RODIO sam se 1955. godine, u australijskoj državi Kvinslend. Ubrzo nakon mog rođenja, moja majka Estel je počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Krstila se naredne godine, a moj otac Ron je prihvatio istinu 13 godina kasnije. Ja sam se krstio u Kvinslendu 1968. godine.

Odmalena sam voleo da čitam i zanimao me je jezik. Kada smo išli na porodična putovanja, moji roditelji su se sigurno čudili što tokom vožnje čitam knjigu umesto da uživam u pejzažu. Ali moja ljubav prema čitanju mi je značila u školi. U srednjoj školi u Glenorkiju, na Tasmaniji, osvojio sam nekoliko nagrada na takmičenjima.

Onda je došlo vreme da donesem ozbiljnu odluku. Da li da prihvatim stipendiju za fakultet? Koliko god da sam voleo da učim i čitam, zahvalan sam majci što je u mene usadila ljubav koja je bila još jača — ljubav prema Jehovi (1. Kor. 3:18, 19). Zato sam, uz pristanak roditelja, završio školovanje nakon što sam stekao zakonom propisan stepen obrazovanja. Potom sam u januaru 1971, sa 15 godina, postao pionir.

 Narednih osam godina služio sam na Tasmaniji. S vremenom sam se oženio prelepom Tasmankom, Dženi Alkok. Četiri godine smo služili kao specijalni pioniri na udaljenim područjima, u gradovima Smitonu i Kvinstaunu.

Godine 1978, Dženi i ja smo prvi put putovali u inostranstvo, na međunarodni kongres održan u Port Morsbiju, na Papui Novoj Gvineji. Još uvek se sećam kako je jedan misionar držao govor na jeziku hiri-motu. Iako nisam razumeo ni reč, slušajući njegov govor poželeo sam da postanem misionar, da učim druge jezike i držim govore poput njega. Napokon sam uvideo kako bih mogao da spojim svoju ljubav prema Jehovi s ljubavlju prema jeziku.

Na naše iznenađenje, po povratku u Australiju bili smo pozvani da služimo kao misionari na ostrvu Funafuti, koje pripada državi Tuvalu, to jest nekadašnjim Elisovim ostrvima. Tamo smo stigli u januaru 1979. U to vreme je na celom Tuvaluu bilo samo troje Jehovinih svedoka.

Učiti jezik tuvalu uopšte nije bilo lako. Na njemu je postojala samo jedna knjiga, „Novi zavet“. Nije bilo ni rečnika ni kurseva jezika, pa smo odlučili da svakog dana sami naučimo od 10 do 20 reči. Ubrzo smo uvideli da ne razumemo tačno značenje većine reči koje smo naučili. Umesto da govorimo ljudima da je gatanje greh, zapravo smo im govorili da ne treba da koriste vagu i štapove za hodanje! Bilo je neophodno da naučimo jezik da bismo mogli voditi brojne biblijske kurseve koje smo započeli. Zato nismo odustajali. Godinama kasnije, jedna od sestara s kojima smo tada proučavali rekla nam je: „Tako nam je drago što konačno znate naš jezik. U početku nismo imali pojma šta pričate!“

S druge strane, moglo bi se reći da smo imali idealne uslove za učenje jezika. Pošto nije bilo kuća za iznajmljivanje, živeli smo s jednom porodicom Svedoka u glavnom selu. Tako smo se sasvim stopili s meštanima i bili stalno izloženi novom jeziku. Budući da godinama nismo govorili engleski, tuvalu je postao naš glavni jezik.

Nedugo zatim, mnogi su počeli da se zanimaju za istinu. Ali pomoću čega smo mogli da proučavamo s njima? Nismo imali publikacije na njihovom jeziku. Šta da  koriste za lično proučavanje? Kada počnu da dolaze na sastanke, koje pesme da pevaju, kako da prate programske tačke i uopšte da se pripremaju za sastanke? Kako da napreduju i krste se? Tim poniznim ljudima je bila neophodna duhovna hrana na maternjem jeziku! (1. Kor. 14:9). Pitali smo se da li će ikada biti biblijskih publikacija na ovom jeziku kojim govori manje od 15 000 ljudi. Jehova nam je dao odgovor na to, dokazavši dve stvari: (1) on želi da se njegova Reč objavljuje „po dalekim ostrvima“ i (2) on želi da svi koje ’svet smatra neplemenitim i prezire‘ nađu utočište u njegovom imenu (Jer. 31:10; 1. Kor. 1:28).

Godine 1980, podružnica nas je uputila da počnemo s prevođenjem, što je bio zadatak za koji smo se osećali nedoraslo (1. Kor. 1:28, 29). Isprva smo imali samo jedan stari mimeograf koji smo kupili od lokalnih vlasti. Koristili smo ga za štampanje materijala za sastanke. Čak smo preveli knjigu Istina koja vodi do večnog života i štampali je na toj mašini. Još uvek se sećam teškog mirisa mastila i koliko je naporno bilo po tropskoj vrućini ručno štampati svu literaturu. U to vreme nismo imali struju.

Nije bilo lako prevoditi na tuvalu, jer gotovo da nije bilo nijednog priručnika na tom jeziku. Ali ponekad je pomoć dolazila iz potpuno neočekivanog izvora. Jednog jutra sam greškom došao na vrata čoveku koji nije voleo Svedoke. Bio je to jedan učitelj u penziji. Odmah me je podsetio da je već jednom rekao da ne želi da ga posećujemo, a zatim dodao: „Samo nešto da vam kažem. U vašem prevodu previše koristite pasiv. To nije svojstveno našem jeziku.“ Konsultovao sam se s drugima i oni su to potvrdili, pa smo prihvatili sugestiju. Neverovatno mi je bilo to kako nam je Jehova pomogao — preko jednog protivnika, koji je očigledno čitao našu literaturu!

 Pozivnica za Spomen-svečanost je bila prvo što smo odštampali na tuvaluu za širu javnost. Zatim je, simultano s engleskim, izašla Vest Kraljevstva br. 30. Bili smo presrećni što možemo ljudima dati nešto na njihovom jeziku. Postepeno su na tuvaluu izlazile brošure pa čak i knjige. Australijska podružnica je 1983. počela sa štampanjem tromesečnog izdanja Stražarske kule, koje je imalo 24 strane. Zahvaljujući tome smo svake nedelje u proseku imali po sedam odlomaka za proučavanje. Kakav je bio odjek kod meštana? Pošto narod Tuvalua voli da čita, naša literatura je bila odlično prihvaćena. Izlazak svake publikacije bio je objavljen u vestima državne radio-stanice, ponekad i kao udarna vest! *

Proces prevođenja počinjao je od olovke i papira. Potom smo rukopis korigovali i više puta prekucavali pisaćom mašinom sve dok prevod nije bio spreman za slanje u podružnicu u Australiji. Tamo su dve sestre nezavisno jedna od druge unosile naš otkucani tekst u kompjuter, iako nisu znale tuvalu. Zatim bi uporedile tekst i ustanovile da li je došlo do neke greške. Tim sistemom rada su greške bile svedene na minimum. Komponovane strane su nam stizale avionskom poštom radi provere, nakon čega bismo ih slali nazad u podružnicu na štampanje.

Koliko se samo sve promenilo! Sada prevodilački timovi unose tekst direktno u kompjuter. U većini slučajeva se prelom teksta radi u istoj podružnici, a zatim se putem interneta šalje u štampariju. Nema više jurnjave do pošte radi slanja prevoda!

Kako su godine prolazile, Dženi i ja smo služili na raznim ostrvima u Tihom okeanu. Sa Tuvalua smo 1985. prebačeni u podružnicu na Samoi. Tamo smo pomagali oko prevođenja na samoanski, tonganski i tokelau, i pored toga još uvek prevodili na tuvalu. * Zatim smo 1996. prešli u podružnicu na Fidžiju. Tamo smo pomagali prevodilačkim timovima za fidžijski, kiribati, nauruanski, rotumanski i tuvalu.

I dan-danas sam zadivljen predanošću braće i sestara koji rade na prevođenju naše literature. Taj posao ume da bude veoma težak i iscrpljujuć. Pa ipak, oni se trude da odražavaju Jehovinu želju da se dobra vest objavi „svim narodima i plemenima i jezicima i narodnostima“ (Otkr. 14:6). Primera radi, kada je odlučeno da se počne s prevođenjem Stražarske kule na tonganski, sastao sam se sa svim starešinama sa Tonge i pitao ih ko bi mogao da se obuči za to. Jedan starešina, koji je imao dobar posao kao mehaničar, rekao je da je spreman da sutradan da otkaz i počne s prevođenjem. To je bilo veoma dirljivo budući da je imao porodicu i nije znao  kako će je izdržavati. Ipak, Jehova se brinuo o njima i taj brat je mnogo godina služio kao prevodilac.

Takvi revni prevodioci imaju isto gledište kao i članovi Vodećeg tela, kojima je veoma stalo do toga da duhovna hrana bude na raspolaganju i manjim jezičkim grupama. Na primer, jednom se pojavilo pitanje da li je vredno truda prevoditi publikacije na tuvalu. Veoma me je ohrabrio odgovor Vodećeg tela: „Ne vidimo nijedan razlog da se prekine s prevođenjem na jezik tuvalu. Iako je to malobrojan narod u poređenju s drugima, i dalje je neophodno preneti dobru vest tim ljudima na njihovom maternjem jeziku.“

Dženi i ja smo 2003. godine iz prevodilačkog odeljenja na Fidžiju prešli u Službu za saradnju s prevodiocima u Patersonu. To nam je izgledalo kao san! Postali smo deo tima čiji je zadatak da organizuje prevođenje naših publikacija na nove jezike, kao i da pospeši prevođenje na jezicima gde je ono već organizovano. U naredne dve godine smo obilazili razne zemlje da bismo obučavali prevodilačke timove.

Dovršiću vam sada priču s početka. Vodeće telo je 2000. godine odlučilo da se prevodilačkim timovima širom sveta pomogne da budu efikasniji. Do tada je većina prevodilaca dobila samo osnovnu obuku. Posle prezentacije koju smo održali pred Odborom za pisanje, Vodeće telo je odobrilo da se za sve prevodilačke timove u svetu organizuje posebna obuka. To je uključivalo kurs za bolje razumevanje engleskog, kao i upoznavanje s prevodilačkim tehnikama i prelazak na timski rad.

Kakav je bio rezultat? Kao prvo, umnogome se poboljšao kvalitet prevoda. Kao drugo, znatno se povećao broj jezika na koji se prevodi naša literatura. Kada smo počeli da služimo kao misionari 1979, Stražarska kula je izlazila na samo 82 jezika. Na većini jezika časopis je izlazio nekoliko meseci posle engleskog izdanja. Međutim, sada Stražarska kula izlazi na preko 240 jezika, u većini slučajeva simultano s engleskim izdanjem. Duhovna hrana je sada dostupna na preko 700 jezika. O tome smo nekada mogli samo da maštamo.

Godine 2004, Vodeće telo je donelo još jednu značajnu odluku, naime da se veći akcenat stavi na prevođenje Biblije. Nekoliko meseci kasnije, prevođenje Biblije je započeto u svim podružnicama gde su postojali uslovi za to. Tako se otvorila mogućnost da se prevod Novi svet objavi na još mnogim jezicima. Godine 2014, zabeleženo je da ovaj prevod celog Svetog pisma ili nekih njegovih delova postoji na 128  jezika, uključujući i neke jezike kojima se govori u južnom delu Tihog okeana.

Jedan od najlepših događaja u mom životu bilo je prisustvovanje kongresu na Tuvaluu 2011. Mesecima je tamo vladala strašna suša, tako da je izgledalo da će kongres biti otkazan. Međutim, iste večeri kada sam stigao pala je obilna kiša, i kongres je ipak bio održan! Imao sam čast da objavim izlazak grčkog dela Svetog pisma — prevod Novi svet na tuvaluu. To je jezik s najmanjim brojem izvornih govornika koji je dobio ovaj neprocenjivo vredan dar. Po završetku kongresa još jednom je usledio pljusak. Takoreći, na prisutne su se tog dana izlili i blagoslovi i kiša!

Nažalost, moja supruga Dženi, s kojom sam proveo 35 godina zajedničkog života, nije doživela ovaj značajan događaj. Preminula je 2009, nakon desetogodišnje borbe s rakom dojke. Kada uskrsne, sigurno će biti presrećna kad čuje da je izašao prevod Biblije na tuvaluu.

Nakon nekog vremena, oženio sam se sa Lorejni Sikivou. Lorejni je služila u Betelu na Fidžiju kao prevodilac za fidžijski, i ranije je sarađivala sa Dženi. Opet imam divnu ženu s kojom me vežu ljubav prema Jehovi i ljubav prema jeziku.

Kad se osvrnem na protekle decenije, veoma mi je drago što naš nebeski Otac Jehova brine o ljudima iz svih jezičkih grupa, bile one velike ili male (Ps. 49:1-3). Video sam kako se tim ljudima lice ozari kada prvi put vide literaturu na svom jeziku ili zapevaju pesme Jehovi na jeziku bliskom njihovom srcu (Dela 2:8, 11). Dobro se sećam reči Saula Tijasija, jednog starijeg brata sa Tuvalua. Kada je prvi put otpevao pesmu Kraljevstva na svom jeziku, rekao je: „Mislim da treba da prenesete Vodećem telu da ove pesme bolje zvuče na tuvaluu nego na engleskom.“

Od septembra 2005, služim kao član Vodećeg tela Jehovinih svedoka, što je čast kojoj se nisam nadao. Više ne služim kao prevodilac, ali zahvalan sam Jehovi što me koristi u potpomaganju prevodilačkog rada širom sveta. Prava je radost znati da Jehova brine o duhovnim potrebama svih pripadnika svog naroda, pa čak i onih na dalekim ostrvima usred Tihog okeana! Baš kao što psalmista kaže: „Jehova je počeo kraljevati! Neka se veseli zemlja! Neka se raduju mnoga ostrva!“ (Ps. 97:1).