Pismo iz Nikaragve

„Kod reke Koko skreni desno“

„TREBAĆE ti terensko vozilo, dizalica i dodatne kante s gorivom. Spremi se na to da ćeš nailaziti na blato do šasije. Kod reke Koko skreni desno.“

Moram priznati da mi te reči drugog misionara nisu baš ulile samopouzdanje. Uprkos tome, jednog utorka ujutro pošao sam na put da bih prisustvovao većem hrišćanskom skupu u Vamblanu, malom gradu na severu Nikaragve.

Krenuo sam u zoru svojim starim ali izdržljivim kamionom. Najpre sam vozio ravnim Panameričkim autoputem, a u mestu Hinotega prešao sam na neasfaltiran put koji tamošnji stanovnici zovu feo, to jest ružan put. Pre nego što sam izašao iz tog grada, pažnju su mi privukla imena dveju prodavnica — jedna se zvala Božje čudo a druga Uskrsenje.

Put je vijugao i skretao, uspinjao se i spuštao. Vozio sam veoma sporo kroz kanjone i klisure. Prošao sam i pored duguljastog jezera koje se ugnezdilo u jednoj dolini, na visokoj planini prekrivenoj oblacima. Kroz izmaglicu sam video drveće obraslo orhidejama i prekriveno puzavicama.

U jednoj oštroj krivini jedva sam se mimoišao sa autobusom koji se kretao sredinom puta. Izbacivao je crni dim a kamenčići su prštali pod njegovim točkovima dok je prolazio. Ovde u Nikaragvi, na prednjem staklu autobusa jasno se mogu videti natpisi s nadimcima bezobzirnih vozača: Osvajač, Škorpija, Piton ili Lovac.

U podne sam stigao do ravnice Pantasma. Tamo sam prošao pored drvene kuće s dvorištem od utabane zemlje. Taj prizor je podsećao na sliku iz neke stare knjige: starac je sedeo na klupi, pas je spavao ispod drveta a dva ujarmljena vola stajala su upregnuta u kola s drvenim točkovima. U jednom malom gradu video sam kako grupa dece izlazi iz škole. U svojim tamnoplavim uniformama ispunila su glavnu ulicu tako da je izgledala poput plaže koju je zapljusnuo talas.

Sunce je peklo kada sam stigao u Vivili i prvi put video reku Koko. Ta moćna reka dominirala je gradom dok su njene vode neumorno hitale napred. Setivši se uputstva, skrenuo sam desno prema Vamblanu, do kog je vodio opasan put dug 37 kilometara.

Vozio sam preko stena, brazdi i izbočina, a kamion je upadao u vodu dok sam prelazio preko osam ili devet potoka. Pokušavajući da izbegnem brazde u sasušenom blatu, uspeo sam da napravim malu oluju od  prašine. Što bi se reklo, „nagutao sam se prašine“. Moj put se završio u dolini s gustim drvećem gde se nalazio Vamblan, moje odredište.

Sledećeg jutra, već u pola pet izgledalo je kao da su svi budni. Ustao sam ranije jer me je probudilo neprestano kukurikanje petlova. Šetao sam glavnom ulicom udišući planinski vazduh ispunjen mirisom tortilja koje su se pekle u kamenim pećima.

Živopisni prizori raja koje je naslikao jedan tamošnji umetnik videli su se tu i tamo na zidovima. Na pulperijama, malim prodavnicama, stajale su reklame za različite vrste kola napitaka. Plakati su podsećali ljude na obećanja poslednje tri vlade. U dvorištima, nedaleko od kuća, nalazili su se poljski ve-cei od sjajnog lima, podignuti na betonskim pločama.

Obraćao sam se ljudima sa adios, jer je to pozdrav koji se u nekim delovima Nikaragve koristi prilikom susreta a ne na rastanku. Oni su se smešili i srdačno razgovarali sa mnom. Pričali smo pokušavajući da nadglasamo „saobraćajnu buku“ — kloparanje kopita konja i mazgi.

Do petka uveče, porodice su pristigle na dvodnevni kongres. Dolazile su peške, na konju ili kamionom. Neki dečaci i devojčice pešačili su šest sati u plastičnim sandalama. Prelazili su reke iako im je pretila opasnost od kopnenih mina i hrabro gazili preko mirnih voda u kojima je bilo pijavica. Neki iz udaljenih mesta nosili su sa sobom samo malo hrane — pirinač pripremljen sa svinjskom mašću. Zašto su svi oni došli?

Došli su da ojačaju svoju nadu u bolju budućnost i da budu poučeni iz Biblije. Došli su da bi ugodili Bogu.

Osvanula je subota. Ispod limenog krova, okupilo se više od 300 ljudi koji su sedeli na drvenim klupama i plastičnim stolicama. Majke su hranile svoje bebe. Sa obližnje farme dopiralo je groktanje svinja i kukurikanje petlića.

Temperatura je skočila i ubrzo je postalo skoro nepodnošljivo vruće. Ipak, prisutni su veoma pažljivo slušali savete i pouke. Pratili su u svojim Biblijama stihove koje su govornici čitali, pevali pesme s biblijskim temama i s poštovanjem slušali molitve koje su izgovarane za njih.

Nakon programa, pridružio sam se nekima i igrao šuge s decom. Zatim smo pregledali beleške koje su pravili mladi. Pokazao sam im slike zvezda i galaksija na svom kompjuteru. Deca su se smejala a njihovi roditelji su bili srećni.

Kongres se brzo završio i svi su morali da pođu kući. Ja sam krenuo sledećeg jutra, noseći u mislima mnogo prijatnih uspomena a u srcu puno ljubavi prema novim prijateljima. Odlučan sam da ih oponašam tako što ću se truditi da budem zadovoljan i čekam na Boga.

[Slike na 17. strani]

Porodice su putovale kilometrima da bi prisustvovale kongresu u Vamblanu