ŠTA je to izazvalo toliku pažnju? U časopisu se govori o nedavnom velikom interesovanju i dešavanjima u vezi sa zbirkom lažnih jevanđelja, poslanica i apokalipsi otkrivenih sredinom XX veka u Nag Hamadiju i na drugim lokacijama u Egiptu. Ovi i drugi slični rukopisi uglavnom su poznati kao gnostički ili apokrifni spisi. *

U vreme velikog cinizma prema Bibliji i ortodoksnim religijama, gnostički i apokrifni spisi su izgleda baš ono što ljudima treba. Oni su veoma uticali na gledište o učenjima Isusa Hrista i samom hrišćanstvu. Baš kao što se navodi u jednom časopisu: „Jevanđelje po Tomi i druga apokrifna dela posebno su privlačna grupi ljudi kojih danas ima sve više: onima koji su duhovno gladni, ali su izgubili poverenje u religiju.“ Procenjuje se da samo u Brazilu „postoji najmanje 30 grupacija koje svoja verovanja temelje na apokrifnim spisima“.

Otkrićem ovih tekstova popularizovana je teorija da je u četvrtom veku naše ere Katolička crkva skovala zaveru da se sakrije istina o Isusu, da su zataškani neki izveštaji iz njegovog života koji se opisuju u apokrifnim spisima i da su izmenjena četiri jevanđelja koja nalazimo u današnjim Biblijama.  Profesor religije Elejn Pejdžels objašnjava to na sledeći način: „Sada uviđamo da je ono što nazivamo hrišćanstvom — i smatramo hrišćanskom tradicijom — zapravo zasnovano samo na užem izboru od više desetina izvora.“

Po mišljenju izučavalaca poput profesorke Pejdžels, Biblija nije jedini izvor hrišćanstva; postoje i drugi izvori, kao što su apokrifni spisi. Na primer, u BBC-jevoj emisiji Biblijske misterije sa temom „Prava Marija Magdalena“ rečeno je da je ona u apokrifnom tekstu predstavljena kao „učitelj i duhovni vođa drugih učenika. Ona nije samo učenik; ona je apostol nad apostolima“. Komentarišući o ovoj navodnoj ulozi Marije Magdalene, Huan Arijas u brazilskim novinama O Estado de S. Paulo navodi sledeće: „Danas sve ukazuje na to da je rani hrišćanski pokret, koji je osnovao Isus, bio izrazito ’feministički‘, budući da su prve crkve bile u domovima žena gde su one služile kao sveštenici i biskupi.“

Za mnoge apokrifni spisi imaju daleko veću težinu od Biblije. Međutim, ovo gledište pokreće neka važna pitanja: Da li su apokrifni spisi priznati izvor hrišćanske religije? Kada su u suprotnosti s jasnim biblijskim učenjima, kom izvoru treba da verujemo — Bibliji ili apokrifnim knjigama? Da li je u četvrtom veku zaista skovana zavera kako bi se sakrile ove knjige i izmenila četiri jevanđelja izbacivanjem važnih informacija o Isusu, Mariji Magdaleni i drugima? Da bismo odgovorili na ta pitanja, osmotrimo jedno od četiri kanonska jevanđelja — Jevanđelje po Jovanu.

Jedan značajan fragment Jovanovog jevanđelja pronađen je u Egiptu na samom početku XX veka i danas je poznat kao papirus Rajlands 457 (P⁠⁵²). On sadrži deo teksta koji se u današnjim prevodima Biblije nalazi u Jovanu 18:31-33, 37, 38 i čuva se u biblioteci „Džon Rajlands“ u Mančesteru u Engleskoj. To je najstariji postojeći rukopisni fragment grčkog dela Svetog pisma. Mnogi izučavaoci smatraju da je napisan oko 125. n. e., nekih četvrt veka nakon Jovanove smrti. Značajno je to što se njegov tekst gotovo u potpunosti poklapa sa onim što stoji u manuskriptima koji su kasnije nastali. Činjenica da se oko 125. n. e. taj prepis koristio u Egiptu, gde je pronađen, još jedan je dokaz da je Jevanđelje po Jovanu već bilo zabeleženo u prvom veku naše ere i da ga je sam Jovan zapisao, kao što se ukazuje u Bibliji. Stoga je Jovanov zapis delo očevica.

S druge strane, svi apokrifni spisi datiraju iz drugog veka i kasnije, oko sto ili više godina nakon što su se odigrali opisani događaji. Neki izučavaoci to obrazlažu time da se apokrifni spisi temelje na ranijim zapisima i tradiciji, ali ne postoje dokazi za to. Zato je na mestu sledeće pitanje: Čemu biste više verovali — svedočanstvu očevidaca ili ljudi koji su živeli sto  godina nakon samog događaja? Odgovor je očigledan. *

Šta je sa tvrdnjom da su kanonska jevanđelja prepravljena kako bi se zatajili neki detalji iz Isusovog života? Postoji li neki dokaz da je recimo Jovanovo jevanđelje izmenjeno u četvrtom veku da bi se izvrnule činjenice? Da bismo dobili odgovor na to pitanje, treba da zadržimo na umu da je jedan od glavnih izvora savremenih prevoda Biblije manuskript iz četvrtog veka Vatikanski kodeks 1209. Da naša Biblija sadrži promene koje su unete u četvrtom veku, onda bi one postojale i u ovom manuskriptu. Na sreću, jedan drugi manuskript koji sadrži veći deo Lukinog i Jovanovog jevanđelja, poznat kao papirus Bodmer 14, 15 (P⁠⁷⁵), datira iz perioda od 175. do 225. n. e. Prema izučavaocima, on je tekstualno vrlo sličan Vatikanskom kodeksu 1209. Drugim rečima, nijedna značajna izmena nije načinjena u kanonskim jevanđeljima i Vatikanski kodeks 1209 to potvrđuje.

Ne postoje dokazi, pismeni ili neki drugi, koji potvrđuju da je tekst Jovanovog ili drugih jevanđelja izmenjen tokom četvrtog veka. Nakon što je proučio zbirku rukopisnih fragmenata otkrivenih u Oksirinhu u Egiptu dr Piter M. Hed s Kembričkog univerziteta piše: „Uopšteno govoreći, ovi manuskripti potvrđuju tekst poznatih uncijalnih rukopisa [pisanih krupnim slovima, iz četvrtog veka i kasnije] koji predstavljaju osnovu savremenih kritičkih izdanja. Ne postoji nikakav razlog za radikalnu promenu u razumevanju ranih prepisa novozavetnog teksta.“

Četiri kanonska jevanđelja — Matejevo, Markovo, Lukino i Jovanovo — bila su opšteprihvaćena među hrišćanima najkasnije sredinom drugog veka. Poznato Tatijanovo delo Diatesaron (od grčkog izraza koji znači „kroz četiri“), nastalo između 160. i 175. n. e., temeljilo se samo na četiri kanonska jevanđelja i nijednom gnostičkom „jevanđelju“. (Videti okvir  „Rana odbrana jevanđelja“.) Značajno je i zapažanje Irineja s kraja drugog veka n. e. On je smatrao da su morala postojati četiri jevanđelja, kao što postoje četiri strane sveta i četiri glavna vetra. Iako su njegova poređenja diskutabilna, zaključak do kog je on došao potvrđuje činjenicu da su u to vreme postojala samo četiri kanonska jevanđelja.

Šta pokazuju sve te činjenice? Da je grčki tekst Svetog pisma — uključujući i četiri jevanđelja — ostao u velikoj meri nepromenjen od drugog veka pa naovamo. Ne postoji snažan razlog za verovanje da je skovana zavera u četvrtom  veku kako bi se izmenio ili prikrio neki deo nadahnutog Svetog pisma. Naprotiv, biblista Brus Mecger napisao je: „Pred kraj drugog veka... visok stepen usaglašenosti većeg dela Novog zaveta postojao je među veoma različitim i udaljenim skupštinama vernika ne samo na području Mediterana već i širom područja koje se prostire od Velike Britanije do Mesopotamije.“

Apostoli Pavle i Petar zastupali su istinu iz Božje Reči. Obojica su snažno upozoravali suhrišćane da ne prihvataju niti veruju u bilo šta što nije u skladu sa onim čemu su poučeni. Na primer, Pavle je napisao Timoteju: „Čuvaj što ti je povereno, i kloni se ispraznih razgovora koji skrnave ono što je sveto i protivrečnog nazoviznanja. Zbog razmetanja takvim nazoviznanjem neki su odstupili od vere.“ Petar je potvrdio: „Jer nismo vam snagu i prisutnost našeg Gospoda Isusa Hrista objavili povodeći se za podmuklo izmišljenim pričama, nego kao očevici njegovog veličanstva“ (1. Timoteju 6:20, 21; 2. Petrova 1:16).

Vekovima ranije, prorok Isaija je pod nadahnućem rekao: „Trava se osuši i cvet uvene, ali reč našeg Boga ostaje doveka“ (Isaija 40:8). I mi možemo imati slično pouzdanje da se onaj koji je nadahnuo Sveto pismo takođe pobrinuo da ono bude sačuvano kroz vekove tako da se „sve vrste ljudi spasu i da dobro upoznaju istinu“ (1. Timoteju 2:4).