TOKOM poslednjih godina svog života, rođeni brat moje bake po ocu, Nikolaj Dubovinski, napisao je priču o decenijama koje je posvetio služenju Jehovi. U njoj su zabeležena i radosna i tužna sećanja na događaje koji su se većim delom odvijali tokom zabrane u bivšem Sovjetskom Savezu. Uprkos izazovima i teškoćama, ostao je veran Jehovi i uvek je u sebi nosio neverovatnu želju za životom. Često je govorio da bi voleo da mladi čuju njegovu priču, pa bih je rado podelila s vama. Ujka Nikolaj se rodio 1926. u selu Podvirivka, u Černivačkoj oblasti, koja je deo Ukrajine.

Njegova priča počinje ovako: „Bilo je to 1941. godine. Moj stariji brat Ivan je doneo kući knjige Harfa Božja i Božanski plan vekova, kao i nekoliko primeraka Stražarske kule i neke brošurice. Sve sam ih pročitao. Za mene je bilo nešto novo da je Ðavo, a ne Bog, odgovoran za sve probleme u svetu. Pored tih publikacija, pročitao sam i jevanđelja i shvatio da sam pronašao istinu. Zato sam oduševljeno pričao drugima o divnoj nadi za koju sam saznao. Dublje proučavajući te publikacije, bolje sam razumeo istinu i u meni se javila želja da služim Jehovi.

„Bilo mi je jasno da ću imati probleme zbog svojih verovanja. Rat je bio u jeku, a ja nisam hteo da ikome oduzmem život. Da bih se pripremio za ispite vere, počeo sam da učim napamet stihove kao što su Matej 10:28 i 26:52. Čvrsto sam rešio da ostanem veran Jehovi, čak i po cenu života.

„Godine 1944, kada sam napunio 18 godina, dobio sam poziv za vojsku. Tako sam prvi put sreo suvernike, mladu braću koja su takođe pozvana na regrutaciju. Nimalo se ne kolebajući, rekli smo nadležnima da nećemo da učestvujemo u ratu. Oni su pobesneli i počeli da nam prete da će nas moriti glađu, terati da kopamo rovove ili nas streljati. Neustrašivo smo im odgovorili: ’U vašim smo rukama. Ali šta god da nam uradite, nećemo prekršiti Božju zapovest: „Ne ubij“‘ (Izl. 20:13).

„Dva brata i ja smo poslati u Belorusiju da radimo na njivama i obnavljamo oštećene kuće. Još uvek se sećam stravičnih slika razorenog predgrađa Minska. Duž puta su se nizali ugljenisani drvoredi. Ljudski leševi i naduvena tela mrtvih konja ležala su po jarcima i u šumi. Bilo je tamo i napuštenih kamiona i artiljerijskog oružja, pa čak i olupina  jednog aviona. Svojim očima sam video šta se dešava kada se krše Božje zapovesti.

„Rat je okončan 1945, ali smo ipak osuđeni na deset godina zatvora zato što smo odbili da učestvujemo u ratu. Prve tri godine nismo imali sastanke ni naše publikacije. Stupili smo u kontakt s nekim sestrama putem pisama, ali su i one kasnije uhapšene i dobile kaznu od 25 godina u radnom logoru.

„Vratili smo se kući 1950, jer smo pušteni na slobodu pre isteka kazne. Dok sam bio u zatvoru, moja majka i mlađa sestra Marija postale su Jehovini svedoci! Moja starija braća se još nisu bila krstila, ali su proučavala Bibliju. Pošto sam dosta propovedao, služba državne bezbednosti je htela da me opet pošalje u zatvor. Tada su me odgovorna braća zamolila da učestvujem u tajnoj proizvodnji naše literature. Imao sam 24 godine.“

„Braća su govorila: ’Ako je naša aktivnost zabranjena u javnosti, obavljaćemo je u tajnosti‘ (Posl. 28:28). U to vreme, literaturu smo uglavnom štampali u tajnim, podzemnim skrovištima. Moja prva ’radionica‘ nalazila se u podzemnom bunkeru, na imanju na kom je živeo moj stariji brat Dmitrij. Dešavalo se da ne izlazim iz bunkera i po dve nedelje. Ako bi se petrolejska lampa ugasila zbog manjka kiseonika, legao bih i čekao da se soba ispuni svežim vazduhom.

 „Jednog dana me je brat s kojim sam radio pitao: ’Nikolaj, da li si se krstio?‘ Služio sam Jehovi već 11 godina, ali nisam bio kršten. Zato je razgovarao sa mnom o tome i te noći sam se krstio u obližnjem jezeru. Tada sam imao 26 godina. Tri godine kasnije, dobio sam odgovornost da služim kao član Odbora zemlje. Nas koji smo bili na slobodi naimenovali su da zamenimo braću koja su uhapšena, tako da se delo propovedanja moglo nastaviti.“

„Štampanje literature u podzemnom skrovištu je bilo mnogo teže od zatvorskog života! Da me KGB ne bi pratio, sedam godina nisam išao na sastanke i morao sam da sâm održavam svoju duhovnost. Viđao sam svoje najbliže samo kad bih išao kod njih, što je bilo retko. Ali oni su razumeli u kakvoj situaciji se nalazim i to mi je mnogo značilo. Sa svih strana je pretila opasnost, što je bilo stresno i iscrpljujuće. Morali smo biti spremni na sve. Jedne večeri su dva policajca došla u kuću u kojoj sam boravio. Iskočio sam kroz prozor s druge strane kuće i utrčao u šumu. Kad sam se našao na čistini, čuo sam neobične zvižduke. Začuli su se pucnji i onda sam shvatio da to zvižde meci! Jedan od policajaca me je jurio na konju i pucao za mnom dok mu nije nestalo municije. Uspeo je da me pogodi u ruku. Tako su me gonili pet kilometara, ali sam im na kraju umakao sakrivši se u šumi. Kasnije sam na suđenju saznao da su na mene ispalili 32 hica!

„Pošto sam mnogo vremena provodio pod zemljom, bio sam vrlo bled. To me je odavalo. Zato sam se trudio da budem na suncu kad god je moguće. Stalan boravak u zatvorenom, ispod zemlje, narušio mi je zdravlje. Jednom čak nisam mogao da odem na važan sastanak s drugom braćom jer mi je krv išla i na nos i na usta.“

„Uhapšen sam 26. januara 1957. Posle šest meseci, Vrhovni sud Ukrajine je doneo presudu — osuđen sam na smrt streljanjem. Međutim, pošto je smrtna kazna u Ukrajini već bila ukinuta, presuda je preinačena  na 25 godina zatvora. Nas osmorica smo osuđeni na ukupno 130 godina u radnim logorima. Poslati smo u logore u Mordoviji, gde je već bilo oko 500 Svedoka. Tajno smo se sastajali u grupicama i proučavali Stražarsku kulu. Jednom su nas uhvatili i oduzeli nam časopise. Nakon što ih je pregledao, jedan stražar je uzviknuo: ’Ako nastavite da ih čitate, niko neće moći da vas slomi!‘ Uvek smo pošteno radili, i više nego što se od nas očekivalo. Pa ipak, upravnik logora nije bio zadovoljan. Govorio je: ’Nije nama bitan posao koji ovde radite. Nama treba vaša odanost i vernost državi.‘“

Nakon što je 1967. izašao iz radnog logora, ujka Nikolaj je učestvovao u organizovanju skupština u Estoniji i Sankt Peterburgu, u Rusiji. Početkom 1991, sudska presuda iz 1957. poništena je jer nije bilo dokaza da je počinjeno krivično delo. Mnogi Svedoci koje je vlast svih tih godina maltretirala bili su oslobođeni optužbi. Nikolaj se 1996. preselio u Pskovsku oblast, u grad Velikije Luki, oko 500 kilometara od Sankt Peterburga. Kupio je plac sa kućicom pored koje je 2003. godine podignuta Dvorana Kraljevstva. Danas se tamo sastaju dve skupštine koje lepo napreduju.

Moj muž i ja služimo u podružnici Jehovinih svedoka u Rusiji. U martu 2011, samo nekoliko meseci pre smrti, ujka Nikolaj je poslednji put došao kod nas. Oči su mu zasjale kad je rekao: „Po svemu sudeći, vidim da je takoreći počeo sedmi dan obilaženja oko Jerihona“ (Is. Nav. 6:15). Njegove reči su nas duboko dirnule. Imao je 85 godina. Iako mu život nije bio lak, opisao ga je sledećim rečima: „Stvarno sam srećan što sam još u mladosti odlučio da služim Jehovi! Nikada nisam zažalio zbog toga!“