Vršenje Božje volje donelo mi je veliku radost

Ispričao Bil Jarmčak

Godine 1947, završio sam Biblijsku školu Galad za misionare, koja je tada bila u Saut Lansingu, u Njujorku. Bio je to osmi po redu razred. U martu te godine, samo nekoliko sedmica kasnije, bio sam na putu ka svojoj dodeli — dalekom Singapuru.

SA MNOM je trebalo da služi jedan Kanađanin po imenu Dejv Farmer, koji je završio sedmi razred Galada. Ukrcali smo se na nekadašnji ratni brod Marine Adder (Morska zmija), koji je zaplovio iz San Franciska u Kaliforniji.

Prvo smo se zaustavili u Hong Kongu. Ono što smo tamo videli bilo je zastrašujuće. Razorne posledice Drugog svetskog rata bile su posvuda — ljudi su ležali na pločnicima, izgladneli i polumrtvi. Ubrzo smo se ponovo vratili na brod i bili na putu ka Manili, glavnom gradu Filipina.

Užasne posledice rata bile su očigledne i u tom gradu. Po luci su bili razbacani jarboli brodova koje su potopili saveznički bombarderi i svuda oko nas vladala je beda. Tamo smo sreli malu grupu Jehovinih svedoka koji su nas odveli u tamošnju Dvoranu Kraljevstva. Bili su radosni uprkos problemima s kojima su se suočavali.

Sledeće mesto u kom smo se zaustavili bila je Batavija (danas Džakarta) u Indoneziji. Pošto je tamo besneo građanski rat i vodile se borbe, nije nam bilo dozvoljeno da napustimo brod. Dok smo plovili ka Singapuru, pitao sam se šta ćemo tamo zateći. Da li je to bilo sve što je ostalo od egzotičnog Orijenta o kome smo čitali u turističkim prospektima?

Za samo nekoliko dana, moje strepnje su nestale. Događaji koji su usledili nisu ostavili mesta sumnji da je Dejvu i meni bila poverena služba koja je imala Božje odobravanje.

Kako smo dobili dozvolu za boravak

Oko mesec dana nakon što smo otišli iz San Franciska, naš brod je konačno uplovio u luku na ostrvu Sent Džon, izdvojenu zonu u kojoj su brodovi čekali na dozvolu za ulazak. Predstavnici imigracione službe su došli na brod da bi putnicima pregledali dokumenta. Tom prilikom nam je u pasoše udaren pečat, kojim nam je dozvoljeno da uđemo u zemlju. Sledećeg jutra brod je ušao u pristanište. Iskrcali smo se nakon što je jedan od zapovednika broda pogledao naše pasoše.

 Sledećeg dana, vratili smo se do pristaništa da bismo se oprostili od misionara s kojima smo putovali. Oni su dalje plovili do svog odredišta u Indiji i na Cejlonu (danas Šri Lanka). Kada nas je ugledao kapetan broda, došao je u pristanište i napao nas. Bio je veoma ljut i vikao da nismo smeli da napustimo brod. Ranije, dok smo još bili na moru, kontrolor imigracione službe, gospodin Haksvort, naredio je kapetanu da nam ne dozvoli da napustimo brod kada pristane u luku. Nismo znali za to naređenje, kao ni zapovednik koji nam je dozvolio da napustimo brod.

Gospodin Haksvort je bio gnevan kada smo došli kod njega. Vikao je na nas i govorio da nam je zabranjen ulaz u Singapur. Pošto nismo znali za bilo kakvu zabranu te vrste, pokazali smo mu pasoše gde je stajao pečat s dozvolom za ulazak u zemlju. On je ljutito zgrabio pasoše iz naših ruku i precrtao tu dozvolu. Ali, brod je već otplovio! Gospodin Haksvort je zadržao naše pasoše godinu dana da bi nam ih konačno vratio s novom dozvolom za boravak.

Plodonosna služba u Singapuru

Kada smo stigli u Singapur u aprilu 1947, čovek po imenu Džošua bio je jedini Svedok. On je služio kao punovremeni propovednik, to jest pionir, do svoje smrti početkom 1970-ih. Uskoro, neki koji su prihvatili biblijsku istinu počeli su da je prenose drugima. Jehova je počeo da odgovara na naše molitve za više radnika u duhovnoj žetvi (Matej 9:37, 38).

Godine 1949, dok je gospodin Haksvort bio na jednom dugom odmoru u Engleskoj, šest misionara koji su završili 11. razred Galada stigli su u Singapur. U međuvremenu, Dejv koji je bio moj saradnik u službi tokom sedam godina, morao je da  napusti Singapur zbog narušenog zdravlja. Odselio se u Australiju gde je služio do svoje smrti 1973. Među šest novopridošlih misionara bila je i Ejlin Frenks, kojom sam se oženio 1956.

Tokom godina, proučavali smo Bibliju s mnogima koji su kasnije postali Svedoci zajedno sa svojom decom. Neki od njih su čak i danas u punovremenoj službi u inostranstvu. Jedno veoma lepo iskustvo odnosi se na Lester i Džouni Hejns, jedan par iz Amerike koji je živeo u Singapuru. Počeli smo s njima da proučavamo Bibliju 1950-ih. Oni su veoma brzo napredovali i krstili se nakon povratka u Sjedinjene Države. Kasnije su Lester i Džouni imali puno uspeha u službi. Mnogima su pomogli da postanu Svedoci, uključujući i svoje troje dece.

Džouni je napisala: „Kada se osvrnem unazad, ta godina u Singapuru je promenila naš život. Da nas vi niste ’uzeli pod svoje‘, verovatno bismo još lutali po svetu. Drago mi je što si ti poučio Lesa istini jer je od samog početka imao učitelja koji je u njega usadio ljubav prema Jehovi i hrišćanskoj braći. Zauvek je to zadržao u sebi.“

Služili smo kao porodica u Singapuru

Godine 1962, uskoro će na našu dodelu stići prinova. Naš porodični lekar rekao je Ejlin da je trudna. Želeli smo da ostanemo u misionarskoj službi, ali kako bi to bilo moguće uz dete? Natan Nor, koji je tada nadgledao delatnost Jehovinih svedoka širom sveta, pisao nam je i savetovao me da potražim zaposlenje tako da možemo ostati u Singapuru. To je bio veliki izazov.

Većina stranaca su radili kao predstavnici stranih kompanija. Ja nisam imao iskustvo u poslovnom svetu pošto sam nakon završetka škole odmah započeo s punovremenom službom, što je bilo oko 23 godine ranije. Zato sam platio jednoj agenciji za zapošljavanje u Londonu da sastavi moju radnu biografiju, temeljenu na mom radu kao verskog službenika u stranoj zemlji. Oni su to poslali mnogim multinacionalnim kompanijama u Singapuru.

Stalno sam dobijao sledeće odgovore: „Žao nam je što ne možemo da nađemo radno mesto za nekoga s vašim kvalifikacijama.“ Smatrali su da sam previše kvalifikovan! Prolazili su meseci i rodila se naša ćerka Džudi. Brat Nor je tada bio u poseti Singapuru i otišao je u bolnicu da vidi Džudi i moju suprugu. On nas je utešio sledećim rečima: „Možete ostati u misionarskom domu sve dok Bil ne pronađe neki posao.“

Nekoliko meseci kasnije, dobio sam posao kao trgovački zastupnik u jednoj međunarodnoj avio-kompaniji. Plata je bila tako mala da smo jedva sastavljali kraj s krajem. Dve godine kasnije, zaposlio sam se u jednoj američkoj avio-kompaniji i plata mi je tada bila duplo veća. Na kraju sam stekao ugled u avio-saobraćaju i mogao sam da posvetim više vremena porodici i službi propovedanja.

U životu nam je najvažnija bila služba Jehovi tako da su duhovne stvari imale prioritet. Zahvaljujući tome, imao sam mnoga zaduženja u Jehovinoj organizaciji. Ejlin je ponovo započela s punovremenom službom. U međuvremenu je propovedanje o Kraljevstvu cvetalo u Singapuru. Sredinom 60-ih godina prošlog veka, kupili smo jednu lepu zgradu u centru grada koja je služila kao Dvorana Kraljevstva. U njoj su se sastajale četiri skupštine.

Uvođenje zabrane

S vremenom su se na horizontu pojavili mračni oblaci protivljenja. Kada smo 14. januara 1972. po svom običaju otišli na sastanak u Dvoranu Kraljevstva, na kapiji je bio lanac s katancem. Na kapiji se nalazilo obaveštenje da Jehovini svedoci  u Singapuru nisu više zakonski priznati. Bili smo zabranjeni! *

Zatvaranjem Dvorane Kraljevstva nije se zaustavilo služenje Jehovi, ali ja sam se u sebi pitao: ’Šta Bog želi da učinim sa svojom porodicom?‘ Razmišljao sam da ukoliko budemo deportovani, verovatno više nikada nećemo moći da se vratimo i posetimo naše prijatelje u Singapuru. Zato sam pitao svog šefa u kompaniji da li bih mogao da radim u Kuala Lumpuru, u Maleziji. Tada bih s porodicom mogao bez poteškoća da putujem. Na moje iznenađenje, ponudio mi je posao šefa ispostave u Kuala Lumpuru, zbog čega bih imao duplo veću platu i druge beneficije.

Pitao sam se: ’Da li Bog želi da se preselimo iz Singapura i odemo od naše braće?‘ Molili smo se Jehovi kao porodica. Shvatili smo da nas je Jehova doveo u Singapur. Zato sam doneo odluku da ostanemo. Moj šef je bio zaprepašćen što sam odbio tako dobru ponudu.

Živeti i raditi pod zabranom je bilo veoma stresno, budući da su nam stalno pretili hapšenjem i zatvaranjem. U više navrata smo iskusili tačnost reči iz Psalma 34:7: „Anđeo Jehovin ulogoren stoji oko onih koji se Boga boje, i izbavlja ih.“

Nova dodela

Nakon što smo više od 46 godina služili u Singapuru, 1993. godine zamoljeni smo da se preselimo na Novi Zeland gde smo mogli služiti s manje stresa i neizvesnosti. Bespotrebno je reći koliko smo bili tužni što napuštamo našu dragu braću u Singapuru, koju smo mnogo zavoleli. Pa ipak, bili smo ohrabreni činjenicom da je njihova vera sagrađena na čvrstom temelju „vatrostalnim“ materijalima. To im je pomoglo da ostanu nepokolebljivi uprkos mnogim ispitima s kojim su nastavili da se suočavaju (1. Korinćanima 3:12-14).

Sada, nakon više od 14 godina na Novom Zelandu, Ejlin i ja, iako u poodmaklim godinama, još uvek uživamo u službi kao specijalni pioniri. Moja dva brata — Majk, koji ima 94 godine i Piter koji ima 90 — još uvek služe Jehovi u Kanadi.

Naša ćerka Džudi se 1998. vratila na Orijent i tamo služila nekoliko godina. U jednom od svojih pisama ona je napisala: „Svaki dan zahvaljujem Jehovi što imam tu veliku čast da služim ovde. Hvala i vama za brižnu pouku i žrtve koje ste učinili i dalje činite da biste mi to omogućili.“ Ona se 2003. vratila na Novi Zeland da bi brinula o nama. *

Zahvalni smo Jehovi što su nam naše okolnosti dozvolile da se odazovemo na poziv Gospodara žetve za više radnika. To nam je pružilo neizrecivu radost. Nakon što ’ovaj svet prođe‘, kao što Biblija kaže da će proći, radovaćemo se kada se ispuni Božje predivno obećanje: „Onaj ko vrši Božju volju ostaje zauvek“ (1. Jovanova 2:17).

[Fusnote]

[Slika na 29. strani]

Džošua je bio jedini Svedok u Singapuru kada smo stigli 1947.

[Slika na 29. strani]

Sa Dejv Farmerom u Hong Kongu, na putu za Singapur, 1947.

[Slika na 29. strani]

Sa Ejlin, 1958.

[Slika na 31. strani]

S našom ćerkom Džudi

[Izvor]

Kimroy Photography

[Izvor slike na 28. strani]

Kimroy Photography