Naučio sam koliko je život dragocen

BILO JE JUTRO 16. APRILA 2007. Dok sam bio šćućuren u ćošku jedne kancelarije na drugom spratu Noris Hola, koji se nalazi u studentskom kompleksu Politehničkog instituta Virdžinija i Državnog univerziteta, poznatog i kao Virdžinija Tek, još jednom sam se podsetio koliko treba da budemo zahvalni za svaki dragoceni dan života koji imamo.

Bio sam u svojoj kancelariji i spremao se da siđem na prvi sprat da preuzmem svoju poštu. Jedan profesor je došao i zamolio me da pođemo do njegove kancelarije kako bih mu pomogao oko nekog problema s kompjuterom. Dok smo ulazili u njegovu kancelariju, začuli smo nekoliko uzastopnih pucnjeva sa prvog sprata. Ne znajući šta se dešava, brzo smo ušli u njegovu kancelariju, zaključali vrata i sa strepnjom iščekivali šta će nam doneti naredni minuti. Sklonio sam se u jedan ćošak i usrdno se pomolio Jehovi, tražeći njegovo vođstvo šta god da se desi.

Dok smo tako čekali, kroz misli mi je prošao jedan događaj od pre 15 godina. Tada sam radio kao mehaničar u jednom auto-servisu. Jednom prilikom se zapalila mala posuda sa benzinom koju je držao moj kolega. On je u panici slučajno prosuo zapaljeni benzin na mene! Udahnuo sam sva ta isparenja, a i u gornjem delu tela zadobio opekotine drugog i trećeg stepena. Prebačen sam helikopterom u jedan centar za opekotine, gde sam tri i po meseca ostao na intenzivnoj nezi boreći se za život. Posle pet meseci lečenja i rehabilitacije, vratio sam se kući zahvalan što sam ostao živ. Iz ovog iskustva sam naučio da cenim svaki dan svog života. Takođe sam bio još odlučniji da kao Jehovin svedok i dalje služim Jehovi Bogu koji mi je dao život (Psalam 90:12; Isaija 43:10).

Zbog komplikacija koje su nastale usled opekotina više nisam mogao da radim kao automehaničar, tako da sam naučio da radim s kompjuterima i zaposlio se na Virdžinija Teku. Zato sam tog jutra bio u Noris Holu.

Dok je pucnjava i dalje trajala, profesor i ja nismo ni slutili da se samo sprat ispod nas odvija najveći masakr u istoriji Sjedinjenih Država. Krvoproliće je prestalo kada je ubica pucao u sebe nakon što je ubio 32 nedužnih ljudi. Dvadesetak minuta nakon što je sve počelo, začuli smo policajce u hodniku. Pozvali smo ih i oni su nas odveli na sigurno.

Iz ovog strašnog iskustva sam naučio koliko je život prolazan i neizvestan (Jakov 4:14). Koliko je samo važno da se uzdamo u Jehovu Boga koji nam daje život i da na svaki dan koji imamo gledamo kao na dragocen dar od njega! (Psalam 23:4; 91:2).

[Izvor slike na 30. strani]

AP Photo/The Roanoke Times, Alan Kim