Zašto biti velikodušan
Zašto biti velikodušan
VELIKODUŠNOST je plemenita osobina, spremnost da se od srca pomaže drugima i da im se nesebično i obilno daje. Hebrejska reč nadhiv prevedena u Isaiji 32:8 kao „velikodušan“ takođe može značiti spreman i plemenit. Grčka imenica aplotis (prevedena sa „velikodušnost“ u 2. Korinćanima 9:11, sa „darežljivo“ u Rimljanima 12:8 i „iskrenog srca“ u Efešanima 6:5) u osnovi znači „jednostavnost“ (2. Korinćanima 11:3, Kingdom Interlinear). Sam Jehova je oličenje velikodušnosti, onaj koji savršeno podmiruje sve potrebe svojih poslušnih stvorenja ’u skladu sa svojom voljom‘ (1. Jovanova 5:14; Filipljanima 4:19). Svaki dobar dar i savršen poklon dolazi od njega, uključujući i neprocenjiv dar mudrosti (Jakov 1:5, 17).
Mojsije je podstakao Izraelce da razvijaju Božju osobinu velikodušnosti, čak i kada pozajmljuju drugima uz zalog. Rekao im je: „Nemoj da ti srce otvrdne i da budeš škrt prema svom siromašnom bratu. Nego darežljivo otvori svoju ruku... Daj mu i neka ti srce ne bude škrto kad mu daješ... Zato ti zapovedam: ’Darežljivo otvori svoju ruku prema svom ubogom i siromašnom bratu u svojoj zemlji‘“ (Ponovljeni zakoni 15:7-11).
Jedna poslovica kaže: „Duša koja velikodušno daje, uživaće blagostanje, i ko obilno napaja druge, sam će biti obilno napojen“ (Poslovice 11:25). Isus Hrist je to izrazio sledećim rečima: „Više usrećuje davanje nego primanje“ (Dela apostolska 20:35). Takođe je rekao: „Dajte, i daće vam se. Sipaće vam u krilo dobru meru, nabijenu, stresenu i prepunu. Jer kakvom merom merite, takvom će vam se meriti“ (Luka 6:38).
Velikodušnost u hrišćanskoj skupštini
Apostol Pavle je na malo drugačiji način potvrdio istinitost te poslovice kada je rekao: „Ko oskudno seje, oskudno će i žeti, a ko obilno seje, obilno će i žeti.“ S obzirom na to načelo, on dodaje: „Neka svako učini kako je odlučio u srcu, ne nerado ili na silu, jer Bog voli onoga ko radosno daje“ (2. Korinćanima 9:6, 7). Pavle zatim ukazuje na Jehovin izuzetan primer velikodušnosti, koju je pokazao ne samo time što u izobilju daje seme sejaču i hleb ljudima za jelo već i time što je obogatio korintsku braću za „svaku vrstu velikodušnosti“ kako bi mogli biti darežljivi prema drugima. Takvi izrazi velikodušnosti, zaključuje Pavle, ’podstiču ljude da zahvaljuju Bogu‘ (2. Korinćanima 9:8-13).
Pavle je podstakao braću na takvu velikodušnost kada je pisao Rimljanima (12:8): „Ko deli, neka to čini darežljivo“, kao i Jevrejima (13:16): „Ne zaboravljajte činiti dobro i deliti s drugima, jer se takvim žrtvama ugađa Bogu.“ Skupštine u Makedoniji bile su izvanredan primer darežljivosti. To što su braća davala „preko svojih mogućnosti“, odvajajući od svojih skromnih sredstava, „urodilo [je] bogatstvom darežljivosti“ (2. Korinćanima 8:1-4).
Velikodušnost u davanju priloga
Izgleda da su mnogi Jevreji i prozeliti iz drugih mesta koji su postali hrišćani u vreme Pedesetnice 33. n. e., ostali neko vreme u Jerusalimu kako bi se utvrđivali u veri. Kako niko od njih ne bi bio u oskudici, hrišćani su dobrovoljno prilagali svoju imovinu, tako da im je „sve bilo zajedničko“ (Dela apostolska 4:32-37; uporediti s Delima apostolskim 5:1-4). Kasnije je u jerusalimskoj skupštini organizovano svakodnevno deljenje hrane siromašnim udovicama (Dela apostolska 6:1-3). Pavle je pružio uputstva za korišćenje priloženih sredstava da bi se zbrinule udovice koje su zaista zaslužile pomoć (1. Timoteju 5:9, 10).
U ranoj hrišćanskoj skupštini niko nije bio primoravan da daje priloge. Pavle je o tome pisao: „Neka svako učini kako je odlučio u srcu, ne nerado ili na silu, jer Bog voli onoga ko radosno daje“ (2. Korinćanima 9:7).
Veličina priloga ne pruža obavezno pravu sliku o nečijoj velikodušnosti. Isus Hrist je jednom prilikom posmatrao dok su ljudi ubacivali novac u hramske kasice za prilog. Bogati su davali mnogo, ali Isusa je zadivila velikodušnost jedne siromašne udovice koja je priložila samo dva novčića. Rekao je: „Ova siromašna udovica ubacila je više od svih njih. Jer su svi oni ubacili darove od svog viška, a ova Luka 21:1-4; Marko 12:41-44). Kada je trebalo skupiti prilog za pomoć siromašnim suvernicima, Pavle je zapazio: „Davanje je naročito dobrodošlo ako neko daje spremno. Od svakoga se očekuje da daje ono što ima, a ne ono što nema“ (2. Korinćanima 8:12).
žena je od svoje sirotinje ubacila sve što je imala za život“ (Premda niko ne može obogatiti Jehovu, koji sve poseduje, davanje priloga je čast koja njegovim slugama pruža priliku da pokažu svoju ljubav prema njemu (1. Letopisa 29:14-17). Prilozi koji se ne daju radi isticanja ili iz sebičnih motiva već sa ispravnim stavom i radi podupiranja pravog obožavanja Boga, donose sreću i Božji blagoslov (Dela apostolska 20:35; Matej 6:1-4; Poslovice 3:9, 10). Osoba se može pobrinuti da ima udeo u toj radosti tako što će nešto od svojih sredstava redovno odvajati na stranu za podupiranje obožavanja pravog Boga i za pomoć onima koji to zaslužuju (1. Korinćanima 16:1, 2).
Jehova pruža najbolji primer darežljivosti jer je ljudima dao „život i dah i sve“ kao i svog jedinorođenog Sina, i obogaćuje hrišćane za svaku vrstu velikodušnosti (Dela apostolska 17:25; Jovan 3:16; 2. Korinćanima 9:10-15). Zaista, „svaki dobar dar i svaki savršen poklon odozgo je, jer dolazi od Oca nebeskih svetlosti“ (Jakov 1:17).
Zapazimo da ovi stihovi o velikodušnosti i darežljivosti nisu u suprotnosti sa stihovima koji osuđuju nezahvalnost, besposličenje i lenjost. Na primer, lenja osoba koja ne ore zbog hladnog vremena ne zaslužuje ništa kada prosi u vreme žetve, a tako ni onaj ko neće da radi ne treba da očekuje pomoć od drugih (Poslovice 20:4; 2. Solunjanima 3:10). Udovice su mogle biti stavljene na spisak za primanje pomoći samo ako su ispunjavale uslove za to (1. Timoteju 5:9, 10). Prilozi koje su skupljale skupštine u Galatiji, Makedoniji i Ahaji nisu bili namenjeni svim siromašnim ljudima, od kojih su većina bili pagani, već „za svete“ koji su bili u oskudici (1. Korinćanima 16:1; 2. Korinćanima 9:1, 2).