Pismo iz Gane

Dan kada je skinuo crni pojas

ON IZGLEDA drugačije nego što sam zamišljao. Preda mnom je vitak mladić u odeći od krutog belog pamuka, s crnim pojasom čvrsto vezanim oko struka. Posmatram ga dok zauzima borbeni stav — ruke su mu zategnute i spremne da zadaju udarac, bosih stopala čvrsto stoji u raskoraku. Lice mu poprima pomalo surov izraz a nabrano čelo ukazuje na potpunu koncentraciju. Oči su mu skupljene, a pogled strog, preteći, bez ikakvog nagoveštaja blagosti koja bi se mogla protumačiti kao slabost.

Sledi munjevit pokret praćen snažnim uzvikom: „Ha-ja!“ Njegova ruka seče vazduh takvom brzinom da ne stižem da je pratim pogledom. Zum! Drvena daska se uz snažan prasak lomi na dva dela i pada na zemlju. On zatim hitro skače i okreće se u vazduhu, pri čemu rukama i nogama izvodi savršeno usklađene pokrete da bi uplašenom i iznenađenom protivniku zadao precizno usmerene udarce. Da li je moguće da je to čovek koji je izrazio želju da proučava Bibliju?

Prilazim i pružam mu ruku. „Ti mora da si Kodžo. Koliko mi je poznato, želeo bi da proučavaš Bibliju.“ On se rukuje sa mnom, uz širok osmeh i topao, prijateljski izraz na licu. Pogled mu više nije surov i zastrašujuć već pun radoznalosti. „Da, veoma bih to voleo“, odgovara on. „Kad počinjemo?“

Sedimo sa otvorenim Biblijama i knjigama za proučavanje na maloj verandi uz njegovu kuću. Ovde je hladnije, mirnije i sami smo. Tu smo nas trojica: Kodžo, ja i njegov kućni ljubimac. To je mali majmun, dugačak samo 35 centimetara. Na glavi ima razbarušene crvene čuperke, a na obrazima bele, zbog čega izgleda komično i nestašno. Simpatičan, razigran i neopisivo znatiželjan, kreće se okolo slobodno, hoda po našim knjigama, grabi nam olovke i gura svoje male ruke u džepove naših košulja tražeći nešto zanimljivo. Poput roditelja koji je navikao na buku i vrpoljenje male dece, Kodžo se ne obazire na to već pažljivo prati poglavlje koje razmatramo. Postavlja mnogo pitanja što mi pokazuje da razmišlja i da je željan znanja. Možda je trenirajući karate naučio da bude budan i oprezan, jer ne prihvata ništa dok se lično ne uveri u to i ne dobije dokaz iz Svetog pisma.

Naše proučavanje lepo ide. Međutim, s vremenom primećujem kako duboko u njemu počinje borba koja postaje sve jača. „Jedino što volim na ovom svetu su borilačke veštine“, kaže mi on. U srcu ovog  mladića vidim strast prema borbi, posvećenost veštini koju je dobro savladao i doveo do savršenstva. On ne samo što voli karate, već je sa 26 godina vrhunski karatista, nosilac crnog pojasa, što je nivo koji malo njih dostigne ili će ikada dostići.

Ne znam šta će Kodžo uraditi. Imam utisak da razume da bavljenje karateom i povređivanje drugih svojim udarcima nije u skladu sa samilošću, obzirnošću i brigom za druge, što su obeležja ljubavi koja postoji među pravim hrišćanima. Pa ipak, znam da je biblijska istina smekšala srce ljudi koji su bili grublji od njega. Ako je njegovo srce iskreno, i Kodžo će postepeno smekšati, sazreti pod moćnim uticajem Božje Reči. Moram biti strpljiv.

Jednog sparnog popodneva, pred kraj našeg proučavanja, čitamo biblijski stih koji pogađa Kodža kao snažan udarac protivnika. „Jehova ispituje i pravednoga i zloga, a onoga ko voli nasilje, silno mrzi duša njegova“, čita on (Psalam 11:5). „Onoga ko voli nasilje“, ponavlja tiho za sebe. Njegove tamnosmeđe oči, ranije stroge i nepopustljive, postaju blage. Gleda me sa osmehom i kaže: „Odlučio sam.“

Kodžo i ja sada radimo ono što najviše volimo — kao volonteri, besplatno proučavamo Bibliju s ljudima koji žele da je upoznaju. Ovog jutra dogovorili smo se da posetimo mladića po imenu Luk.

Na putu do njegove kuće, idemo uskim prolazima kroz pijacu prepunu ljudi. Stotine prodavaca stoje iza tezgi i nude svoju robu: gomile crvenih i zelenih čili papričica, korpe zrelih paradajza, bamije, kao i radio-aparate, kišobrane, komade sapuna, perike, kuhinjski pribor i hrpe polovne obuće i odeće. Devojke prodaju vruću začinjenu hranu koju nose na glavi u velikim aluminijumskim posudama. One graciozno hodaju, vešto nalazeći put kroz mnoštvo ljudi, nudeći gladnim kupcima ukusne supe i variva sa sušenom ribom, račićima i puževima. Oko nogu nam se motaju psi, koze i kokoške koje bučno kokodaču. Čuje se treštanje radija, zvuk automobilskih sirena i dovikivanje ljudi.

Nastavljamo dalje zemljanim putem koji nas odvodi od gradske vreve i stižemo do jedne oronule kuće sa izbledelim natpisom koji pokazuje da je tu nekada bilo odmorište. Luk, vitak mladić od dvadesetak godina, stoji na ulazu i poziva nas unutra, u hladovinu. U kući se nalazi mnoštvo kesa i kutija u kojima stoji sušeno bilje i korenje, lišće vezano koncem i debeli komadi kore drveća. Sve to pripada Lukovoj staroj tetki koja je travarka. Znanje sticano generacijama nalazi se u njenim biljnim mešavinama koje su na poseban način usitnjene, izmešane i obećavaju izlečenje od svake moguće bolesti. Luk nas očekuje. Pospremio je kuću i namestio tri drvene hoklice. Sedimo zbijeni jedan uz drugog i počinjemo s proučavanjem Biblije.

Kodžo pomaže Luku da razume Bibliju. Sedim iza njih i slušam kako razmatraju biblijski odgovor na pitanje zašto na zemlji ima toliko patnje. Dok Kodžo pomaže Luku da pronađe jedan biblijski stih, gledam kako snažnim rukama nežno okreće stranice. Zatim se prisećam kako su, ne tako davno, te ruke zadavale udarce u borbi. Moć Božje Reči uklonila je ukorenjene negativne crte koje su toliko česte u ovom bezbožnom svetu i pretvorila ih u pozitivne osobine kao što su samilost i ljubav. To je nenadmašno dostignuće.

Na povratku kući, prilazimo čoveku koji sedi u senci mangovog drveta. On mirno sluša dok Kodžo otvara Bibliju i čita iz nje. Kada shvata da smo Jehovini svedoci, čovek skače na noge i besno viče: „Ne podnosim vas!“ Na trenutak mi se čini da će Kodžo burno reagovati, ali zatim vidim da postaje opušten i miroljubivo se pozdravlja s njim. Polako se udaljavamo.

Dok idemo niz put, Kodžo se saginje i šapuće mi: „Srce mi je jako lupalo kad je to rekao. Znaš li šta sam mogao da mu uradim?“ „Znam“, odgovaram sa osmehom. I on se smeši dok nastavljamo svojim putem.