Jačajte svoju porodicu ’ugodnim rečima‘

DAVID je svakog minuta bivao sve nervozniji. Dok je sedeo u kolima i čekao svoju ženu, stalno je gledao na sat. Kada je Dijana konačno izašla iz kuće, David je jednostavno pukao od besa.

„Kako si mogla da me ostaviš da te toliko dugo čekam?“, vikao je. „Uvek kasniš! Možeš li bar jednom da se spremiš na vreme?“

Dijanu je to strašno pogodilo. Briznula je u plač i otrčala nazad u kuću. David je istog momenta shvatio koliko je bio nepromišljen. Njegov izliv gneva je samo pogoršao stvari. Šta sada da radi? Ugasio je motor, duboko uzdahnuo, a zatim polako krenuo za njom u kuću.

Sasvim realna situacija, zar ne? Da li ste ikada poželeli da povučete ono što ste rekli? Kada govorimo nepromišljeno, često kažemo nešto zbog čega kasnije žalimo. Biblija s dobrim razlogom kaže: „Srce pravednika razmišlja šta će odgovoriti“ (Poslovice 15:28).

Međutim, nije lako staloženo razmišljati pre nego što nešto kažemo, posebno kada smo ljuti, uplašeni ili povređeni. To je naročito slučaj kada su u pitanju članovi naše porodice s kojima smo veoma bliski, jer se svaki pokušaj da kažemo kako se osećamo može pretvoriti u okrivljavanje i kritikovanje druge osobe. A to onda može dovesti do povređenih osećanja i svađe.

Šta možemo učiniti da bismo imali bolje rezultate? Kako možemo uspeti da kontrolišemo svoja osećanja? Možemo nešto naučiti od biblijskog pisca Solomona.

Razmisliti šta ćemo reći i kako ćemo reći

U biblijskoj knjizi Propovednik očigledno je da je Solomon imao snažna osećanja prema svojoj temi kada je izneo realistično izlaganje o ispraznosti života. „Omrzao mi je život“, rekao je. U jednom momentu čak je život nazvao ’ispraznošću nad ispraznostima‘ (Propovednik 2:17; 12:8). Međutim, u Propovedniku se ne nabrajaju samo Solomonova razočaranja. On nije smatrao da je na mestu da jednostavno kaže sve kako jeste, crno na belo, bez uvijanja. U zaključku knjige, Solomon kaže da se ’trudio da pronađe ugodne reči i da napiše tačne reči istine‘ (Propovednik 12:10). U jednom drugom prevodu stoji da se „trudio da to objasni na najbolji i najtačniji način“ (Contemporary English Version).

Solomon je očigledno shvatio da treba da drži svoja osećanja pod kontrolom. Drugim rečima, on se pitao: ’Da li je ono  što nameravam da kažem zaista tačno i istinito? Ako upotrebim te reči, da li će one drugima biti ugodne, prihvatljive?‘ Trudeći se da nađe „ugodne reči“ istine, on nije dozvolio da mu osećanja zamagle jasno rasuđivanje.

Rezultat toga nije samo jedno književno remek-delo već bogat nadahnuti izvor mudrih reči o smislu života (2. Timoteju 3:16, 17). Da li Solomonov pristup razmatranju jedne tako osetljive teme može pomoći i nama da bolje komuniciramo s dragim osobama? Razmotrimo jedan primer.

Naučimo da kontrolišemo osećanja

Primera radi, recimo da dečak dođe kući s đačkom knjižicom u ruci, sav utučen. Otac gleda spisak predmeta i primećuje jednu slabu ocenu. U momentu se razljuti, dok mu kroz glavu prolazi koliko je samo puta dečak odlagao svoje domaće zadatke. Najradije bi mu rekao: „Ti si lenj! Ako tako nastaviš ništa neće biti od tebe!“

Pre nego što dopusti da negativna osećanja upravljaju njegovom reakcijom, otac treba da se pita: ’Da li je ono što hoću da kažem zaista tačno i istinito?‘ To pitanje mu može pomoći da razluči šta su njegova osećanja a šta su činjenice (Poslovice 17:27). Da li od njegovog sina zaista ništa neće biti zato što ima problema s jednim predmetom u školi? Da li je on stvarno lenj ili je samo odlagao domaće zadatke jer mu je bilo teško da razume neko gradivo? Biblija uvek iznova naglašava vrednost razumnog, realnog pogleda na stvari (Titu 3:2; Jakov 3:17). Jedino ’tačnim rečima istine‘ roditelji mogu ohrabriti i ojačati svoje dete.

Pronaći prave reči

Kada otac odluči šta će reći, mogao bi da se pita: ’Kako da se izrazim da bi moje reči bile ugodne i prihvatljive mom sinu?‘ Pronalaženje pravih reči nije nimalo lako. Međutim, roditelji treba da imaju na umu da mlade osobe često naginju ka tome da razmišljaju po principu „sve ili ništa“. U stanju su da jedan jedini neuspeh ili slabost toliko preuveličaju da to počne snažno da utiče na njihovo gledište o sebi. Ako roditelj prenagljeno reaguje, on može samo potvrditi detetovo negativno razmišljanje. U Kološanima 3:21 stoji: „Ne razdražujte svoju decu, da ne postanu malodušna.“

Rečima kao što su „uvek“ ili „nikad“ obično se činjenice uopštavaju i preuveličavaju. Ako roditelj kaže detetu: „Od tebe nikad ništa neće biti“, kako ono može da sačuva svoje dostojanstvo? Ukoliko roditelj u mnogim situacijama upućuje takve kritike detetu, ono može na sebe početi da gleda kao na beznadežan slučaj. To naravno ne samo što je veoma obeshrabrujuće već i nema veze sa istinom.

Obično je mnogo bolje istaći pozitivne strane u svakoj situaciji. Otac iz naše priče možda može reći nešto poput ovoga: „Sine, vidim da si uznemiren zbog slabe ocene. Znam da se uglavnom trudiš da marljivo radiš svoje zadatke. Zato hajde da porazgovaramo o ovom predmetu i da nađemo način da savladaš sve poteškoće na koje nailaziš.“ Da bi prosudio kako na najbolji način da pomogne sinu, otac će takođe možda morati da mu postavi neka specifična pitanja da bi video da li se tu kriju još neki problemi.

Takav ljubazan i promišljen pristup verovatno će biti mnogo efikasniji od izliva negativnih emocija. Biblija nas uverava: „Ljubazne su reči saće meda, slatke su duši i lek su kostima“ (Poslovice 16:24). Deca, a i svi drugi članovi porodice, cvetaju u atmosferi u kojoj vladaju mir i ljubav.

’Ono čega je srce puno‘

Seti se muža pomenutog na početku članka. Zar ne bi bilo bolje da je zastao i odabrao „ugodne reči“ istine umesto što je jednostavno planuo na svoju ženu? Muž koji se nađe u takvoj situaciji treba  da se pita: ’Iako je istina da moja žena treba da radi na tačnosti, da li je stvarno istina da ona uvek kasni? Da li je ovo najbolje vreme da se priča o tome? Da li će je ljutite, kritičke reči motivisati da se poboljša?‘ Ako zastanemo i postavimo sebi ovakva pitanja, izbeći ćemo da nenamerno povredimo one koje volimo (Poslovice 29:11).

Šta ako naše porodične diskusije često prerastu u svađu? Možda treba da gledamo ispod površine kako bismo videli koja se osećanja kriju iza našeg izbora reči. Ono što kažemo, posebno kada smo pod pritiskom ili smo zabrinuti, može otkriti mnogo o tome kakvi smo iznutra. Isus je rekao: „Usta govore ono čega je srce puno“ (Matej 12:34). Drugim rečima, naš govor često odražava naša najdublja osećanja, želje i stavove.

Da li je naš pogled na život realan, optimističan i pun nade? To će se verovatno videti u tonu i sadržaju naših razgovora. Da li naginjemo ka tome da budemo kruti, pesimistični i kritični? Ako je tako, možda ćemo onim što kažemo ili načinom na koji to kažemo delovati obeshrabrujuće na druge. Moguće je da nismo ni svesni koliko su naše razmišljanje i naš govor postali negativni. Možda čak smatramo da je naše gledište ispravno. Ali moramo se čuvati samoobmane (Poslovice 14:12).

Možemo biti srećni što imamo Božju Reč. Biblija nam može pomoći da ispitamo svoje misli i da procenimo koje od njih su ispravne a koje treba izmeniti (Jevrejima 4:12; Jakov 1:25). Bez obzira na naše genetske predispozicije ili naše vaspitanje, svi možemo promeniti način razmišljanja i postupanja ako to zaista želimo (Efešanima 4:23, 24).

Osim što nam Biblija može pomoći, postoji još nešto što možemo učiniti kako bismo realno sagledali svoj način komunikacije. Jednostavno pitajmo druge. Na primer, pitajmo svog bračnog druga ili decu da nam iskreno kažu kakvi smo u tom pogledu. Razgovarajmo s nekim zrelim prijateljem koji nas dobro poznaje. Trebaće nam poniznost da bismo prihvatili to što nam oni kažu i da bismo napravili potrebne promene.

Razmisliti pre nego što nešto kažemo

Na kraju krajeva, ako zaista želimo da izbegnemo da povredimo druge svojim govorom, treba da radimo ono što stoji u Poslovicama 16:23: „Inteligentni ljudi razmišljaju pre nego što govore; tada je ono što kažu mnogo uverljivije“ (Today’s English Version). Nije uvek lako kontrolisati osećanja. Međutim, ako nastojimo da razumemo druge umesto da ih optužujemo ili omalovažavamo, biće nam lakše da pronađemo prave reči.

Naravno, niko od nas nije savršen (Jakov 3:2). Ponekad svi govorimo nepromišljeno (Poslovice 12:18). Ali pomoću Božje Reči, možemo naučiti da razmislimo pre nego što nešto kažemo i da osećanja i dobrobit drugih stavljamo ispred svoje (Filipljanima 2:4). Budimo odlučni da tražimo „ugodne reči“ istine, naročito kada razgovaramo s članovima porodice. Tada naš govor neće povređivati i slamati već lečiti i izgrađivati drage osobe (Rimljanima 14:19).

[Slika na 12. strani]

Kako možemo izbeći da kažemo nešto zbog čega bismo kasnije zažalili?