ROÐENA sam 1927. u gradiću Vako, u pokrajini Saskačevan, u Kanadi. U našoj porodici je bilo sedmoro dece — četiri dečaka i tri devojčice. Zato sam još od ranog detinjstva navikla da budem okružena ljudima.

Naša porodica je osećala posledice strašne ekonomske krize 1930-ih, poznate kao Velika depresija. Nismo bili bogati, ali smo uvek imali dovoljno hrane. Pošto smo držali nekoliko kokošaka i kravu, nikada nam nije manjkalo jaja, mleka, pavlake, sira i maslaca. Kao što možete pretpostaviti, svi u porodici smo pomagali u brizi oko životinja i u ostalim kućnim poslovima.

Imam mnoge lepe uspomene iz tog vremena. Na primer, još uvek pamtim slatkasti miris jabuka koji je ispunjavao sobu. Kada bi moj tata na jesen otišao u grad da proda proizvode s farme, često bi se vratio s gajbom sveže ubranih jabuka. Bio je pravi užitak za sve nas što smo svakog dana mogli da pojedemo sočnu jabuku!

Imala sam šest godina kada su moji roditelji prvi put čuli za istinu iz Biblije. Njihov prvi sin, Džoni, umro je ubrzo po rođenju. Bili su van sebe i pitali su sveštenika: „Gde je Džoni sada?“ On im je rekao da beba nije u raju, pošto nije krštena, već da se nalazi u limbu. * Takođe je dodao da će se, ako mu plate, moliti da Džoni izađe iz limba i ode u raj. Zamislite kako biste se osećali na njihovom mestu! Tata i mama su bili toliko razočarani da više nikada nisu razgovarali s tim sveštenikom. Međutim, i dalje su se pitali gde je Džoni.

Jednog dana je moja majka dobila brošuricu pod naslovom Gde su mrtvi?, koju su izdali Jehovini svedoci. Odmah ju je pročitala. Kada je otac stigao kući, ushićeno mu je rekla: „Znam gde je Džoni! On sada spava, ali će se jednog dana probuditi.“ Te iste večeri je i otac pročitao celu brošuricu. Oboje su bili utešeni time što su iz Biblije saznali da mrtvi spavaju i da ih u budućnosti očekuje uskrsenje (Prop. 9:5, 10; Dela 24:15).

To je promenilo naš život nabolje i pružilo nam utehu i sreću. Moji roditelji su počeli da proučavaju Bibliju sa Svedocima i da posećuju sastanke u maloj skupštini u našem mestu, u kojoj je većina braće bila ukrajinskog porekla. Ubrzo su počeli da propovedaju.

Nedugo potom, preselili smo se u pokrajinu Britanska Kolumbija. U tamošnjoj skupštini braća su nas srdačno dočekala. Sa zadovoljstvom se sećam kako smo se u krugu porodice pripremali za razmatranje Stražarske kule, koje se održavalo na sastanku nedeljom. Kod svakoga od nas je sve više rasla ljubav prema Jehovi i biblijskoj istini. Mogla sam jasno videti kako nam je to obogatilo  život i na koje načine nas je Jehova blagosiljao.

Naravno, nama deci i nije baš bilo lako da pričamo s drugim ljudima o svojim verovanjima. Mojoj mlađoj sestri Evi i meni mnogo je pomoglo to što smo često pripremale prezentacije za mesečnu ponudu literature i zatim to prikazivale na Poučavanju za hrišćansku službu. To je bio idealan način da pobedimo stidljivost i naučimo da govorimo s drugima o Bibliji. Nemam reči koliko sam zahvalna što smo na takav način bile obučavane za propovedanje!

Ono što posebno pamtim iz detinjstva je saradnja s onima koji su služili Jehovi punovremeno. Na primer, radovali smo se kad je pokrajinski nadglednik, Džek Nejtan, dolazio u posetu našoj skupštini i te sedmice bio smešten u našoj kući. * Uživali smo u njegovim mnogobrojnim pričama, a njegove iskrene pohvale probudile su u nama želju da verno služimo Jehovi.

Sećam se da sam pomislila: „Kad porastem, želim da budem kao brat Nejtan.“ Tek kasnije sam shvatila da mi je upravo njegov primer pomogao da se pripremim za punovremenu službu kojoj sam posvetila svoj život. Imala sam 15 godina kada sam čvrsto odlučila da ću služiti Jehovi. Eva i ja smo se krstile 1942. godine.

Za vreme Drugog svetskog rata, kada je patriotizam bio vrlo izražen, jedna posebno netolerantna nastavnica, gospođica Skot, izbacila je iz škole moje dve sestre i jednog od moje braće. Zbog čega? Zato što su odbili da pozdrave zastavu. Potom je zvala moju nastavnicu i zahtevala da ona izbaci mene. Međutim, ona joj je odgovorila: „Ovo je slobodna zemlja i svako ima pravo da bira da li će učestvovati u patriotskim ceremonijama.“ I pored snažnog pritiska gospođice Skot, moja nastavnica je zauzela čvrst stav i rekla joj: „Ja sam tako odlučila.“

Gospođica Skot je uzvratila: „Nemaš ti pravo da odlučuješ o tome. Prijaviću te ukoliko ne izbaciš Melitu.“ Nastavnica je objasnila mojim roditeljima da je prinuđena da me izbaci iz škole kako bi zadržala posao, premda lično osuđuje takvo postupanje. Iako više nismo išli u školu, nastavili smo da učimo kod kuće. Ubrzo posle toga, preselili smo se 32 kilometra dalje od mesta gde smo do tada živeli. Tamo smo primljeni u drugu školu.

Ratne godine su donele zabranu naše literature, ali smo išli od kuće do kuće s Biblijom. Tako smo se izveštili u tome da prenosimo dobru vest o Kraljevstvu koristeći samo Božju Reč. To je doprinelo našem duhovnom napretku i pomoglo nam da se još više oslanjamo na Jehovu.

Ubrzo nakon što smo završile školu, Eva i ja smo započele s pionirskom službom. Da bih se izdržavala, zaposlila sam se na odeljenju delikatesa u jednoj robnoj kući. Nakon nekog vremena završila sam šestomesečni kurs za frizera, pošto sam volela da se time bavim kod kuće. Počela sam da radim u jednom frizerskom salonu dva puta nedeljno, a dva puta mesečno sam podučavala druge. Na taj način sam se izdržavala u punovremenoj službi.

Godine 1955, želela sam da prisustvujem kongresima „Pobedničko Kraljevstvo“ u  Njujorku, u Sjedinjenim Državama i u Nirnbergu, u Nemačkoj. Međutim, pre nego što sam otputovala u Njujork, upoznala sam brata Natana Nora iz glavnog sedišta Jehovinih svedoka. On je sa svojom ženom prisustvovao kongresu u Vankuveru, u Kanadi. Za vreme njihove posete, sestra Nor je došla kod mene da je friziram. Bratu Noru se dopala frizura koju sam joj napravila, pa je hteo da me upozna. Dok smo razgovarali, spomenula sam mu da planiram da budem u Njujorku pre nego što odem za Nemačku. Tada me je on pozvao da dođem na devet dana u bruklinski Betel da radim.

To putovanje mi je promenilo život. U Njujorku sam upoznala mladog brata po imenu Teodor (Ted) Džeres. Nedugo pošto smo se upoznali, iznenadio me je pitanjem: „Jesi li pionir?“ „Nisam“, odgovorila sam mu. Pošto je slučajno čula šta sam rekla, moja prijateljica Lavon je upala u razgovor i rekla: „Ma jeste pionir.“ Ted je bio potpuno zbunjen, pa je pitao Lavon: „Čekaj, ko zna bolje — ti ili ona?“ Onda sam objasnila da sam služila kao pionir i da nameravam da ponovo počnem čim se vratim s kongresa.

Ted je rođen 1925. godine, u američkoj državi Kentaki. Imao je 15 godina kada se krstio u znak predanja Jehovi. Dve godine kasnije postao je opšti pionir, premda niko drugi iz njegove porodice nije prihvatio istinu. Tako je započeo dugogodišnju punovremenu službu koja je trajala skoro 67 godina.

Završio je sedmi razred Biblijske škole Galad u julu 1946, kada je imao 20 godina. Nakon toga je služio kao putujući nadglednik u Klivlandu, u Ohaju. Otprilike četiri godine kasnije, bio je pozvan da služi kao nadglednik podružnice u Australiji.

Pošto je i Ted bio na kongresu u Nirnbergu, imali smo priliku da neko vreme provedemo zajedno. Tako su između nas počela da se razvijaju posebna osećanja. Jako mi se dopalo što su njegovi ciljevi bili usmereni na služenje Jehovi celom dušom. Bio je veoma posvećen duhovnim stvarima i ozbiljno je shvatao predanje Jehovi, a uz to je bio dobre i prijateljske naravi. Uvidela sam da tuđu dobrobit stavlja ispred svoje. Nakon tog kongresa, Ted se vratio u Australiju, a ja u Vankuver, ali ostali smo u kontaktu putem pisama.

Nakon otprilike pet godina provedenih u Australiji, Ted se vratio u Sjedinjene Države. Zatim je došao u Vankuver da služi kao pionir. Bila sam srećna kada sam videla da se mnogo dopao svima u mojoj porodici. Moj stariji brat, Majkl, bio je veoma zaštitnički nastrojen prema meni i zabrinuo bi se čim bi neki mladi brat počeo da se zanima za mene. Međutim, Ted mu je brzo prirastao za srce. Zato mi je jednom prilikom rekao: „Melita, našla si dobrog čoveka. Budi dobra prema njemu i pazi da ga ne izgubiš.“

I ja sam veoma zavolela Teda. Venčali smo se 10. decembra 1956. Zatim smo zajedno služili kao pioniri u Vankuveru, potom u Kaliforniji, nakon čega smo pozvani u putujuću službu u državama Misuri i Arkanzas. Oko 18 godina smo posećivali skupštine u velikom delu Sjedinjenih Država, a svake sedmice smo bili smešteni u drugoj kući. To i nije bilo lako. Pa ipak, putujuća služba nam je donela puno radosti, što je nadmašilo sve teškoće. Doživeli smo mnogo toga lepog dok smo propovedali i družili se s braćom i sestrama.

Kod Teda sam posebno cenila to što nikada nije olako gledao na svoj odnos s Jehovom. Cenio je što ima čast da služi najvažnijoj osobi u svemiru. Voleli smo da zajedno čitamo i proučavamo Bibliju. Svako veče, pre odlaska na spavanje, klekli bismo zajedno pored kreveta i Ted bi se pomolio za nas. Nakon  toga bismo uputili svoje lične molitve. Uvek sam znala kad je Ted zbog nečega bio ozbiljno zabrinut, zato što bi tada ustao iz kreveta, ponovo kleknuo i dugo se molio u sebi. Duboko sam cenila to što se obraćao Jehovi kako za male tako i za velike stvari.

Nekoliko godina nakon što smo se venčali, Ted mi je rekao da će početi da uzima simbole na Spomen-svečanosti. Takođe mi je rekao: „Mnogo sam se molio u vezi s tim kako bih bio potpuno siguran da je to ono što Jehova želi za mene.“ Nisam se sasvim iznenadila što ga je Jehova pomazao svojim svetim duhom, da u budućnosti služi na nebu. Za mene je bila čast da pružam podršku jednom od Hristove braće (Mat. 25:35-40).

Na naše veliko iznenađenje, Ted je 1974. bio pozvan da postane član Vodećeg tela Jehovinih svedoka. Kasnije smo počeli da služimo u bruklinskom Betelu. Dok je Ted obavljao zaduženja koja je imao kao član Vodećeg tela, ja sam radila kao spremačica ili u frizerskom salonu.

Jedna od Tedovih odgovornosti bila je i da obilazi različite podružnice. Posebno ga je interesovala propovednička aktivnost u zemljama iza Gvozdene zavese, u kojima je na snazi bio komunistički režim. Jednom prilikom, kad smo bili na preko potrebnom odmoru u Švedskoj, Ted mi je rekao: „Melita, u Poljskoj je propovedanje pod zabranom, pa bih voleo da pomognemo našoj braći.“ Zato smo pribavili vizu i otišli u Poljsku. Ted se sastao s nekoliko braće koja su nadgledala našu aktivnost u toj zemlji i zajedno s njima otišao u dugu šetnju, kako ih niko ne bi prisluškivao. Četiri dana su imali duge sastanke, ali sam ja bila srećna kad sam videla koliko zadovoljstva Tedu donosi to što pomaže svojoj duhovnoj porodici.

U novembru 1977. ponovo smo bili u Poljskoj. Frederik Franc, Danijel Sidlik i Ted došli su u prvu zvaničnu posetu toj zemlji kao članovi Vodećeg tela. Premda je propovedanje i dalje bilo pod zabranom, uspeli su da razgovaraju s nadglednicima, pionirima i dugogodišnjim objaviteljima u raznim gradovima.

Kada su Milton Henšel i Ted naredne godine posetili Poljsku, sastali su se s predstavnicima vlasti, koji su postali daleko tolerantniji prema nama i našim aktivnostima. Poljska vlada je 1982. dozvolila našoj braći da održe jednodnevne pokrajinske sastanke. U narednim godinama, održani su i veći skupovi, obično u iznajmljenim objektima. Godine 1985, dok je zabrana još bila na snazi, dopustili su nam da održimo četiri kongresa na velikim stadionima. A onda, u maju 1989, dok su planovi za još veće kongrese bili u toku, poljska vlada je zakonski priznala Jehovine svedoke. Retki su događaji  koji su doneli Tedu veću radost od one koju je tada osećao.

Godine 2007, tokom putovanja na posvećenje podružnice u Južnoafričkoj Republici, Ted je u Engleskoj imao problem s visokim krvnim pritiskom. Doktor mu je rekao da je bolje da odloži putovanje. Kada se Ted oporavio, vratili smo se u Sjedinjene Države. Ali samo nekoliko nedelja kasnije, doživeo je jak moždani udar, pa mu je desna strana tela bila oduzeta.

Ted se sporo oporavljao i u prvo vreme nije mogao ni da dođe do svoje kancelarije. Mnogo nam je značilo što moždani udar nije uticao na njegov govor. Uprkos ograničenjima, trudio se da zadrži svoju rutinu. Čak je nastavio da iz naše sobe putem telefona učestvuje u sedmičnim sastancima Vodećeg tela.

Ted je bio veoma zahvalan za odličnu fizikalnu terapiju koju je primio u Betelu. S vremenom je ponovo mogao da se kreće i da obavlja svoja teokratska zaduženja. Ostao je vedrog duha.

Tri godine kasnije, imao je još jedan moždani udar i umro je mirnom smrću u sredu, 9. juna 2010. Iako sam oduvek bila svesna da će završiti svoj zemaljski život, ne mogu rečima opisati koliko je to za mene bio bolan gubitak i koliko mi i dalje nedostaje. I dan-danas zahvaljujem Jehovi što sam Tedu mogla da budem podrška. Zajedno smo proveli preko 53 godine u punovremenoj službi. Zahvalna sam Jehovi i na tome što mi je preko Teda pomogao da mu se još više približim kao svom nebeskom Ocu. Sigurna sam da Tedu njegov novi zadatak donosi veliku radost i zadovoljstvo.

Posle toliko godina srećnog bračnog života prepunog aktivnosti, uopšte mi nije bilo lako da se pomirim s novim okolnostima. Ted i ja smo voleli da se upoznamo s onima koji bi došli u posetu Betelu ili u našu Dvoranu Kraljevstva. Međutim, sada moj voljeni Ted više nije pored mene i nisam jaka kao pre, tako da se manje družim sa suvernicima. Pa ipak, i dalje se osećam lepo u društvu moje drage braće i sestara u Betelu i u skupštini. Tempo života u Betelu nije lak, ali je velika radost služiti Bogu na taj način. Pored toga, moja ljubav prema službi propovedanja nije nimalo oslabila. Premda se brzo umorim i ne mogu dugo da budem na nogama, nalazim veliko zadovoljstvo u svedočenju na ulici i vođenju biblijskih kurseva.

Kada vidim kakve se strašne stvari dešavaju u ovom svetu, srećna sam što sam mogla da provedem svoj život služeći Jehovi s predivnim bračnim drugom. Jehovin blagoslov je istinski obogatio moj život! (Posl. 10:22).