I GVEN i ja smo imali pet godina kad smo počeli da idemo na časove plesa. Tada se još nismo poznavali, ali oboje smo odmalena želeli da budemo baletski igrači. Međutim, kad smo bili skoro na vrhuncu karijere, napustili smo sve. Kako je došlo do toga da donesemo takvu odluku?

Dejvid: Rođen sam 1945. u grofoviji Šropšir, u Engleskoj. Moj otac je imao farmu na mirnom seoskom području. Najviše sam voleo da posle škole hranim kokoške, sakupljam jaja i brinem o govedima i ovcama. Tokom raspusta sam pomagao oko žetve, a ponekad sam vozio i traktor.

Međutim, nešto drugo je počelo da mi zaokuplja pažnju. Još dok sam bio mali, otac je primetio da rado plešem svaki put kad čujem muziku. Kad sam imao pet godina, predložio je mojoj majci da me upiše u školu plesa da naučim stepovanje. Međutim, učitelj je smatrao da imam talenta za balet, pa me je poučavao i tome. Sa petnaest godina sam dobio stipendiju za čuvenu Kraljevsku baletsku školu u Londonu. Tamo mi je Gven dodeljena kao partner za ples.

Gven: Rođena sam u Londonu 1944. Još kao devojčica, iskreno sam verovala u Boga. Čitala sam Bibliju, ali je nisam razumela. Na časove plesa krenula sam u petoj godini. Šest godina kasnije sam osvojila prvo mesto na takmičenju na koje su došli učesnici iz svih krajeva Velike Britanije. Zahvaljujući tome, primljena sam u Kraljevsku baletsku školu. Deca mog uzrasta podučavana su u Vajt Lodžu, velelepnoj georgijanskoj palati u Ričmond Parku, u predgrađu Londona. Tamo sam stekla osnovno obrazovanje i pohađala časove baleta koje su držali ugledni instruktori. U šesnaestoj godini, nastavila sam školovanje u Kraljevskoj baletskoj školi u centru Londona. Tamo sam upoznala Dejvida. Nakon par meseci, zajedno smo nastupali u baletskim scenama u Kraljevskoj operi u Kovent Gardenu.

Dejvid: Kao što je Gven spomenula, nastupali smo u čuvenoj Kraljevskoj operi, kao i sa Engleskim nacionalnim baletom. Jedan od koreografa ansambla Kraljevski balet osnovao je međunarodnu baletsku grupu u Vupertalu, u Nemačkoj. I nas dvoje je poveo sa sobom. U svojoj karijeri, plesali smo u pozorištima širom sveta i nastupali s baletskim zvezdama kao što su Margo Fontejn i Rudolf Nurejev. Potpuno smo se posvetili našoj profesiji, a s takvim  načinom života ubrzo stekneš visoko mišljenje o sebi.

Gven: Bila sam i umom i telom posvećena plesu. I Dejvid i ja smo želeli da budemo na samom vrhu. Uživala sam da delim autograme, primam cveće i slušam aplauz publike. Ali u tom svetu sam bila okružena ljudima koji su živeli nemoralno, pušili i pili. Poput mnogih mojih kolega, i ja sam verovala da će mi amajlije doneti sreću.

Dejvid: Nakon mnogo godina u baletskoj profesiji, počela su da me zamaraju silna putovanja. Pošto sam odrastao na farmi, čeznuo sam za jednostavnim životom na selu. Zato sam 1967. prekinuo karijeru i zaposlio se na velikoj farmi blizu kuće mojih roditelja. Tamo sam iznajmio jednu kućicu. Onda sam telefonirao Gven, koja je bila u pozorištu, i zaprosio je. U to vreme je postala solo izvođač i karijera joj je bila u usponu, tako da je pred njom stajala teška odluka. Ipak, pristala je da se uda za mene i da dođe na selo, iako je za nju to bila velika promena.

Gven: Moram reći da je bilo teško prilagoditi se novom načinu života. Bez obzira na vremenske uslove, morala sam da muzem krave i hranim svinje i kokoške, što je bilo sušta suprotnost mom dotadašnjem životu. Dejvid je pohađao devetomesečnu obuku kako bi se upoznao s najnovijim metodama u stočarstvu. Pošto se vraćao kući kasno uveče, osećala sam se usamljeno. U to vreme se rodila naša prva ćerka Gili. Na Dejvidov predlog, naučila sam da vozim auto. Jednog dana sam se odvezla do obližnjeg grada i tamo srela Gejl, koju sam znala od ranije jer je radila u jednoj prodavnici.

Gejl me je pozvala u goste na čaj. Jedna drugoj smo pokazivale slike s venčanja, i na njenoj sam videla natpis Dvorana Kraljevstva. Pitala sam je kakva je to crkva. Rekla mi je da su ona i njen muž Jehovini svedoci. To me je oduševilo, jer je moja tetka bila Svedok. Nažalost, moj otac je zbog toga bio strašno ljut na nju i sećam se da je bacao njenu literaturu u smeće. Pitala sam se zašto je otac, koji je inače bio blagonaklon, bio toliko kivan na tako dobru osobu.

Napokon sam mogla da saznam u čemu je razlika između verovanja moje tetke i crkvenih učenja. Gejl mi je pomogla da razumem šta Biblija zaista naučava. Oduševilo me je to što mnoge doktrine, kao što su trojstvo  i besmrtnost duše, nemaju temelj u Svetom pismu (Prop. 9:5, 10; Jov. 14:28; 17:3). Takođe sam prvi put u Bibliji videla Božje ime, Jehova (Izl. 6:3).

Dejvid: Gven mi je pričala o onome što je učila. Setio sam se da mi je otac dok sam bio dete govorio da treba da čitam Reč Božju. Gven i ja smo pristali da Gejl i njen muž Derik proučavaju Bibliju s nama. Nakon šest meseci, preselili smo se u Ozvestri, takođe u grofoviji Šropšir, jer smo tamo imali priliku da iznajmimo malu farmu. U istom mestu je živela Dirdri, koja je strpljivo nastavila da proučava s nama. Pošto smo imali puno posla oko stoke, u početku smo sporo napredovali. Ipak, istina je postepeno puštala koren u našem srcu.

Gven: Velika prepreka za moj duhovni napredak bilo je sujeverje. Stih iz Isaije 65:11 pomogao mi je da uvidim kako Jehova gleda na one koji ’postavljaju sto bogu Sreće‘. Bilo mi je potrebno vreme da bih se otarasila svojih amajlija, a molitva mi je pomogla u tome. Takođe sam shvatila kakve osobe Jehova voli kad sam u Bibliji pročitala sledeće reči: „Ko se uzvisuje, biće ponižen, a ko se ponizuje, biće uzvišen“ (Mat. 23:12). Želela sam da služim Bogu kom je toliko stalo do nas da je dao svog voljenog Sina kao otkupninu. Saznala sam i da se kao porodica možemo nadati večnom životu u raju na zemlji. U međuvremenu, dobili smo još jednu ćerku.

Dejvid: Uverio sam se da je ovo istina kada sam dublje razmišljao o ispunjenju zadivljujućih biblijskih proročanstava, kao što su ona iz knjige proroka Danila i iz 24. poglavlja Mateja. Razumeo sam da je prijateljstvo s Jehovom dragocenije od svega što svet može da ponudi. Kako je vreme prolazilo, bio sam manje ambiciozan. Shvatio sam da treba da posvetim više pažnje supruzi i ćerkama. Zahvaljujući rečima iz Filipljanima 2:4, shvatio sam da ne treba da mislim samo na sebe i svoju želju da imam veliku farmu već da služenje Jehovi treba da bude na prvom mestu u mom životu. Prestao sam s pušenjem. Ali bilo je drugih izazova. Da bismo stigli na sastanak subotom uveče, morali smo preći 10 kilometara, što nije bilo jednostavno jer je baš u to vreme trebalo pomusti krave. Međutim, Gven mi je pomagala, tako da nismo propuštali sastanke. Takođe, svake nedelje ujutru vodili smo ćerke u službu — nakon što bismo pomuzli krave.

Našoj rodbini nije bilo drago zbog toga što smo išli na sastanke i u službu. Gvenin otac nije razgovarao s njom šest godina. I moji roditelji su vršili pritisak da prekinemo kontakt sa Svedocima.

 Gven: Jehova nam je pomogao da istrajemo. S vremenom su nam braća i sestre iz skupštine Ozvestri bili kao nova porodica, pružajući nam podršku u teškim trenucima (Luka 18:29, 30). Godine 1972, predali smo se Jehovi i krstili. Htela sam da što većem broju ljudi prenesem istinu, pa sam počela s pionirskom službom.

Dejvid: Iako je život na farmi bio veoma naporan i zahtevan, trudili smo se da svojim primerom pokažemo ćerkama koliko je duhovnost važna. Zbog smanjenja državne pomoći poljoprivrednicima, više nismo mogli da zadržimo farmu. Tako smo ostali bez kuće i posla, kada je treća ćerka imala svega godinu dana. Mogli smo samo da se molimo Jehovi za pomoć i vođstvo. Odlučili smo da iskoristimo svoj talenat i otvorimo plesnu školu da bismo obezbedili sredstva za život. Bili smo odlučni da služenje Jehovi bude najpreče i to je urodilo plodom. Na našu veliku radost, sve tri ćerke su po završetku školovanja počele s pionirskom službom. I Gven je bila pionir, tako da je mogla svaki dan da sarađuje s njima.

Kad su se udale naše starije ćerke, Gili i Deniz, zatvorili smo školu. Pisali smo podružnici i pitali gde je potrebna pomoć. Uputili su nas na jugoistok Engleske. S nama je živela samo najmlađa ćerka, Debi, pa sam i ja počeo s pionirskom službom. Posle pet godina, zamolili su nas da pređemo na sever i pomognemo tamošnjim skupštinama. Nakon što se Debi udala, proveli smo 10 godina u međunarodnom programu za gradnju. Bili smo u Zimbabveu, Moldaviji, Mađarskoj i Obali Slonovače. Zatim smo se vratili u Englesku da pomognemo oko gradnje u londonskom Betelu. Pošto sam imao iskustva u poslovima na farmi, zamoljen sam da radim i na tadašnjoj betelskoj farmi. Nas dvoje sada služimo kao pioniri na severozapadu zemlje.

Gven: Naša prva ljubav — balet — bila je prolazno zadovoljstvo. Naša druga i najveća ljubav — služba Jehovi — pružila nam je pravo, trajno zadovoljstvo. I dalje smo partneri, ali ne kao plesači već kao pioniri. Neizmerno smo srećni što smo pomogli mnogima da upoznaju dragocenu istinu koja znači život. Takva „pisma preporuke“ su daleko bolja od svetske slave (2. Kor. 3:1, 2). Da nismo pronašli istinu, sad bismo imali samo sećanja na nekadašnju karijeru, stare fotografije i programe predstava u kojima smo nastupali.

Dejvid: To što smo se potpuno posvetili služenju Jehovi znatno je uticalo na naš život. Meni je pomoglo da budem bolji suprug i otac. U Bibliji piše da su Marija, kralj David i drugi svoju radost izražavali plesom. Nas dvoje jedva čekamo Jehovin novi svet, u kom ćemo plesati od radosti (Izl. 15:20; 2. Sam. 6:14).