravno da ima teškoća, ali život nam je ispunjen. Celim srcem preporučujemo ovu vrstu službe!“

Većina onih koji su se stavili na raspolaganje morala je savladati izvesne prepreke. Na primer, Vilijam i Sandra, koji imaju nešto više od 60 godina, živeli su mirnim životom u Pensilvaniji. Imali su uspešnu  firmu za preciznu mehaniku i 17 zaposlenih. Od detinjstva nisu menjali skupštinu i većina njihove rodbine je živela nedaleko od njih. Kada se ukazala prilika da privremeno služe u Volkilu, znali su da to podrazumeva rastanak od svega što im je bilo blisko i poznato. „Najveći izazov je bio ostaviti ustaljeni način života“, kaže Vilijam. Ali mnogo su se molili i odlučili da to ipak učine, zbog čega nimalo nisu zažalili. „Ništa se ne može porediti s radošću koja proizlazi iz služenja s betelskom porodicom“, kaže on. „Sandra i ja smo srećniji nego ikada!“

Riki, građevinski inženjer sa Havaja, bio je pozvan da služi kao betelski saradnik u Vorviku. Njegova supruga Kendra podržala ga je u tome. Ali s pravom su brinuli kako će to uticati na njihovog jedanaestogodišnjeg sina Džejkoba. Pitali su se da li je mudro da se presele u državu Njujork i da li će se njihov sin snaći u sasvim drugačijoj sredini.

„Prioritet nam je bio da pronađemo skupštinu s mladima koji vole duhovne stvari“, kaže Riki. „Hteli smo da Džejkob bude okružen dobrim društvom koje će pozitivno uticati na njega.“ Ispostavilo se da u skupštini kojoj su pripali ima veoma malo dece, ali tu je bilo nekoliko članova betelske porodice. „Posle prvog sastanka sam pitao Džejkoba šta misli o novoj skupštini, s obzirom na to da nema dece njegovih godina“, kaže Riki. „On mi je odgovorio: ’Ne brini, tata. Družiću se s mladom braćom iz Betela.‘“

Naravno, ti mladi su rado prihvatili Džejkoba. Kako je to delovalo na njega? „Jedne večeri, kad sam prolazio pored njegove sobe, primetio sam da je svetlo upaljeno“, nastavlja Riki. „Mislio sam da ću ga zateći kako igra video-igrice, ali on je čitao Bibliju! Kad sam ga pitao šta radi, odgovorio mi je: ’Ja sam u Betelu i treba da pročitam Bibliju za godinu dana!‘“ Suvišno je reći da su Riki i Kendra bili presrećni, ne samo zato što Riki učestvuje u gradnji u Vorviku već i zbog toga što su svojom odlukom doprineli duhovnom napretku svog sina (Posl. 22:6).

Gradnja u Volkilu i Vorviku će se jednog dana završiti. Dobrovoljci koji tamo rade svesni su toga da samo privremeno služe u Betelu. Da li tu braću i sestre brine gde će i od čega živeti kada se sve završi? Ni najmanje. Mnogi od njih se slažu sa onim što su  rekla dva sredovečna para sa Floride. Džon, koji je radio kao šef gradilišta, i njegova supruga Karmen, služe kao privremeni dobrovoljci u Vorviku. Oni kažu: „Jehova se uvek brinuo da imamo sve što nam treba. Ako je do sada bio spreman da to čini za nas, sigurno nas neće ni kasnije ostaviti“ (Ps. 119:116). Luis, koji projektuje protivpožarne sisteme, i njegova žena Kenija, služe u Volkilu. Oni kažu: „Već smo videli da nam Jehova velikodušno pruža ono što nam treba u materijalnom pogledu. Iako ne  znamo šta nas čeka, sigurni smo da će se on i dalje brinuti o nama“ (Ps. 34:10; 37:25).

Mnogi dobrovoljci koji pomažu u proširenju našeg glavnog sedišta imali su razloge da se ne prijave. Međutim, oni su okušali Jehovu, na šta nas on i podstiče rečima: „Okušajte me u tome, molim vas [...] zar vam neću otvoriti brane na nebesima i izliti na vas blagoslov dok ne bude dosta!“ (Mal. 3:10).

Da li ćeš i ti okušati Jehovu i doživeti da izlije blagoslov na tebe? Uz molitvu razmisli da li bi mogao učestvovati u nekom građevinskom projektu i vidi kako će te Jehova nagraditi (Mar. 10:29, 30).

Dejl, građevinski inženjer iz Alabame, i njegova supruga Keti, od sveg srca preporučuju ovaj vid službe. O radu u Volkilu kažu: „Ako imate hrabrosti da isprobate nešto novo, videćete Jehovin duh na delu.“ Kako se pripremiti za to? Dejl kaže: „Pojednostavite, pojednostavite, i još više pojednostavite život. Nećete se pokajati!“ Gari iz Severne Karoline ima 30 godina iskustva u vođenju građevinskih poslova. On i njegova žena Morin kažu da je jedan od blagoslova u kojima uživaju u Vorviku to što su mogli da upoznaju mnogu divnu braću i sestre, koji su ceo život proveli služeći Jehovi u Betelu, kao i da rade s njima rame uz rame. Gari još kaže: „Da bi služio u Betelu, moraš živeti jednostavno, što je najbolji način života u sadašnjem svetu.“ Džejson iz Ilinoisa je radio za firmu koja se bavi postavljanjem električnih instalacija. On i njegova supruga Dženifer kažu da je rad na proširenju Betela u Volkilu „nešto najbliže preuređivanju zemlje u raj“. Dženifer dodaje: „Divno je znati da Jehova veoma ceni ono što radimo i da je naša služba povezana sa ostvarenjem njegove namere. Njegov blagoslov sigurno neće izostati.“