1. Kako će to što se ugledamo na Isusa uticati na naš odnos sa Jehovom?

KAD se divimo nečijim osobinama i postupcima, u nama se javlja želja da budemo poput te osobe. Od svih ljudi koji su ikada hodili zemljom, Isus je najbolji primer na koji se možemo ugledati. Zbog čega je tako? Isus je jednom prilikom rekao: „Ko je video mene, video je i Oca“ (Jov. 14:9). On je savršeno odražavao ličnost svog Oca i uvek je postupao upravo onako kako bi i Otac postupao. Ugledajući se na Isusa, mi se približavamo Jehovi, najvažnijoj ličnosti u svemiru. To je divna nagrada koju dobijamo ako se trudimo da budemo poput njegovog Sina!

2, 3. (a) Zašto se Jehova pobrinuo da imamo zapis o Isusu i na šta nas Biblija podstiče? (b) O čemu će biti reči u ovom i u sledećem članku?

² Međutim, na osnovu čega možemo znati kakav je Isus? U grčkom delu Svetog pisma nalazimo zapis koji nam verno dočarava njegovu ličnost.  Jehova je želeo da to bude zabeleženo kako bismo dobro upoznali njegovog Sina i ugledali se na njega. (Pročitati 1. Petrovu 2:21.) Biblija nas podstiče da pratimo ’njegove stope‘. Jehova nam kaže da sledimo Isusa i da takoreći svoje korake usmeravamo prema njegovim. Naravno, Isus je bio savršen, a mi smo daleko od toga. Ali Jehova ne očekuje da savršeno idemo Isusovim stopama već da se ugledamo na njegovog Sina najbolje što možemo.

³ Vredi osmotriti neke od Isusovih izvanrednih osobina. U ovom članku ćemo govoriti o njegovoj poniznosti i samilosti, a u sledećem o njegovoj hrabrosti i razboritosti. U vezi sa svakom osobinom odgovorićemo tri pitanja: Šta ona podrazumeva? Kako ju je Isus ispoljavao? Kako se mi možemo ugledati na njega?

4. Kako bi objasnio šta je poniznost?

⁴ Šta je poniznost? U ovom svetu prožetom ponosom, neki smatraju da je poniznost pokazatelj slabosti ili manjka samopouzdanja. Međutim, istina je sasvim suprotna tome. Ispoljavanje te osobine iziskuje snagu i hrabrost. Poniznost se definiše kao „stav suprotan ponosu i nadmenosti“. Ona se ogleda u našem gledištu o sebi. „Poniznost je svest o tome koliko smo neznatni u odnosu na Boga“, piše u jednom biblijskom rečniku. Ako smo istinski ponizni pred Bogom, nećemo misliti da smo bolji od drugih (Rimlj. 12:3; Fil. 2:3). Budući da smo nesavršeni, nije nam lako da budemo ponizni. Ali možemo razviti tu osobinu ako razmišljamo o svom položaju pred Bogom i idemo stopama njegovog Sina.

5, 6. (a) Ko je arhanđeo Mihailo? (b) Kako je ispoljio poniznost?

⁵ Kako je Isus ispoljavao poniznost? Božji Sin je oduvek posedovao tu osobinu — i kao moćno duhovno biće na nebu i kao savršen čovek na zemlji. Pogledajmo neke primere.

⁶ Njegov stav. U Judinoj poslanici je zabeležen jedan događaj koji se odigrao dok je Isus bio na nebu. (Pročitati Judinu 9.) Kao arhanđeo Mihailo, on je imao „spor s Ðavolom oko Mojsijevog tela“. Naime, nakon što je Mojsije umro, Jehova je sahranio njegovo telo na nepoznatom mestu (Pon. zak. 34:5, 6). Možda je Ðavo želeo da iskoristi Mojsijevo telo da bi naveo Izraelce na idolopoklonstvo. Kakvu god da je zlu zamisao imao, Mihailo mu se odvažno suprotstavio. U jednom biblijskom priručniku piše da se grčki izraz preveden rečju „spor“ takođe „koristio i za opisivanje pravnih sporova“ i verovatno ukazuje na to da je „Mihailo rekao Ðavolu da nema pravo da uzme Mojsijevo telo“. Pa ipak, arhanđeo je bio svestan činjenice da nije na njemu da donese presudu. To je prepustio Vrhovnom Sudiji, Jehovi. Čak ni u spornoj situaciji, Mihailo nije prekoračio svoja ovlašćenja. Za to je stvarno potrebna poniznost!

7. Kako se poniznost ogledala u Isusovim rečima i delima?

⁷ Tokom Isusove službe na zemlji, u njegovim rečima i delima ogledala se istinska poniznost. Njegove reči. Nikad nije  isticao sebe već je svu slavu upućivao svom Ocu (Mar. 10:17, 18; Jov. 7:16). Svojim učenicima se nije obraćao s visine niti je u njima stvarao osećaj manje vrednosti. Poštovao je njihovo dostojanstvo, pohvaljivao ih za dobre osobine i izražavao poverenje u njih (Luka 22:31, 32; Jov. 1:47). Njegovi postupci. Isus je odlučio da živi skromno i nije bio opterećen materijalnim stvarima (Mat. 8:20). Bio je spreman da radi i najniže poslove (Jov. 13:3-15). Njegova poslušnost upečatljivo svedoči o tome koliko je bio ponizan. (Pročitati Filipljanima 2:5-8.) Za razliku od nadmenih ljudi kojima je ispod časti da budu poslušni, on se ponizno podložio Božjoj volji i ostao je „poslušan sve do smrti“. Zar nije očigledno da je Isus, Sin čovečji, bio „ponizan u srcu“? (Mat. 11:29).

8, 9. Kako možemo pokazivati poniznost?

⁸ Kako možemo biti ponizni poput Isusa? Naš stav. Ponizna osoba ne uzima sebi preveliku slobodu. Ako smo svesni da nemamo pravo da sudimo drugima, nećemo biti kritični prema njima niti ćemo dovoditi u pitanje njihove motive (Luka 6:37; Jak. 4:12). Poniznost nam pomaže da ne postanemo ’suviše pravedni‘, gledajući s visine na one koji nemaju iste sposobnosti i odgovornosti kao mi (Prop. 7:16). Ponizne starešine ne misle da su iznad svojih suvernika. Naprotiv, oni ’smatraju druge većima od sebe‘ i ’ponašaju se kao manji‘ (Fil. 2:3; Luka 9:48).

⁹ To se lepo vidi iz primera Voltera Torna, koji je 1894. počeo da služi kao putujući nadglednik. Nakon što je godinama bio u toj službi, pozvan je na farmu podružnice, u državi Njujork, gde je radio na uzgoju živine. On je rekao: „Kad god o sebi počnem previsoko da mislim, sam sebe takoreći pošaljem u ćošak i kažem: ’Ti si obično zrnce prašine. Na šta imaš da budeš ponosan?‘“ (Pročitati Isaiju 40:12-15.) Kakva poniznost!

10. Kako svojim rečima i postupcima pokazujemo poniznost?

¹⁰ Naše reči. Ako smo istinski ponizni, to će se videti u našim rečima (Luka 6:45). U razgovoru s drugima, nećemo skretati pažnju na svoje uspehe i odgovornosti (Posl. 27:2). Zapažaćemo dobro u našoj braći i sestrama i bićemo spremni da ih pohvalimo za njihove lepe osobine, sposobnosti i dostignuća (Posl. 15:23). Naši postupci. Ponizni hrišćani nemaju želju da postanu „neko i nešto“ u sadašnjem svetu. Radije vode jednostavan život i spremni su da rade čak i poslove koji nisu cenjeni, kako bi što više mogli da se posvete služenju Jehovi (1. Tim. 6:6, 8). Iznad svega, poniznost pokazujemo svojom poslušnošću. Potrebna je poniznost da bismo bili ’poslušni onima koji predvode‘ u skupštini, kao i da bismo prihvatali i primenjivali smernice koje nam daje Jehovina organizacija (Jevr. 13:17).

11. Šta je samilost?

¹¹ Šta je samilost? Definiše se kao „žalost nad tuđim bolom,  sažaljenje, saosećajnost“. Tesno je povezana s ljubavlju. Sveto pismo kaže da Jehova oseća ’duboku samilost‘ prema ljudima (Luka 1:78; 2. Kor. 1:3). Božja Reč nas podstiče da budemo samilosni. U vezi s tim, u jednom biblijskom rečniku piše: „Taj podsticaj je više od poziva da saosećamo s onima koji su u nepovoljnoj situaciji. To je poziv da nešto preduzmemo i pomognemo im, da promenimo njihov život nabolje.“ Samilost pokreće na dobra dela. Samilosna osoba želi najbolje drugima i to se ogleda u njenim postupcima.

12. Kako znamo da je Isus bio samilostan i na šta ga je to podsticalo?

¹² Kako je Isus ispoljavao samilost? Njegova osećanja i postupci. Isus je bio samilostan prema drugima. Kad je video Lazarevu sestru Mariju i druge koji su oplakivali smrt njenog brata, Isus nije krio suze. (Pročitati Jovana 11:32-35.) Duboko sažaljenje koje je osećao kad je uskrsnuo udovičinog sina pokrenulo ga je da uskrsne i Lazara (Luka 7:11-15; Jov. 11:38-44). Tim samilosnim činom pružio mu je i drugačiju nadu za budućnost — Lazar se nakon toga mogao nadati životu na nebu. U jednoj ranijoj prilici, Isus se sažalio na narod koji je došao da ga sluša. Pokrenut samilošću, „počeo je da ih poučava mnogo čemu“ (Mar. 6:34). To je iz korena promenilo život svih koji su se odazvali na njegove pouke. Vredi zapaziti da je Isusova samilost bila više od osećanja — ona ga je pokretala da pomaže ljudima (Mat. 15:32-38; 20:29-34; Mar. 1:40-42).

13. Kako se u Isusovim rečima ogledala saosećajnost? (Videti sliku na početku članka.)

¹³ Njegove reči. Isusova samilost se ogledala i u njegovim rečima, posebno kad se obraćao onima koji su bili potlačeni. Apostol Matej je primenio na Isusa sledeće Isaijine reči: „Zgaženu trsku neće slomiti i fitilj koji tinja neće ugasiti“ (Is. 42:3; Mat. 12:20). Isus je jačao ljude koji su u figurativnom pogledu bili poput zgažene trske ili poput fitilja uljane lampe koji samo što se nije ugasio. Propovedao je poruku koja je ulivala nadu i bila poput melema na ranu „onima koji su slomljenog srca“ (Is. 61:1). Pozivao je k sebi sve koji su bili „izmoreni i opterećeni“, uveravajući ih da će tako ’naći okrepu dušama svojim‘ (Mat. 11:28-30). Svojim sledbenicima je govorio da Bog samilosno brine za svakog svog slugu, pa i za one koje svet smatra malim i beznačajnim (Mat. 18:12-14; Luka 12:6, 7).

14. Kako možemo razvijati samilost?

¹⁴ Kako možemo biti samilosni poput Isusa? Naša osećanja. Možda po prirodi nismo nežni i samilosni, ali Biblija nas podstiče da razvijamo takva osećanja. ’Najdublja samilost‘ je deo nove ličnosti koju svi hrišćani treba da obuku. (Pročitati Kološanima 3:9, 10, 12.) Kako možeš razvijati takva osećanja prema drugima? ’Širom otvori svoje srce‘ (2. Kor. 6:11-13). Pažljivo slušaj kad ti neko priča o svojim osećanjima i brigama (Jak. 1:19). Uživi se u ono što slušaš i pitaj se: ’Kako bih se ja osećao da sam  na njegovom mestu? Šta bi mi u toj situaciji značilo?‘ (1. Petr. 3:8).

15. Kako možemo pomoći onima koji su poput zgažene trske ili fitilja koji tinja?

¹⁵ Naši postupci. Samilost budi u nama želju da činimo dobro za druge, posebno za one koji su poput zgažene trske ili fitilja koji tinja. Šta možemo učiniti za njih? „Plačite s onima koji plaču“, piše u Rimljanima 12:15. Utučenoj osobi je možda potrebnije saosećanje nego savet. Jedna sestra koju su suvernici tešili nakon gubitka ćerke kaže: „Kad su moji prijatelji došli, plakali su sa mnom, i to mi je mnogo značilo.“ Samilost možemo pokazati i dobrim delima. Poznaješ li neku udovicu kojoj je potrebno nešto popraviti u kući? Da li je nekom ostarelom objavitelju potreban prevoz da bi išao na sastanke, u službu ili kod lekara? Čak i tako male stvari mogu mnogo značiti našim suvernicima (1. Jov. 3:17, 18). Iznad svega, samilost pokazujemo kad svesrdno učestvujemo u službi propovedanja. Ne postoji bolji način da doprinesemo dobrobiti drugih!

16. Kako možemo ohrabriti one koji su potišteni?

¹⁶ Naše reči. Samilost i ljubav prema drugima pokreću nas da ’tešimo potištene duše‘ (1. Sol. 5:14). Kako bismo ih mogli ohrabriti? Možemo im reći koliko nam znače i koliko nam je stalo do njih. Iskreno ih pohvalimo kako bismo im pomogli da vide svoje dobre strane. Podsetimo ih da ih je Jehova privukao svom Sinu, što znači da su mu veoma dragoceni (Jov. 6:44). Uverimo ih da Jehova samilosno brine za svoje sluge koje su „slomljenog srca“ i „skrhanog duha“ (Ps. 34:18). Naše samilosne reči mogu biti poput leka za one koji su klonuli duhom (Posl. 16:24).

17, 18. (a) Šta Jehova očekuje od starešina? (b) O čemu će biti reči u sledećem članku?

¹⁷ Jehova očekuje da starešine budu obzirne prema njegovom stadu (Dela 20:28, 29). Njihova odgovornost je da hrane, bodre i krepe celo stado (Is. 32:1, 2; 1. Petr. 5:2-4). Imajući to u vidu, samilostan starešina ne kontroliše život svojih suvernika, ne postavlja im pravila i ne stvara u njima osećaj krivice da bi ih naveo da rade više nego što im okolnosti dopuštaju. Cilj mu je da oni budu radosni i uveren je da će ih ljubav prema Jehovi podstaći da daju sve od sebe u službi (Mat. 22:37).

¹⁸ Nema sumnje da nas razmišljanje o Isusovoj poniznosti i samilosti pokreće da idemo njegovim stopama. U sledećem članku biće reči o još dve osobine zbog kojih mu se divimo — njegovoj hrabrosti i razboritosti.