BIO je početak leta 1970, kad sam imao 20 godina. Ležao sam u vojnoj bolnici u Finiksvilu, u Pensilvaniji, gde sam bio smešten zbog ozbiljne zarazne bolesti. Bolničar, koji nije bio mnogo stariji od mene, merio mi je pritisak svakih pola sata. Delovao je zabrinuto jer mi je pritisak konstantno padao. „Nikada nisi video nekoga na samrti?“, pitao sam ga. Njegovo lice je prebledelo, a on je odgovorio: „Nisam.“

U tom trenutku, moja budućnost je bila neizvesna. Kako sam uopšte dospeo u vojnu bolnicu? Najpre ću vam ispričati neke događaje iz svog života.

Razboleo sam se dok sam radio kao tehničar u operacionoj sali tokom rata u Vijetnamu. Voleo sam da pomažem bolesnima i povređenima, a želja mi je bila da jednog dana postanem hirurg. U Vijetnam sam stigao u julu 1969. Kao svi ostali, i ja sam dobio sedam dana da se prilagodim drugoj vremenskoj zoni i nepodnošljivim vrućinama.

Dodeljen sam hirurškoj bolnici u Dong Tamu, u delti Mekonga. Ubrzo su počeli da pristižu brojni helikopteri s poginulima i ranjenima. Bio sam patriota i voleo sam svoj posao, pa sam hteo da što pre počnem. Ranjene vojnike su pripremali za operaciju i zatim ih prebacivali u klimatizovane metalne kontejnere koji su služili kao operacione sale. U tom skučenom prostoru, hirurg, anesteziolog i dva medicinska tehničara trudili su se da spasu živote. Primetio sam da su u helikopterima bili veliki, crni džakovi koje nisu istovarivali. Rečeno mi je da su u njima delovi tela vojnika koji su poginuli u eksplozijama. To je bio moj prvi susret s ratom.

U mladosti sam se donekle upoznao sa učenjima Jehovinih svedoka. Moja majka je proučavala Bibliju s njima, ali nije se  krstila. Voleo sam da sedim i slušam dok su proučavali. Otprilike u to vreme, jednom sam s očuhom prošao pored Dvorane Kraljevstva. Kada sam ga pitao šta je to, rekao mi je: „Beži što dalje od njih!“ Pošto sam ga voleo i verovao mu, poslušao sam ga. Posle toga više nisam imao kontakt sa Svedocima.

Nakon povratka iz Vijetnama, osetio sam potrebu da pronađem Boga. Zbog bolnih uspomena osećao sam emocionalnu prazninu. Izgledalo mi je kao da niko ne razume šta se dešava u Vijetnamu. Sećam se demonstranata koji su američke vojnike nazivali ubicama beba zbog priča da su u ratu ubijali nedužnu decu.

Pošto sam bio duhovno gladan, počeo sam da idem u različite crkve. Oduvek sam voleo Boga ali mi se nije svidelo ono što sam tamo video. Na kraju sam otišao u Dvoranu Kraljevstva Jehovinih svedoka u Delrej Biču, na Floridi. Bilo je to jedne nedelje u februaru 1971.

Došao sam pred kraj javnog predavanja i ostao na Razmatranju Stražarske kule. Ne sećam se teme koja se razmatrala, ali još pamtim kako su mala deca listala svoje Biblije da bi pronašla stihove. To je zaista bilo izvanredno! Samo sam slušao i posmatrao. Pre nego što sam otišao, prišao mi je jedan brat koji je imao oko 80 godina. Zvao se Džejms Gardner. Pokazao mi je knjigu Istina koja vodi do večnog života i rekao: „Hteo bih da ti je poklonim.“ Dogovorili smo se da u četvrtak ujutru počnemo zajedno da proučavamo Bibliju.

U nedelju uveče sam otišao na posao. Bio sam zaposlen u privatnoj bolnici u Boka Ratonu, na Floridi, gde sam radio na odeljenju za hitan prijem. Moja smena je trajala od 11 uveče do 7 ujutru. Bila je mirna noć, pa sam čitao knjigu Istina. Naišla je glavna sestra, istrgla mi knjigu iz ruke, pogledala naslov i viknula: „Nećeš valjda da postaneš jedan od njih?“ Uzeo sam knjigu nazad i rekao: „Sve mi se čini da hoću, a tek sam na pola knjige!“ Ostavila me je na miru i te noći sam završio s čitanjem.

Kada sam se našao s bratom Gardnerom, pitao sam ga: „Šta ćemo proučavati?“ „Knjigu koju sam ti dao“, odgovorio je. „Već sam je pročitao“, uzvratio sam. On mi je ljubazno rekao: „Dobro, hajde samo da bacimo pogled na prvo poglavlje.“ Bio sam zapanjen kad sam shvatio koliko toga mi je promaklo u čitanju. Brat Gardner me je podsticao da tražim stihove u prevodu Biblije koji sam koristio. Napokon sam mogao da upoznam pravog Boga, Jehovu. Tog jutra je Džim, kako sam od milošte  zvao brata Gardnera, osmotrio sa mnom tri poglavlja iz knjige. Svakog četvrtka ujutru proučavali smo po tri poglavlja i uživao sam u tome. Za mene je bila čast što me je poučavao pomazanik koji je lično poznavao Čarlsa Rasela!

Nakon nekoliko sedmica, postao sam objavitelj dobre vesti. Džim mi je pomagao da se suočim s brojnim izazovima, uključujući i službu od kuće do kuće (Dela 20:20). Sarađujući s njim, zavoleo sam službu propovedanja, na koju i dan-danas gledam kao na najveću čast. Nema ništa lepše od toga da budemo Božji saradnici! (1. Kor. 3:9).

Želeo bih da s vama podelim sećanje na nešto posebno — ljubav koju sam osetio kada sam upoznao Jehovu (Otkr. 2:4). Ta ljubav mi je pomogla da se izborim s bolnim sećanjima na rat i s mnogim drugim kušnjama (Is. 65:17).

Nikad neću zaboraviti jedan prolećni dan 1971. godine. Nedugo pre toga, morao sam da se iselim iz stana u kom sam živeo. Pripadao je mom očuhu, koji nije želeo da tu živi Jehovin svedok. Imao sam vrlo malo novca. U bolnici u kojoj sam radio dobijao sam platu dva puta mesečno, a veći deo para sam bio potrošio na odeću, kako bih u službi dostojno predstavljao Jehovu. Imao sam nešto ušteđevine, ali je bila u banci u Mičigenu, na severu Sjedinjenih Država, gde sam odrastao. Zato sam nekoliko dana morao da živim u kolima. Brijao sam se i umivao u toaletima na benzinskim pumpama.

 Negde u to vreme, jednog dana sam u Dvoranu Kraljevstva stigao par sati pre sastanka za službu. Bilo je to nakon što sam završio smenu u bolnici. Seo sam iza dvorane gde me niko nije mogao videti, a onda su odjednom u misli počele da naviru scene iz Vijetnama — miris spaljenih ljudskih tela i prizori prolivene krvi. Pred očima su mi bili mladi vojnici koji su me preklinjali da im kažem da li će preživeti. Znao sam da će umreti, ali pokušavao sam da ih utešim koliko sam mogao, trudeći se da mi se u očima ne vidi istina. Preplavila su me snažna osećanja.

Molio sam se dok su mi niz lice tekle suze (Ps. 56:8). Počeo sam duboko da razmišljam o nadi u uskrsenje. Tada sam shvatio: Putem uskrsenja, Jehova Bog će izbrisati posledice svih krvoprolića koja sam video i izlečiti emocionalne rane koje smo ja i mnogi drugi zadobili. On će vratiti u život mlade ljude koji su poginuli u ratu i pružiće im priliku da ga upoznaju (Dela 24:15). U tom trenutku sam osetio snažnu ljubav prema Jehovi, ljubav koja je ispunila svaki delić mog bića. Taj dan pamtim kao poseban. Od tada sam nastojao, naročito u kušnjama i teškoćama, da moja ljubav prema Jehovi nikad ne oslabi.

Ljudi rade strašne stvari u ratu. Ja nisam bio izuzetak. Ali pomoglo mi je to što sam duboko razmišljao o mojim omiljenim stihovima iz Svetog pisma. Kao prvo, u Otkrivenju 12:10, 11 piše da je Ðavo pobeđen ne samo rečju našeg svedočenja već i Jagnjetovom krvlju. Kao drugo, izdvojio bih Galatima 2:20, stih koji me podseća na to da je Hrist Isus umro za mene. Na temelju njegove krvi, Jehova mi je oprostio ono što sam radio. Ta činjenica je omogućila da imam čistu savest i podstakla me je da svesrdno pomažem drugima da upoznaju istinu o našem milosrdnom Bogu, Jehovi (Jevr. 9:14).

Kad se osvrnem na svoj život, vidim da je Jehova uvek brinuo o meni. Na primer, istog dana kad je Džim saznao da živim u kolima, uputio me je kod sestre koja je imala pansion i izdavala sobe. Uveren sam da se Jehova preko Džima i te sestre pobrinuo da imam krov nad glavom. Njegova dobrota je neizmerna! On brine o svojim vernim slugama.

U maju 1971, morao sam zbog nekog posla da odem u Mičigen. Napunio sam gepek literaturom i krenuo iz Delrej Biča autoputem ka severu. Nisam prešao ni trećinu puta, a gepek je već bio prazan. Usput sam revno propovedao dobru vest o Kraljevstvu na raznim mestima, pa i u zatvorima. Čak sam u toaletima davao traktate drugim muškarcima. I dan-danas se pitam da li je nešto od tog posejanog semena niklo (1. Kor. 3:6, 7).

Međutim, moram priznati da u početku nisam baš bio taktičan, naročito kad sam pričao sa članovima porodice. Moja ljubav prema Jehovi je bila toliko snažna da sam im svedočio odvažno ali nepromišljeno. Mnogo volim svoju braću Džona i Rona, pa sam pošto-poto hteo da ih privolim da prihvate istinu. Kasnije sam morao da im se izvinim što nisam bio pažljiv. Ipak, nisam prestao da se molim da jednog dana prihvate istinu. Jehova me je s vremenom naučio da  budem taktičniji dok svedočim i poučavam (Kol. 4:6).

Iako Jehovu volim iznad svega, postoje i druge osobe koje mi mnogo znače. Posebno mesto u mom srcu ima moja draga supruga, Suzan. Želeo sam da budem u braku s nekim ko će mi pružati podršku dok služim Jehovi. Suzan je duhovno jaka osoba. Još uvek se sećam jednog dana dok smo se zabavljali. Išao sam da je posetim i zatekao je kako sedi na tremu ispred porodične kuće u Kranstonu, na Roud Ajlandu. Čitala je Stražarsku kulu i Bibliju. Zadivilo me je to što je u Bibliji tražila stihove iz članka koji nije bio za razmatranje. Pomislio sam: ’To je duhovna osoba!‘ Venčali smo se u decembru 1971. Zahvalan sam joj što sam uvek mogao da se oslonim na nju. Ono što posebno cenim kod nje je to što Jehovu voli više nego mene.

Suzan i ja smo srećni što imamo dva sina, Džesija i Pola. Odmalena je Jehova za njih bio stvarna osoba (1. Sam. 3:19). Istina im je prirasla za srce i nas dvoje smo zato ponosni. Verno služe Jehovi jer su ga iskreno zavoleli. Obojica su u punovremenoj službi preko 20 godina.  Takođe sam ponosan na naše dve snahe, Stefani i Rakel, koje su mi kao ćerke. I Džesi i Pol su se oženili duhovno zrelim osobama koje vole Jehovu celim srcem i dušom (Ef. 6:6).

Nakon krštenja, 16 godina sam služio na Roud Ajlandu, gde sam stekao dobre prijatelje. U lepom sećanju su mi izuzetne starešine s kojima sam služio. Na mene su pozitivno uticali i putujući nadglednici, kojih je bilo toliko da ih ne mogu sve nabrojati. Bilo je divno sarađivati s braćom koja su duboko volela Jehovu. Godine 1987, preselili smo se u Severnu Karolinu, jer je tamo bilo malo objavitelja, i stekli smo još dragih prijatelja. *

U avgustu 2002, Suzan i ja smo prihvatili poziv da postanemo deo betelske porodice u Patersonu. Na početku sam bio u Službenom odeljenju. Suzan je radila u vešernici i uživala je u svom poslu. U avgustu 2005, ukazana mi je čast da postanem član Vodećeg tela. Osećao sam se neznatno pred tako velikim zadatkom. Moju suprugu je pomalo plašila pomisao na ogromnu odgovornost, obaveze i brojna putovanja. Uz to, nikada nije volela da leti avionom, a sada često letimo. Ona kaže da su joj prijateljski saveti supruga drugih članova Vodećeg tela pomogli da mi bude puna podrška. U tome se maksimalno trudi i zato je mnogo volim.

U svojoj kancelariji sam okružen fotografijama koje me podsećaju na dragocene trenutke i na divan život koji sam imao. Iskusio sam mnoge blagoslove zbog toga što sam davao sve od sebe da moja ljubav prema Jehovi nikada ne oslabi!