MOŽEŠ li se poistovetiti sa Džordžom i Emili? Poput njih, mnogim roditeljima je teško da posmatraju dete dok se suočava s nekim problemom ili je tužno. Sasvim je prirodno da roditelji nastoje da zaštite svoje dete. Međutim, maločas opisane situacije zapravo su predstavljale priliku roditeljima da pruže svojoj deci vrednu pouku o odgovornosti. Naravno, pouka za četvorogodišnjaka razlikovaće se od pouke za trinaestogodišnje dete.

Činjenica je da nećete uvek biti tu da zaštitite svoje dete od životnih problema. Jednog dana će ono ostaviti oca i majku i „nositi svoj teret“ odgovornosti (Galatima 6:5; Postanak 2:24). Da bi pomogli deci da se brinu o sebi, roditelji moraju stalno imati u mislima cilj da ih pouče da postanu nesebične, brižne  i odgovorne osobe. To nije nimalo lako!

Na sreću, roditelji mogu učiti iz Isusovog primera i načina na koji je poučavao svoje učenike. Isus nije imao decu. Ali kada je birao svoje učenike i poučavao ih, imao je cilj da ih osposobi da nastave delo i nakon njegovog odlaska (Matej 28:19, 20). Ono što je Isus postigao može se uporediti sa ciljem koji svaki roditelj ima dok poučava decu da budu odgovorna. Osmotrimo samo tri područja na kojima je Isus pružio primer roditeljima.

Pred kraj svog života, Isus je rekao učenicima: „Dao sam vam primer da i vi činite onako kako sam ja učinio vama“ (Jovan 13:15). Isto tako, roditelji treba da objasne i pokažu primerom šta tačno znači biti odgovoran.

Pitajte se: ’Da li često na pozitivan način govorim o svojim obavezama? Da li pričam o tome kako mi pomaganje drugima donosi zadovoljstvo? Ili se često žalim i upoređujem sa onima kojima je izgleda lakše u životu?‘

Svakako, niko nije savršen. Svi smo ponekad preopterećeni. Ali pružanje dobrog primera je verovatno najbolji način da pomognete deci da vide koliko je važno i korisno biti odgovoran.

Isus je znao da će biti potrebno vreme dok njegovi učenici ne budu spremni da preuzmu svoju ulogu i odgovornosti. Jednom im je rekao: „Još imam mnogo toga da vam kažem, ali sada to ne možete nositi“ (Jovan 16:12). Isus nije odmah tražio od svojih učenika da sve rade samostalno. Umesto toga, proveo je dosta vremena poučavajući ih mnogo čemu. Tek kada je smatrao da su spremni, pustio ih je da nastave sami.

Slično tome, nije razumno da roditelji traže od dece da preuzmu odgovornosti odraslih pre nego što budu spremna za to. Međutim, dok deca rastu, roditelji treba da odrede koje obaveze i zadatke mogu sama obavljati. Na primer, treba da ih pouče da vode računa o ličnoj higijeni, pospreme svoju sobu, budu tačna i mudro raspolažu novcem. Kada dete krene u školu, roditelji od njega treba da očekuju da na svoje domaće zadatke gleda kao na važnu odgovornost za koju mora da se brine.

Nije dovoljno da roditelji samo poveravaju odgovornosti svojoj deci. Moraju ih i podržati dok se trude da ih ispune. Ranije pomenuti Džordž je shvatio da je jedan od razloga zbog kojih bi se Majkl uznemirio kada je trebalo da skloni igračke bio taj što mu se to činilo preteško. „Umesto da samo vičem na njega da vrati igračke na svoje mesto“, kaže Džordž, „objasnio sam mu kako da to učini na najefikasniji način.“

Šta je konkretno uradio? On objašnjava: „Najpre sam odredio vreme kada će se svake večeri sklanjati igračke. Zatim sam to radio zajedno s Majklom, spremajući deo po deo sobe. Napravio sam igru od toga i čak smo se takmičili ko će brže spremiti svoj deo. Ubrzo je to postao uobičajen zadatak pre odlaska u krevet. Obećao sam da ću mu, ako brzo obavi taj posao, pročitati još jednu priču za laku noć. Ali ako bude odugovlačio, ostaće manje vremena za priču.“

Isus je kao svaki dobar učitelj znao da je obavljanje nekog posla najbolji način da se on nauči. Na primer, kada je smatrao da je vreme za to, poslao je učenike „po dvojicu pred sobom u svaki grad i mesto u koje je i sam nameravao da dođe“ (Luka 10:1). Međutim, nije ih ostavio bez pomoći. Pre nego što ih je poslao, pružio im je konkretna uputstva (Luka 10:2-12). Kada su se vratili i izvestili ga o svom uspehu, Isus ih je pohvalio i ohrabrio (Luka 10:17-24). Pokazao je da ima poverenje u njihove sposobnosti i da ih podržava.

Kako reagujete kada se vaše dete suočava s teškim odgovornostima? Da li pokušavate da ga zaštitite od onoga čega se boji, od razočaranja i neuspeha? Vaša instinktivna reakcija može biti pokušaj da „izbavite“ svoje dete i ponesete njegov teret.

Međutim, razmislite o ovome: Kakvu poruku šaljete svaki put kada požurite da „spasete“ svoje dete? Da li pokazujete poverenje u njega i njegove sposobnosti? Ili mu poručujete da ga još uvek smatrate bespomoćnom bebom koja u svemu zavisi od vas?

Na primer, kako je ranije pomenuta Emili postupila u vezi s problemom u kom se našla njena ćerka? Umesto da se meša, odlučila je da joj dopusti da sama to reši s nastavnicom. Zajedno su sastavile spisak pitanja koji će Dženi poneti u školu. Zatim su razgovarale o tome kada bi mogla da priđe nastavnici. Čak su vežbale kako bi mogao teći taj razgovor. „Dženi je skupila hrabrost da se obrati nastavnici“, kaže Emili, „i ona ju je pohvalila za to što je preuzela inicijativu. Dženi je bila tako ponosna na sebe — a i ja sam bila ponosna na nju.“

Ako uvek budete štitili svoje dete od poteškoća, time ćete ga sprečiti da razvije sposobnost da se suoči sa životnim izazovima. Bolje je da mu pomognete tako što ćete ga poučiti da prihvati odgovornost. To je jedan od najvrednijih darova koje mu možete dati.