Pismo sa Papua-Nove Gvineje

Koralni greben među oblacima

UTORAK je i sparno je, iako je pet sati ujutru u gradu Laeu, na Papua-Novoj Gvineji. Moja žena i ja spremamo se na put za Lengbati, koji se nalazi na planini Rolinson u provinciji Morobe, kako bismo posetili tamošnju grupu Jehovinih svedoka.

Naš let jednomotornim avionom sa četiri sedišta trajao je samo tridesetak minuta. Na ovakvim letovima obično sedim pored pilota, a zbog buke motora razgovaramo preko slušalica s mikrofonom. Pokazujući na merne instrumente i uređaje na komandnoj tabli ispred nas objašnjavao mi je čemu služe i šalio se da ću ja morati da upravljam avionom ako se njemu nešto desi. Odmah mi je prošlo kroz glavu šta je doživeo jedan drugi pokrajinski nadglednik Jehovinih svedoka ovde na Papua-Novoj Gvineji. Kada je pilot tokom leta izgubio svest morali su da kruže u vazduhu vođeni automatskim pilotom sve dok pilot nije došao sebi i prizemljio avion. Na svu sreću, naš let je tekao mirno, bez nekih nepredviđenih događaja.

Jedno vreme smo leteli iznad planinskog venca, a onda odjednom skrenuli, prošli između oblaka i preleteli jedan planinski vrh na samo stotinak metara iznad njega. Pred nama se pojavilo selo Lengbati s načičkanim kućama od pruća čiji su krovovi bili od debelog sloja suve trave. Dok smo preletali stazu na koju je trebalo da sletimo, pilot je gledao da li je staza slobodna i da li možda deca tu igraju fudbal. Takođe je proverio da li ima nekih rupa koje su svinje u međuvremenu izrovale. Kada je okrenuo avion nazad ka dolini rekao je: „Izgleda da je sve u redu. Pokušaćemo da sletimo.“ Napravili smo polukrug i spustili se na kratku stazu koju su seljani napravili na jednoj strani planine i nasuli istucanim koralnim krečnjakom koji su doneli sa obližnje planine.

Kada sam ranije dolazio ovamo, gledao sam istucani koralni krečnjak i pitao se koliko je ovaj planinski venac zapravo star. Zamislite samo koliko su moćne sile koje su ovaj nekadašnji koralni greben dug stotine kilometara izgurale iz okeana i podigle oko četiri kilometra u visinu! Izašavši iz aviona kročili smo na ono što ja zovem koralnim grebenom među oblacima.

Kao i uvek, seljani su dotrčali sa svih strana kada su čuli zvuk motora aviona koji sleće. Dok je pilot gasio motor, video sam kako se iz mnoštva izdvaja jedan čovek i prilazi avionu. Bio je to Zung. On je jedan od ljudi koji su zaduženi za  vođenje programa biblijske pouke koji Jehovini svedoci održavaju širom sveta. Zung je među tamošnjim ljudima poznat kao moralan, čestit i pouzdan čovek. On kaže da je takav zato što je naučio da u svom životu primenjuje biblijska načela. Nakon pozdravljanja i rukovanja pošli smo sa Zungom i drugim Svedocima dalje niz planinu. Za nama su išla deca, živo se raspravljajući oko toga ko će od njih nositi naše ruksake.

Stigli smo do male kolibe koju su tamošnji Svedoci napravili za putujućeg nadglednika koji ovde dolazi svakih šest meseci. Premda je Papua-Nova Gvineja tropska zemlja, ovde je prilično hladno zbog velike nadmorske visine. Tokom poslepodneva oblaci se iz doline lagano podižu tako da se noću uz svetlost petrolejske lampe vidi kako ulaze u kuću kroz labavo spojene daske poda. Pomalo nam je čudno što oblačimo debelu jaknu i farmerke da bismo se zgrejali kad smo pre samo nekoliko sati umirali od tropske vrućine dole u priobalju.

Sredinom 1980-ih godina jedan čovek iz ovog sela je u Laeu proučavao Bibliju s Jehovinim svedocima. Kada se vratio u selo on je s još nekolicinom ljudi izgradio jednu malu kolibu u kojoj su održavali sastanke i na koju su bili veoma ponosni. Međutim, pastor Luteranske crkve i njegove pristaše su do temelja spalili tu kolibu. Oni su ponosno tvrdili da je to područje isključivo luteransko. Posle toga su Svedoci uprkos daljnjem protivljenju sagradili novu kolibu za sastanke, a njihov broj je i dalje rastao i sada ovde ima oko 50 aktivnih objavitelja dobre vesti. Neki od onih koji su se protivili delu propovedanja koje obavljaju Svedoci sada i sami revno propovedaju.

Danas žitelji ovog sela često primaju Jehovine svedoke, koji ih poučavaju onom što stoji u Bibliji. I pored toga što u selu ima malo pismenih ljudi, većina tamošnjih Svedoka je naučila da čita i piše kako bi drugima prenosili biblijsku poruku. Na sastanke koji se svake sedmice održavaju u njihovoj Dvorani Kraljevstva dođe i do 200 osoba.

Ovde nema struje. Tokom večeri svi se okupimo oko vatre na kojoj se sprema hrana. Zajedno jedemo, razgovaramo i šalimo se. Dok prigušena svetlost vatre osvetljava lica naših prijatelja vidi se koliko su srećni što služe Jehovi. Kako veče odmiče, neki iz vatre uzimaju bombom, to jest deo zapaljenog palminog lista, nadajući se da se on neće ugasiti dok kroz šipražje ne stignu kući.

Dok smo se vraćali do naše kolibe shvatili smo kakva tišina ovde vlada. Bili smo okruženi zvucima prirode. Pre nego što smo pošli na spavanje još jedanput smo pogledali u vedro nebo diveći se tome koliko se mnogo zvezda može videti na ovoj visini.

Nedelju dana je brzo prošlo i već smo se spremali za povratak kući sutrašnjim avionom. Pred nama je bila još jedna hladna noć među oblacima Lengbatija, posle koje smo se vratili u vrelo i vlažno priobalje.