’On me vodi stazama pravednim‘

Ispričala Olga Kembel

„Dobar primer je kao zvonce koje poziva druge da se odazovu na njegov zvuk“, rekla je moja sestra Emili. „Ti si zazvonila i ja sam se odazvala.“ Emili mi je napisala pismo kako bi mi čestitala što sam napunila 60 godina punovremene službe. Ispričaću vam kakva je bila moja mladost i kako sam izabrala punovremenu službu za svoj životni poziv.

ROĐENA sam 19. januara 1927. u ukrajinskoj farmerskoj porodici koja je živela blizu grada Vako, u Saskačivenu, državi na srednjem zapadu Kanade. Moj brat blizanac Bil i ja smo bili šesto i sedmo dete u porodici koja je brojala osmoro dece. Još kao deca, pomagali smo ocu koji je naporno radio na farmi. U našoj maloj kući majka je brinula o nama uprkos strašnim bolovima usled reumatoidnog artritisa, zbog kog je na kraju i umrla. Imala je samo 37 godina, a ja sam imala samo 4.

Šest meseci nakon majčine smrti otac se ponovo oženio. Uskoro su nesloga i nemir ispunili naš dom, koji je sada trebalo da delimo s novih pet polusestara! Trudila sam se da maćehi pokazujem poštovanje, ali je mom starijem bratu Džonu to mnogo teže padalo.

Krajem 1930-ih, Bil i ja smo pohađali više razrede u osnovnoj školi provodeći tako više vremena van kuće. Time smo izbegli tešku situaciju koja je vladala u našem domu. Kako se nazirao Drugi svetski rat, mnoge je zahvatio duh rodoljublja. Naša nova nastavnica uvela je pozdravljanje zastave, a jedna učenica je odbila da učestvuje u tome. Učenici su je zasuli uvredama. Međutim, mene je zadivila njena hrabrost i upitala sam je zašto nije pozdravila zastavu. Objasnila mi je da je Istraživač Biblije, kako su ponekad zvali Jehovine svedoke, i da je odana samo Bogu (Izlazak 20:2, 3; Dela apostolska 5:29).

Samostalan život

Godine 1943, zaposlila sam se u gradu Princ Albert na utovaru kamiona i dostavi bezalkoholnih pića. Budući da sam žudela za duhovnim vođstvom, kupila sam Bibliju ali sam shvatila da je zaista teška za razumevanje. Bila sam razočarana i zbog toga sam plakala. Očenaš je bio sve što sam znala iz Biblije (Matej 6:9-13).

Jedne nedelje, gazdarica kod koje sam živela a koja je bila religiozna žena, ponosno je rekla da je oterala s praga jednu „biblijašicu“. ’Kako je mogla da bude tako gruba?‘, pitala sam se. Nekoliko nedelja kasnije, nisam se osećala dobro pa nisam otišla u crkvu. Tog dana je ta „biblijašica“ ponovo došla.

 „Da li se moliš?“, upitala me je.

„Da, znam Očenaš“, odgovorila sam.

Pažljivo sam je slušala dok mi je objašnjavala značenje tih Isusovih reči. Obećala je da će ponovo navratiti u sredu.

Kada se gazdarica vratila, oduševljeno sam joj ispričala o toj gospođi, koja je bila Jehovin svedok. Na moje iznenađenje, gazdarica mi je zapretila rečima: „Ukoliko ponovo dođe u sredu, obe ću vas izbaciti iz kuće!“

Obišla sam čitav komšiluk tražeći Svedokinju za koju sam saznala da se zove gospođa Rempal. Kada sam je pronašla, objasnila sam joj moj problem i zamolila je da mi ispriča sve što može o Bibliji. Izgledalo je da smo pokrile sve teme od Postanka do Otkrivenja! Ona je uporedila današnje vreme s Nojevim danima kada je Bog uništio nepravedni svet, a spasao Noja i njegovu porodicu i ostavio ih da žive na očišćenoj zemlji (Matej 24:37-39; 2. Petrova 2:5; 3:5-7, 12).

„Vidim da si prihvatila ova biblijska učenja kao istinu“, rekla je gospođa Rempal nakon našeg dugog razgovora. „Za dve nedelje održaće se jedan kongres Jehovinih svedoka i trebalo bi da se krstiš.“ Te noći, dok sam budna ležala u krevetu, razmišljala sam o svemu što sam saznala. Krštenje je izgledalo kao zaista krupan korak. Pa ipak, želela sam da služim Bogu! Iako je moje znanje o Bibliji bilo oskudno, krstila sam se 15. oktobra 1943, kada sam imala 16 godina.

S jednog kraja Kanade na drugi

Moj brat Fred mi je u novembru ponudio da radim kao spremačica u dvospratnoj kući u kojoj je živeo u Torontu, na istoku Kanade. Složila sam se s tim, nadajući se da ću tamo imati više slobode da služim Jehovi. Pre nego što sam otišla kod njega, posetila sam svoju sestru En koja je još uvek živela blizu Saskačivena. Imala je iznenađenje za mene — ona i Doris su proučavale Bibliju s Jehovinim svedocima i mene je podsticala da učinim isto. Tada sam svoju tajnu podelila s njom — ja sam već bila kršteni Svedok!

Zajedno s mlađom sestrom Emili krenula sam na dugo putovanje vozom do Toronta. Bil nas je sačekao na železničkoj stanici i odveo nas do kuće koju je delio s Fredom i Džonom. Upitala sam Freda ko još živi u toj kući. „Nikada nećeš pogoditi“, rekao je. „Sećaš li se Aleksa Rida iz našeg mesta? On živi na spratu i taj čudni čovek je zainteresovan za one Istraživače Biblije!“ Srce mi je jako lupalo od radosti.

Na prstima sam se popela na sprat da bih videla Aleksa i dogovorila se s njim da odemo na hrišćanski sastanak te iste večeri. Želela sam da bez odlaganja prisustvujem sastancima tako da moja telesna braća ne bi imala priliku da pokušaju da me od toga odvrate. Nedugo zatim, prvi put sam otišla u službu propovedanja, iako sa mnom nikada nije vođen biblijski studij. Uživala sam razgovarajući s mnogim Ukrajincima, koristeći jezik koji sam naučila u detinjstvu.

Bil je voleo da čita Stražarsku kulu, koju sam često ostavljala u njegovoj sobi. Nakon što se preselio u Britansku Kolumbiju na zapadu Kanade, poslala sam mu kao poklon pretplatu na Stražarsku kulu. Iako obično nije mnogo pričao, ovog puta mi je napisao pismo od deset stranica da bi  mi zahvalio. S vremenom je predao svoj život Jehovi i postao revan hrišćanski nadglednik. Na moju veliku radost, petoro moje braće i sestara — Bil, En, Fred, Doris i Emili — postali su krštene Jehovine sluge!

Kanadska vlada je 22. maja 1945. ukinula zabranu na propovedničku delatnost Jehovinih svedoka. * U stvari, shvatila sam da smo bili pod zabranom tek kada sam čula to saopštenje. S prijateljicom Džudi Lukas odlučila sam da započnem punovremenu službu kao pionir u Kvibeku, na istoku zemlje, gde se koristio francuski jezik. Kada su moje sestre Doris i Emili čule za naš plan, odlučile su da budu pioniri u Vankuveru, u Britanskoj Kolumbiji, na drugoj strani kontinenta.

Religiozna netrpeljivost u Kvibeku

Preseljenje u Kvibek je bilo više od samo promene sredine. Tamošnji Svedoci su se suočavali sa žestokim protivljenjem njihovoj službi propovedanja. * Radosno smo učestvovali u deljenju traktata Snažna mržnja Kvibeka prema Bogu, Hristu i slobodi jeste sramota za celu Kanadu. Ta vatrena poruka razotkrila je religioznu netrpeljivost prema Jehovinim svedocima.

Tokom 16 dana, počinjući u dva sata noću, tiho smo delili traktate ostavljajući ih na pragove kuća. Dok smo bili u jednoj stambenoj zgradi, saznali smo da je policija krenula da nas uhapsi. Izbegli smo da nas otkriju tako što smo se sakrili u jednoj uličici. Sledećeg dana, ponovo smo na ulicama nudili Stražarsku kulu i Probudite se! Tokom narednih meseci policija nas je hapsila toliko često da smo prestali i da brojimo. Da bih bila spremna za zatvor, uvek sam sa sobom nosila četkicu za zube i krejon za obrve.

U novembru 1946, Natan Nor, koji je bio na čelu međunarodne delatnosti Svedoka, došao je iz Bruklina da nas poseti. Pozvao je nas 64 pionira iz Kvibeka da pohađamo deveti razred Biblijske škole Galad u Saut Lansingu, u državi Njujork. U toj školi smo dobili temeljnu petomesečnu biblijsku pouku. Nakon što smo diplomirali u avgustu 1947, poslati smo u razne gradove širom Kvibeka kako bismo osnivali nove skupštine.

Nagradonosna služba

Nas četiri mlade žene bile smo poslate u grad Šerbruk. Dok smo išle na područje za propovedanje i dok smo se vraćale s njega, marljivo smo vežbale francuski, uvek iznova ponavljajući konjugaciju glagola. U vreme ručka, ponekad nismo imale novca za hranu tako da bismo otišle kući i proučavale Bibliju. Moja partnerka u službi, Kej Lindhorst, veoma dobro je znala gramatiku. Prvo me je poučila gramatici engleskog jezika tako da sam kasnije lako mogla da razumem gramatiku francuskog jezika.

Vrhunac moje pionirske službe bio je u gradu Viktorijavilu, koji je tada imao 15 000 stanovnika. Veoma malo ljudi je govorilo engleski, tako da je to bilo najbolje moguće okruženje da poboljšamo svoj francuski. Naša prva nedelja je bila veoma uzbudljiva. Gde god smo išle ljudi su prihvatali literaturu koju smo nudile. Kada smo ponovo došle, sva vrata su bila zatvorena i roletne su bile spuštene. Šta se desilo u međuvremenu?

Tamošnji sveštenik je upozorio ljude da nas ne slušaju. Zato su nas dok smo išle od kuće do kuće neka deca izdaleka pratila i bacala na nas kamenje i grudve snega. Uprkos tome, mnogi su gorljivo želeli da čuju biblijsku poruku. U početku, dozvoljavali su nam da dolazimo kod njih samo nakon što bi pao mrak. Međutim, kako su napredovali  u poznavanju Biblije više je nisu proučavali tajno već otvoreno i to uprkos neodobravanju komšija.

Tokom 1950-ih, zajedno sa sestrama ponovo sam otišla u Vako u posetu. Na skupštinskom sastanku pričale smo svoja iskustva iz službe propovedanja. Nakon sastanka, predsedavajući nadglednik nam je rekao: „Majka će vam biti veoma srećna kada uskrsne i kada shvati da su njena deca postala Jehovini svedoci!“ Rekao nam je da je ona proučavala Bibliju sa Svedocima pre nego što je umrla. Oči su nam se napunile suzama kada smo shvatile da je ona usvajala biblijska učenja koja bi sasvim sigurno podelila s nama da nije tako brzo umrla.

Brak i zajednička služba

Godine 1956, upoznala sam Mertona Kembela, Svedoka koji je tokom Drugog svetskog rata zbog svog stava hrišćanske neutralnosti proveo 27 meseci u zatvoru. Merton je skoro deset godina služio u centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu. On je imao mnoge lepe duhovne osobine i zbog toga sam shvatila da bi bio dobar muž. Dopisivali smo se nekoliko meseci, a obostrano poštovanje i naklonost prerasli su u ljubav.

Venčali smo se 24. septembra 1960. Kakva je radost bila provesti poslednjih 47 godina s ovim divnim duhovnim čovekom! Merton je služio 58 godina u Službenom odeljenju, koje pruža pomoć i vođstvo skupštinama Jehovinih svedoka širom Sjedinjenih Država. Preko 30 godina, moja dodela u bruklinskom Betelu bila je da izabiram dekoraciju i nameštaj za gostinske sobe, a kasnije da učestvujem u ukrašavanju velikih Kongresnih dvorana u oblasti grada Njujorka. Zatim smo 1995. Merton i ja dobili novu dodelu u Obrazovnom centru Jehovinih svedoka u Patersonu, oko 110 kilometara severno od Njujorka.

Kada sam s 12 godina otišla od kuće, nikada nisam ni pomišljala da ću jednog dana biti okružena tako velikom duhovnom porodicom u kojoj su i moja rođena braća i sestre. Priželjkujem vreme u novom svetu kada ćemo se okupiti oko majke i pričati joj šta se dešavalo dok je ona spavala — posebno o tome kako je Jehova Bog s ljubavlju brinuo o duhovnim potrebama njene dece. Veoma smo srećni što nas je Jehova vodio „stazama pravednim“! (Psalam 23:3).

[Fusnote]

[Slike na 27. strani]

Moji roditelji i kuća u kojoj sam živela s njima i sedmoro braće i sestara

[Slika na 29. strani]

Sa saradnicama u službi u Otavi 1952.

[Slika na 29. strani]

S mojom braćom i sestrama (sleva nadesno): En, Meri, Fred, Doris, Džon, ja, Bil i Emili

[Slika na 29. strani]

S Mertonom danas