Pismo iz Irske

Marljiva potraga

BIO je to još jedan kišni dan. Neumorna kišica je sipila a kapljice koje su se zadržavale na vetrobranu mojih kola sprečavale su me da jasno vidim predele kroz koje sam prolazio. Nakon što sam prešao 16 kilometara, stigao sam do vrha brda koje se uzdiže nad Vestportom, priobalnim gradićem na zapadu Irske. Konačno je izmaglica iščezla pred sunčevim zracima i preda mnom se ukazalo mnoštvo ostrvaca rasutih po zalivu poput predivnih smaragda na tamnoplavom somotu. Samo nekoliko ostrva je naseljeno dok na ostala farmeri trajektom prevoze svoju stoku na ispašu.

Obala koja se proteže prema zapadu oivičena je nizom brda. Dok ih obasjava popodnevno sunce, ta brda odenuta u paprat, treset i vres podsećaju na uglačani bakar. Horizontom dominira Kro Patrik, kupasti vrh kog meštani nazivaju Rik. Nastavio sam svoj put kroz prometne, uske ulice Vestvorta, prošao vrh Rik i produžio prema području gde Jehovini svedoci retko kada dolaze.

Čovek kod koga sam se zaputio nije znao da ću doći tog dana. Primio sam pismo u kom je stajalo da se on nedavno doselio ovde i želi da ga posete Jehovini svedoci kako bi nastavili razgovor o biblijskim temama. Pitao sam se: ’Koliko ima godina? Da li je samac ili oženjen? Šta ga zanima?‘ Pogledao sam u svoju torbu i prisetio se šta sam sve spakovao — Bibliju i različitu biblijsku literaturu. Razmišljao sam o tome kako bih mogao da produbim njegovo zanimanje za poruku o Božjem Kraljevstvu.

Vrh Rik je ostao iza mene. Prolazio sam pored mnoštva malih neobrađenih polja koja se spuštaju do mora i daju tom predelu šarolikost jer su oivičena kamenim zidovima, od kojih mnogi potiču iz doba Velike gladi u 19. veku. Jedan usamljeni galeb je lagano klizio nebom. Na horizontu se iskrivljeno glogovo drveće savilo poput staraca koji stoje zbijeni jedni uz druge okrenuti leđima vetru.

Ovde nema kućnih brojeva ni imena ulica. Adresa koju sam dobio sastojala se od naziva poseda i grofovije. * Nameravao sam da najpre popričam sa osobom koja sigurno zna gde svako živi — s poštarem. Pola sata kasnije pronašao sam poštu, preuređenu sobu u jednom nizu kuća. Na  vratima je stajao natpis „Zatvoreno“. To me nije obeshrabrilo. Raspitao sam se u obližnjoj prodavnici i uputili su me u okolinu grofovije.

Nakon što sam prešao još osam kilometara, naišao sam na orijentir koji sam tražio — oštra krivina nadesno i uzak seoski put s leve strane. Pokucao sam na vrata obližnje kuće. Otvorila je jedna starija gospođa koja je ponosno izjavila da je tu provela ceo svoj život ali da sa žaljenjem mora priznati da ne zna gde bih mogao pronaći čoveka kog sam tražio. Rekla je da će se raspitati telefonom i pozvala me unutra.

Dok je telefonirala, povremeno je bacala pogled na mene, verovatno se pitajući ko sam i zašto sam došao. Primetio sam mali kip Device Marije pored vrata i veliku sliku sa likom Hrista na zidu. Na kuhinjskom stolu su ležale brojanice. Da bih odagnao njene bojazni, jednostavno sam joj rekao: „Imam važnu poruku za njega od nekih prijatelja.“

Pridružio nam se i njen suprug i počeo da priča istoriju tog kraja. U međuvremenu, gospođa nije uspela ništa da sazna iz prvog telefonskog razgovora pa je insistirala da ostanem još malo dok ona telefonira drugima. Izgleda da niko nije čuo ni za tog čoveka ni za tu kuću. Pogledao sam na sat. Dan je već poodmakao. Bilo mi je jasno da ću morati da dođem još jednom. Zahvalio sam oboma na pomoći, vratio se u kola i krenuo na dug put kući.

Ponovo sam došao sledeće sedmice. Ovog puta sam sreo poštara i on mi je sve detaljno objasnio. Petnaest minuta kasnije, pronašao sam raskrsnicu koju mi je opisao. Skrenuo sam levo i vozio uskim putem koji se nekoliko puta uspinjao i spuštao. Tražio sam sledeći orijentir, stari kameni most, ali nisam uspeo da ga pronađem. Na kraju sam naišao na poslednji orijentir i tamo je, na samom vrhu brda, stajala kuća koju sam tako dugo i istrajno tražio.

Na trenutak sam razmislio o tome kako da započnem razgovor o dobroj vesti. Vrata je otvorio jedan stariji čovek. „Žao mi je“, rekao je, „ali kuća koju tražite je preko puta.“ Pokazao je na jednu kuću zaklonjenu drvećem. Pun nade, sišao sam s brda i pokucao na vrata. Dok sam čekao, posmatrao sam Atlantski okean udaljen tek nekoliko stotina metara. Vetar je bio sve jači a talasi su se pretvarali u belu penu dok su se razbijali o prelepu, netaknutu obalu dugu nekoliko kilometara. Nikog nije bilo na vidiku a ni kod kuće.

Još dva puta sam dolazio dok vrata nije otvorio jedan mladić. „Ovo je ta kuća“, rekao je, „ali se prethodni stanar, čovek kog tražite, odselio i ne znam gde sada živi.“ Objasnio sam mu zbog čega sam došao i saznao da on nikada ranije nije razgovarao s Jehovinim svedocima. Bio je žrtva pljačke i pitao se zašto Bog dozvoljava da se događaju takve nepravde. Rado je uzeo najnovija izdanja Stražarske kule i Probudite se! u kojima su bili članci baš o toj temi.

Sveto pismo nas podstiče da se marljivo trudimo da pronađemo iskrene osobe koje traže istinu. Nažalost, ja nisam pronašao čoveka kog sam prvobitno tražio. Pa ipak, ni u kom slučaju ne mislim da je moj trud bio uzaludan. U Irskoj postoje mnogi koji imaju veliku želju da čuju poruku o Božjem Kraljevstvu. Uz Jehovin blagoslov, malo seme istine posejano u srce ovog mladića možda će jednog dana uroditi plodom.

[Fusnota]