Srećan uprkos tragedijama — kako mi je Biblija pomogla

Ispričao Enrike Karavaka Akosta

Bio je 15. april 1971. Pošao sam na naše porodično imanje da bih posetio porodicu. Dugo ih nisam video pa sam se veoma radovao susretu s njima. Pitao sam se da li će svi biti kod kuće i koga ću prvo ugledati. Kada sam stigao, zatekao sam užasan prizor — četiri osobe, uključujući moju majku — bile su ubijene!

BIO sam strahovito potresen. Šta se dogodilo? Šta da uradim? Nikoga nije bilo u blizini i osećao sam se potpuno zbunjeno i bespomoćno. Pre nego što ispričam šta se kasnije desilo, reći ću vam nešto o sebi. Onda ćete bolje razumeti kako su na mene uticale ova i druge tragedije.

Pronašli smo istinu

Rođen sam u Kirimanu, u blizini mesta Nikoja, u Kostariki. Živeo sam sa roditeljima na našem imanju. Iako smo bili katolici, nismo bili zadovoljni nekim učenjima i imali smo brojna pitanja na koja nismo dobili odgovore.

Godine 1953, kada sam imao 37 godina, jednog jutra nas je posetio čovek koji se zvao Anatolio Alfaro i predložio nam da proučavamo Bibliju. Pročitao nam je dosta biblijskih stihova i objašnjavao nam biblijska učenja. Otac, majka, jedan od moje braće, moja sestra, njena drugarica koja je bila kod nas i ja, sedeli smo i slušali ga. Postavljali smo mnogo pitanja, pa je razgovor trajao ceo dan i do duboko u noć.

Anatolio je prenoćio kod nas, tako da smo proveli zajedno i sledeći dan. Bili smo zadivljeni onim što smo čuli od njega a posebno nas je oduševilo što smo na svoja pitanja dobili odgovore direktno iz Biblije. Taj razgovor je snažno uticao na nas. Razmišljajući o onome što smo saznali, shvatili smo da je to istina. Anatolio nam je ostavio nekoliko knjiga i časopisa temeljenih na Bibliji. Uveče bismo zajedno čitali i proučavali te publikacije. To nije bilo lako jer nismo imali struju. Pre nego što bismo seli da proučavamo, svako od nas bi uzeo veliki džak za krompir i prekrio stopala i noge da bi se zaštitio od komaraca.

Šest meseci kasnije, krstilo se pet članova moje porodice, uključujući roditelje i mene. Puni oduševljenja, počeli smo da idemo od kuće do kuće i da razgovaramo s drugima o onome što smo  naučili. Putovali smo oko dva sata peške ili ponekad na konjima do Karilja, grada u kome se sastajala jedna grupa Jehovinih svedoka. Anatolio nas je i dalje posećivao da bi proučavao Bibliju s nama. Zatim su u našem domu počeli da se održavaju sastanci kojima je prisustvovalo oko osam osoba. S vremenom su se svi krstili. Ta grupa se uskoro povećala i postala mala skupština od oko 20 objavitelja.

Punovremena služba Bogu

Kasnije je podružnica Jehovinih svedoka u Kostariki uputila poziv svima koji su bili u mogućnosti da punovremeno učestvuju u službi propovedanja. Ja sam se odazvao na taj poziv i 1957. započeo s punovremenom službom. To mi je donosilo veliku radost. Često sam satima pešačio da bih stigao do ljudi u seoskim krajevima. Nisam uvek nailazio na dobrodošlicu. Sećam se da su mi u najmanje tri slučaja pretili muškarci s mačetama zahtevajući da im kažem ko sam i šta radim.

Tokom 50-ih godina prošlog veka, većina puteva su bile samo utabane staze u divljini i nije bilo lako doći do ljudi. Do nekih područja se moglo stići samo na konju. Gazili smo preko reka i ponekad spavali pod vedrim nebom. Rojevi komaraca su nam dodatno otežavali život. Takođe smo morali da se čuvamo zmija i krokodila. Uprkos svemu, zaista sam uživao u tome da pomažem ljudima da upoznaju Jehovu Boga. Kada bih se vratio kući, bio sam srećan i zadovoljan jer sam drugima prenosio istinu iz Biblije. Svakog dana sam išao u službu propovedanja i proučavao Bibliju, što je još više produbilo moju ljubav prema Jehovi i približilo me njemu.

S vremenom sam dobio dodatne odgovornosti. Više od deset godina sam služio kao putujući nadglednik. Svake sedmice sam posećivao po jednu skupštinu na određenom području da bih duhovno jačao suvernike. Iako sam zbog zdravstvenih problema morao da prekinem s tim vidom službe, nastavio sam da punovremeno propovedam.

Strahovit udarac

Dok sam 1971. bio u Nikoji, pošao sam da posetim porodicu. Čim sam ušao u kuću, zatekao sam svoju 80-godišnju majku na podu. Bila je ustreljena i izbodena nožem. Kad sam se sagnuo i uzeo je u naručje, još uvek je disala. Umrla je nekoliko trenutaka kasnije na mojim rukama. Pogledao sam unaokolo i na kuhinjskom podu video našu kuvaricu koja je bila u osmom mesecu trudnoće. I ona je bila mrtva. Da nesreća bude veća, u hodniku sam pronašao jednu našu prijateljicu iz skupštine, a malog kuvaričinog sina u kupatilu. Svi su bili svirepo izbodeni nožem i ustreljeni. Ko  je mogao da počini takvo zverstvo, i zašto?

Kada sam izašao napolje, pronašao sam oca. Metak ga je pogodio u glavu ali je još uvek bio živ! Odjurio sam do bratovljeve kuće udaljene oko 15 minuta i tamo zatekao još jednu ženu i njenog sina koji su takođe bili ubijeni. Bio sam preneražen kad sam saznao da je ubica moj 17-godišnji mentalno oboleli sestrić, koji nije bio Jehovin svedok! Nakon zločina koji je počinio, pobegao je iz tog kraja. Za njim je pokrenuta najveća potera u istoriji Kostarike.

Taj događaj je postao udarna vest u celoj zemlji. Nakon sedam dana, policija je pronašla ubicu. Bio je naoružan velikim nožem i pištoljem kalibra 22, koji mu je neko prodao iako je znao da je mentalno i emocionalno poremećen. Policija je prilikom hapšenja ubila mog sestrića.

Mnogi su me tokom potere savetovali da se sklonim iz tog kraja plašeći se da bi se moj sestrić mogao vratiti i nauditi mi. Molio sam se u vezi s tim jer sam smatrao da treba da budem uz ostale članove moje porodice i skupštine. Zato sam odlučio da ostanem.

Jedna tragedija za drugom

Nažalost, otac je živeo još samo godinu dana. Sledeće godine je moja sestra, koja je verno služila Jehovi Bogu, bila ubijena u drugom tragičnom događaju. Ponovo se sva naša rodbina veoma potresla zbog gubitka još jednog člana porodice. Naši prijatelji i mi smo osećali neopisivu tugu i prazninu. Tokom tog teškog perioda, oslanjao sam se na Jehovu i neprestano ga usrdno molio za snagu.

Godine 1985, prisustvovao sam trodnevnom seminaru za hrišćanske starešine u glavnom gradu San Hoseu. Taj seminar me je duhovno ojačao. U ponedeljak rano ujutro sam krenuo kući. Dok sam išao prema autobuskoj stanici, napali su me razbojnici koji su me davili i opljačkali. Sve se dogodilo tako brzo da nisam uspeo da im vidim lica. Tokom napada sam zadobio povrede zbog kojih više nisam mogao da komuniciram na način uobičajen u mojoj zemlji. Ovde u pokrajini Gvanakaste muškarci se dovikuju ili uzvikuju kada se sretnu i pozdravljaju, ili kada negde stignu. Ranije sam bio veoma dobar u tome, ali nakon napada to više nisam mogao da činim.

Godine 1979. oženio sam se Selijom, Svedokinjom iz obližnje skupštine. Selija je volela Bibliju. Svaki dan smo je zajedno čitali i proučavali. Nažalost, i nju sam izgubio kada je u julu 2001. umrla od raka. S vremena na vreme se osećam usamljeno ali nada u uskrsenje mi daje snagu (Jovan 5:28, 29).

Srećan uprkos nevoljama

Doživeo sam puno tragičnih događaja, verovatno više nego mnogi ljudi. Ali sve to smatram prilikama da pokažem dubinu svoje vere i odanosti Jehovi (Jakov 1:13). Da bih zadržao uravnotežen stav, stalno se podsećam da „vreme nevolje i nepredviđeni događaji“ snalaze sve nas (Propovednik 9:11). Takođe imam  na umu da živimo u ’naročito teškim vremenima‘ jer su ljudi okrutni, nasilni i neobuzdani (2. Timoteju 3:1-5). Razmišljam i o Jovovom primeru. Uprkos svim patnjama — gubitku porodice, zdravlja i svega što je imao — Jov je uvek iznova govorio: „Neka je blagoslovljeno ime Jehovino.“ Jehova je bogato nagradio Jova zbog njegove vernosti (Jov 1:13-22; 42:12-15). Sve te misli iz Biblije pomažu mi da ostanem srećan uprkos mnogim nevoljama.

Jehova mi je uvek pomagao da mu predano i verno služim. Svakodnevno čitanje Biblije pruža mi veliku utehu i uliva snagu da istrajem. Molitva Jehovi mi daje „Božji mir koji prevazilazi svaki um“ (Filipljanima 4:6, 7). Zahvaljujući tome, osećam spokojstvo. Prisustvovanje hrišćanskim sastancima i učestvovanje na njima takođe jača moju veru (Jevrejima 10:24, 25).

Iako sam zašao u pozne godine, zahvalan sam Jehovi što još uvek imam dovoljno snage da sarađujem sa suhrišćanima, proučavam Bibliju sa zainteresovanim osobama i učestvujem u službi propovedanja. Služenje drugima na takve načine daje mi snagu kako me ne bi savladalo očajanje. Uprkos mnogim tragedijama koje sam doživeo, u srcu osećam duboku zahvalnost prema Jehovi. *

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 20. strani]

Svakodnevno čitanje Biblije pruža mi veliku utehu i uliva snagu da istrajem

[Slika na 19. strani]

Jedan od mojih prvih biblijskih govora

[Slika na 20. strani]

U službi propovedanja kada sam bio mlađi