„Nikada nisam osetila takvu ljubav“
Pismo iz Dominikanske Republike
„Nikada nisam osetila takvu ljubav“
NIURKA je ove nedelje u našoj skupštini iznela svoju prvu biblijsku prezentaciju. Pripremila se tako što je na Brajevom pismu napisala ono što će reći i zatim je to naučila napamet. Bila sam s njom na podijumu, glumeći osobu koja je zainteresovana za biblijsku istinu. Pošto joj je sluh veoma oštećen, ja sam govorila u mikrofon koji je bio povezan s njenim slušalicama. Kada smo završile prezentaciju, zadivljena publika je aplaudirala toliko glasno da ih je i ona mogla čuti. Njen osmeh je odražavao ogromnu radost i zadovoljstvo koje je osećala. I ja sam bila srećna. Kakav je samo blagoslov služiti kao misionar!
Sećam se našeg prvog susreta. Bilo je to pre dve godine. Nakon polučasovne vožnje prašnjavim seoskim putevima, prvi put sam je ugledala. Sedela je na tremu jedne skromne seoske kuće od drveta i šljake, s tankim zarđalim krovom. Okolo su se čule koze, zečevi i psi i širio se njihov miris. Niurka je sedela klonule glave, ostavljajući tako prizor jedne usamljene i utučene osobe. Izgledala je mnogo starije nego što je zapravo bila, a imala je 34 godine.
Nežno sam je potapšala po ramenu, a ona je otvorila oči, koje su 11 godina ranije izgubile svoju sposobnost da vide. Govoreći glasno na njeno uvo, predstavila sam sebe i svoju partnerku u propovedanju. Kasnije smo saznali da Niurka boluje od Marfanovog sindroma, genetskog poremećaja koji joj je naneo mnogo patnje. Ona takođe boluje od teškog oblika dijabetesa zbog kog je potrebna stalna kontrola nivoa šećera u krvi, budući da drastično varira.
Kada sam joj stavila Bibliju u ruke, ona ju je prepoznala i rekla nam da je pre nego što je izgubila vid uživala da je čita. Ipak, kako ću pronaći način da poučavam ovu usamljenu, poniznu, krhku osobu divnim učenjima iz Božje Reči? Pošto je znala abecedu, stavljala sam joj u ruke plastična slova. Uskoro je mogla da ih lako prepozna. Zatim je dodirujući moje ruke, dok sam joj govorila pomoću znakova, naučila da povezuje svako slovo sa odgovarajućim slovom američkog znakovnog jezika. Malo-pomalo naučila je i druge znakove. Pošto sam i sama tek započela s učenjem znakovnog jezika, za svaki biblijski studij je bilo potrebno nekoliko sati pripreme. Međutim, i Niurka i ja smo bile čvrsto rešene da uspemo, tako da smo ubrzo postale veštije.
Velika pomoć u Niurkinom napretku bilo je to što joj je jedna dobrotvorna organizacija
poklonila slušni aparat. Iako je bio vrlo jednostavan, on joj je u velikoj meri pomagao. Pošto je više od deset godina života provela bez vida i u skoro potpunoj tišini, Niurka se bila povukla u svoj svet. Ali, Jehovin duh je dotakao i njen um i njeno srce i ispunio ih biblijskim mislima, nadom i ljubavlju. Uskoro je uz pomoć štapa mogla da se kreće po kraju u kom živi i da razgovara s ljudima o istini iz Biblije.Niurka proučava Bibliju sa svojom tetkom i dve rođake. Dobro se priprema, unapred učeći napamet svaku lekciju. Osobe s kojima proučava čitaju odlomak, a zatim im ona pročita pitanje iz svoje knjige, koja je na Brajevom pismu. Njen partner u službi propovedanja prenosi joj odgovore tih osoba tako što joj glasno govori na uvo ili putem taktilnih znakova, to jest dodirom ruku.
Svi u skupštini joj pomažu i hrabre je. Nekoliko njene hrišćanske braće pomaže joj da dođe na sastanke i veće skupove. Drugi idu s njom u službu propovedanja. Niurka mi je nedavno rekla: „Nikada nisam osetila takvu ljubav.“ Ona očekuje da će se krstiti na sledećem oblasnom kongresu.
Dok skrećemo s puta tamo gde Niurka živi, vidimo je na tremu kako sedi na suncu s podignutom glavom i osmehom na licu. Pitam je zašto se smeši, a ona odgovara: „Razmišljala sam o budućnosti kada će zemlja postati Raj. Zamišljala sam sebe tamo.“
[Slika na 25. strani]
Niurka s nekim članovima svoje skupštine ispred Dvorane Kraljevstva
[Slika na 25. strani]
Niurka razgovara s drugima o onome što je saznala iz Biblije