Pismo iz Australije

„Pročitaću je još večeras“

ZABAČENI i slabo nastanjeni kraj Australije doziva u misli pustinjski krajolik s visokim temperaturama i ogromnim pustinjama. Ipak, na ovom području živi oko 180 000 ljudi, što je oko jedan procenat sveukupne australijske populacije.

Kada sam bio mali, moji roditelji, koji su Jehovini svedoci, vodili su me tamo u službu propovedanja. Nepregledna prostranstva i netaknuta divljina budili su moju maštu. Nadalje, moje srce su osvojili stameni, jednostavni ljudi s tog područja. Danas i ja imam porodicu i želeo sam da moja supruga i dvoje dece, uzrasta 10 i 12 godina, dožive tako nešto.

Priprema za put

Prvo smo seli da proračunamo trošak. Koliko daleko ćemo moći da putujemo? Koliko ćemo moći biti odsutni? Jedan bračni par i dve sestre pionirke iz naše skupštine želeli su da pođu s nama. Dogovorili smo se da putujemo za vreme školskog raspusta sredinom godine. * Onda smo pisali australijskoj podružnici Jehovinih svedoka u Sidneju i zatražili područje za propovedanje. Zamolili su nas da propovedamo na udaljenom području u blizini Gundivindija, jednog zabačenog gradića, oko 400 kilometara zapadno od Brizbena, gde živimo.

Saznali smo da u Gundivindiju postoji jedna mala skupština Jehovinih svedoka. To je za nas bila dodatna radost. Poznanstvo s novom braćom i sestrama bilo bi među najlepšim trenucima našeg putovanja. Javili smo im da ćemo doći. Njihovo oduševljenje nam je pokazalo da im je drago što dolazimo.

Kratko pre nego što smo krenuli, sastali smo se da vidimo kako ćemo prenositi dobru vest o Kraljevstvu ljudima na tom zabačenom području. Posebno smo želeli da pokažemo poštovanje prema kulturi i običajima Aboridžina koje ćemo sresti. Na primer, neka plemena gledaju na područje na kojem žive kao na zajednički dom. Bilo bi neprikladno ako bi neko nepozvan kročio na njega.

Odlazak na područje

Došao je dan za koji smo se spremali. U dva automobila natovarena stvarima, krenuli smo ka Gundivindiju. Uzorana polja ostala su iza nas, a na horizontu su se pojavile zelene ravnice prošarane usamljenim  drvećem eukaliptusa. Prijatno zimsko sunce blistalo je na vedrom nebu. Nekoliko sati kasnije stigli smo u Gundivindi gde ćemo prenoćiti u iznajmljenim kućicama u kamp-naselju.

Naredni dan je bio nedelja. Osvanuo je sunčan i prijatan — kao stvoren za propovedanje! Letnje temperature obično idu i preko 40 stepeni Celzijusa! Prvo smo posetili zajednicu Aboridžina, udaljenu oko 30 kilometara. Rečeno nam je da prvo idemo kod Dženi, sede starice koja je bila predstavnik te zajednice. Pažljivo je saslušala poruku koju smo joj prenosili iz Biblije i radosno prihvatila knjigu Uči od Velikog Učitelja. * Tada nas je pozvala da propovedamo i pripadnicima njene zajednice.

Deca su trčala ispred nas i najavljivala naš dolazak. Svi su nas slušali s poštovanjem i prihvatali biblijsku literaturu. Uskoro više nismo imali literature i bilo je vreme da se vratimo u Gundivindi na skupštinski sastanak. Pre nego što smo krenuli, obećali smo im da ćemo se vratiti i razgovarati s onima s kojima nismo uspeli.

Tog popodneva, Dvoranu Kraljevstva je ispunio žagor radosnih glasova dok su poznanstva brzo prerastala u prijateljstva. Tamošnjih 25 Svedoka verno su propovedali poruku o Kraljevstvu raštrkanom stanovništvu tog kraja, koje je brojalo oko 11 000, i koje je živelo na području od 30 000 kvadratnih kilometara. „Hvala vam što ste došli i pomogli nam“, rekao je jedan zahvalni Svedok. Posle radosnog sastanka, otišli smo negde na osveženje. Pre odlaska u krevet te večeri, nahranili smo oposume koji su tumarali kamp-naseljem.

„Uz svetlost vatre“

Sledeća dva dana, posetili smo udaljena imanja rasejana duž granice Kvinslenda i Novog Južnog Velsa. Kraj puta su se uglavnom smenjivali suvo šipražje eukaliptusa i ravničarski, neograđeni pašnjaci gde su pasle ovce i goveda. Uz put smo takođe videli nekoliko kengura, koji su pokretima ušiju odavali da su svesni našeg prisustva. Ponosni emu šepurio se na jednom ograđenom zemljištu u daljini.

U utorak popodne naišli smo na jedno veliko stado koje je sporo išlo duž puta. Kauboji koji paze na takva stada već dugo se kreću ovim područjem, posebno u vreme suše. Ubrzo smo naišli na jednog kauboja koji je jahao svog konja. Zaustavio sam kola kraj puta i izašao da ga pozdravim. „’Bar dan“, rekao je taj stariji čovek i zaustavio se da bi razgovarao s nama. Pored njega je stajao njegov pastirski pas.

Nakon što smo razmenili par reči o suši, počeo sam da mu govorim o biblijskoj istini. „Čujte, nisam čuo ništa iz Biblije još od svog detinjstva!“, rekao je. Smatrao je da su verske vođe odgovorne za pad morala u svetu. Pa ipak, imao je duboko poštovanje prema Bibliji. Nakon zanimljivog razgovora, ponudio sam mu knjigu Šta Biblija zaista naučava? * On ju je uzeo u ruke, stavio u džep svoje košulje i rekao: „Ako govori o Bibliji, pročitaću je još večeras uz svetlost vatre.“

Povratak kući

Te večeri smo ispričali naša iskustva duhovnoj braći i sestrama u Dvorani Kraljevstva. Obećali su da će posetiti zainteresovane osobe kojima smo propovedali. Kada se sastanak završio, bilo nam je teško otići jer smo se zbližili. Svi smo bili obogaćeni duhovnim ohrabrenjem (Rimljanima 1:12).

Sutradan smo krenuli kući. Razmišljajući o našem putovanju, uvereni smo da je Jehova bogato blagoslovio naš trud. To nas je duhovno okrepilo. Kada smo stigli kući, upitao sam decu: „Gde želite da idemo sledeći put na odmor? Negde na planinu?“ „Ne, tata“, rekli su, „želimo da idemo ponovo tamo gde smo bili i da propovedamo.“ Moja supruga je zvonko dodala: „Idemo! To je bio naš najbolji odmor!“

[Fusnote]