Čovek ne živi samo od hleba — kako sam preživeo nacističke logore

Ispričao Žozef Hiziger

„Šta to čitaš?“, upitao sam zatvorenika s kojim sam delio ćeliju. „Bibliju“, odgovorio je i dodao: „Daću ti je u zamenu za tvoje sedmično sledovanje hleba.“

ROĐEN sam 1. marta 1914. u okrugu Mozel, koji je tada bio deo Nemačke. Nakon završetka Prvog svetskog rata 1918, Mozel je vraćen Francuskoj, ali Nemačka ga je okupirala 1940. Zatim je po završetku Drugog svetskog rata 1945. ponovo postao deo Francuske. U svakoj toj prilici, menjalo se i moje državljanstvo tako da sam govorio i francuski i nemački jezik.

Moji roditelji su bili predani katolici. Svake večeri pre odlaska na spavanje cela porodica se molila na kolenima. Nedeljom i u dane državnih praznika išli smo u crkvu. Veoma ozbiljno sam shvatao svoju religiju i pohađao sam veronauku.

Kako sam postao Jehovin svedok

Moje roditelje su 1935. posetile dve Jehovine svedokinje. Tom prilikom su razgovarali o umešanosti religije u Prvi svetski rat. Nakon toga, želeo sam da bolje upoznam Bibliju pa sam 1936. zamolio sveštenika da mi je nabavi. On mi je rekao da moram studirati teologiju da bih je razumeo. Međutim, to je samo još više povećalo moju želju da imam Bibliju i da je čitam.

U januaru 1937, moj kolega Albin Relevic koji je bio Jehovin svedok, počeo je da razgovara sa mnom o biblijskim učenjima. „Pretpostavljam da imaš Bibliju?“, pitao sam ga. Odgovorio je potvrdno i ubrzo mi je pokazao Božje ime Jehova u nemačkom prevodu Elberfelder. Zatim mi je dao tu Bibliju koju sam čitao s oduševljenjem. Takođe sam odlazio na sastanke Svedoka u obližnjem gradu Tionvilu.

Sa Albinom sam u avgustu 1937. otišao na međunarodni kongres Jehovinih svedoka u Parizu. Tamo sam prvi put propovedao od vrata do vrata. Nedugo nakon toga sam se krstio i početkom 1939. započeo s pionirskom službom, što znači da sam se u potpunosti posvetio propovedanju. Najpre sam propovedao u gradu Mecu. Zatim sam u julu pozvan da radim u podružnici Jehovinih svedoka u Parizu.

Ratne nedaće

U podružnici nisam dugo služio jer sam u avgustu 1939. dobio poziv da stupim u redove francuske vojske. Pošto mi savest nije dozvoljavala da učestvujem u ratu, poslat sam u zatvor. U maju sledeće godine, dok sam još uvek bio u zatvoru,  Nemačka je iznenada napala Francusku. Do juna je Francuska bila okupirana i ponovo sam bio državljanin Nemačke. Tako sam se u julu 1940, nakon što sam pušten iz zatvora, vratio kod svojih roditelja.

Pošto smo živeli pod nacističkim režimom, proučavali smo Bibliju u tajnosti. Dobijali smo Stražarsku kulu preko Mariz Anazjak, hrabre hrišćanke s kojom sam se sretao u pekari čiji je vlasnik bio jedan Svedok. Sve do 1941. nisam se suočavao s nedaćama poput drugih Svedoka u Nemačkoj.

Onda me je jednog dana posetio službenik Gestapoa. Nakon što mi je otvoreno rekao da je naša religija zabranjena, pitao me je da li nameravam da ostanem Jehovin svedok. Kada sam mu odgovorio sa „da“, rekao mi je da pođem s njim. Moju majku je to toliko potreslo da je pala u nesvest. Kada je to video, službenik Gestapoa mi je kazao da ostanem i pobrinem se za nju.

U fabrici gde sam radio, nisam pozdravio upravnika sa „Hajl Hitler!“ Takođe sam odbio da postanem član nacističke partije. Zato me je Gestapo sutradan uhapsio. Tokom ispitivanja nisam želeo da odam imena svojih suvernika. Inspektor me snažno udario drškom revolvera nakon čega sam se onesvestio. Posle toga me je Sondergericht (Specijalni sud) u Mecu 11. septembra 1942. osudio na tri godine zatvora „zbog širenja propagande u korist Udruženja Jehovinih svedoka i Istraživača Biblije“.

U Mecu sam proveo dve nedelje a zatim sam premeštan više puta dok na kraju nisam dospeo u radni logor Cvajbriken. Tamo sam radio na održavanju pruge. Zamenjivali smo teške šine, postavljali nove i nasipali tucanik na prugu. Za hranu smo dobijali samo malo hleba i šoljicu kafe ujutro, a u podne i uveče po tanjir supe. Zatim sam poslat u zatvor u obližnjem gradu gde sam radio u jednoj obućarskoj radnji. Posle nekoliko meseci, ponovo sam vraćen u Cvajbriken da radim na poljima.

 Nisam živeo samo od hleba

U zatvoru sam delio ćeliju s jednim mladićem iz Holandije. Donekle sam naučio njegov jezik pa sam mogao da mu govorim o svojim verovanjima. On je prihvatio Božja merila i uskladio svoj život s njima do te mere da me je zamolio da ga krstim u reci. Kada je izašao iz vode, zagrlio me je i rekao: „Žozef, sada sam tvoj brat!“ Kasnije sam ponovo poslat da radim na održavanju pruge i više nismo bili u istoj ćeliji.

Ovog puta je jedan Nemac bio sa mnom u ćeliji. Jedne večeri je počeo da čita malu knjigu — Bibliju! Tada mi ju je ponudio u zamenu za sedmično sledovanje hleba. „Dogovoreno!“, odgovorio sam. Iako je odricanje od sedmičnog sledovanja hleba bilo žrtva, nikada nisam zažalio zbog toga. Počeo sam da uviđam značenje Isusovih reči: „Čovek ne sme da živi samo od hleba, nego treba da živi i od svake reči koja izlazi iz Jehovinih usta“ (Matej 4:4).

Sada kada sam imao Bibliju morao sam da nalazim načine da je zadržim. Za razliku od drugih zatvorenika, Svedocima nije bilo dozvoljeno da je imaju. Zato sam je krišom čitao noću, skrivajući se ispod ćebeta. Preko dana sam je vešto krio ispod košulje i nosio sa sobom. Nisam je ostavljao u ćeliji zbog čestih pretresa.

Jednog dana sam tokom prozivke shvatio da sam zaboravio Bibliju. Te večeri sam požurio nazad u ćeliju i potražio je, ali je nisam našao. Nakon što sam se pomolio Bogu, otišao sam do stražara i objasnio da mi je neko uzeo knjigu i da je želim nazad. On nije ni primetio koja je to knjiga, tako da sam ponovo dobio svoju Bibliju. Od sveg srca sam zahvalio Jehovi!

Jednom drugom prilikom, bio sam poslat na tuširanje. Dok sam skidao prljavu odeću, pažljivo sam pustio da Biblija sklizne na pod. Kada je stražar gledao u drugom pravcu, polako sam je odgurao nogom do tuša. Tamo sam je sklonio u stranu dok sam se kupao. Kada sam završio, ponovio sam isti postupak i neprimetno gurnuo Bibliju među čistu odeću.

Vedri i sumorni dani zatočeništva

Jednog jutra 1943, dok su zatvorenici bili postrojeni u dvorištu, video sam Albina! I on je bio uhapšen. Uputio mi je značajan pogled i stavio ruku na srce u znak bratstva. Zatim mi je gestovima pokazao da će mi pisati. Kada je sledećeg dana prolazio pored mene, ispustio je papirić. Ali stražar je to video i obojica smo bili kažnjeni sa dve sedmice u samici. Dobijali smo samo bajat hleb i vodu i spavali na drvenim daskama bez ćebeta.

Nakon toga sam premešten u zatvor u Zigburgu, gde sam radio u jednoj radionici za obradu metala. Posao je bio veoma naporan a obroci oskudni. Noću sam sanjao ukusnu hranu — kolače i voće — i budio se praznog stomaka i suvog grla. Imao sam samo 45 kilograma. Međutim, svakog dana sam čitao moju malu Bibliju i to mi je ulivalo volju za životom.

 Konačno sloboda!

U aprilu 1945. stražari su jednog jutra pobegli iz zatvora i ostavili kapije širom otvorene. Bio sam slobodan! Ali, odmah po izlasku iz zatvora morao sam neko vreme da ostanem u bolnici dok se nisam oporavio. Vratio sam se kući krajem maja. Roditelji su već izgubili svaku nadu da sam živ. Kada me je videla, majka je zaplakala od radosti. Nažalost, moji roditelji su ubrzo preminuli.

Ponovo sam stupio u kontakt sa skupštinom u Tionvilu. Kako sam samo bio radostan kada sam video braću i sestre u veri! Bilo je pravo zadovoljstvo čuti kako su ostali verni uprkos mnogim iskušenjima. Moj dragi prijatelj Albin je umro u Regensburgu, u Nemačkoj. Kasnije sam čuo da mi je brat od strica, Žan Hiziger, postao Svedok i da je ubijen zato što je odbio da stupi u vojsku. Žan Keroa, s kojim sam radio u podružnici u Parizu, bio je pet godina u nemačkom radnom logoru. *

Uskoro sam ponovo propovedao u Mecu. U to vreme sam se često družio s porodicom Minzani. Njihova ćerka Tina se krstila 2. novembra 1946. Bila je revna u službi propovedanja i veoma mi se dopala. Venčali smo se 13. decembra 1947. U septembru 1967, Tina je počela da provodi puno vremena u službi kao pionir i ostala je u tom vidu službe do smrti u junu 2003. kada je imala 98 godina. Neopisivo mi nedostaje.

Sada, kada imam više od 90 godina, mogu da kažem da mi je Božja Reč uvek davala snagu da se suočim s kušnjama i da ih prebrodim. Bilo je dana kada sam gladovao, ali uvek sam um i srce hranio Božjom Rečju, a Jehova me je jačao. Njegova reč mi je sačuvala život (Psalam 119:50).

[Fusnota]

[Slika na 21. strani]

Moj dragi prijatelj Albin Relevic

[Slika na 21. strani]

Mariz Anazjak

[Slika na 22. strani]

Biblija za koju sam dao sedmično sledovanje hleba

[Slika na 23. strani]

S Tinom kada smo bili vereni, 1946.

[Slika na 23. strani]

Žan Keroa i njegova supruga Titika