Šta se promenilo u našem poimanju greha?

„POJAM o nekom praiskonskom grehu, o tome da svi mi snosimo posledice nekog drevnog greha naših praroditelja jednostavno se ne uklapa u moderna shvatanja. A ne uklapa se ni sam pojam greha... Ljudi kao što su Adolf Hitler i Josif Staljin možda jesu grešnici, ali mi ostali smo žrtve sticaja okolnosti“ (The Wall Street Journal).

Kao što ovaj citat pokazuje, izgleda da je u današnje vreme došlo do velikih promena u poimanju greha. Ali zašto? Šta se to promenilo? Zašto ljudi toliko izbegavaju tu temu?

Kada je reč o grehu, postoje dva njegova aspekta — nasleđeni greh i lični greh. Nasleđeni greh je nešto što svi imamo, hteli to ili ne, dok je lični greh ono što čovek čini svesno. Pogledajmo sada pobliže oba aspekta.

Da li greh naših praroditelja zaista ima uticaja na nas?

Biblija kaže da je prvobitni greh naših praroditelja prenet na sve ljude. Zato smo svi rođeni nesavršeni. U Bibliji piše: „Svaka nepravednost je greh“ (1. Jovanova 5:17).

Međutim, mnogim vernicima je neshvatljiva i neprihvatljiva pomisao da su rođeni nesavršeni zbog nekog greha u dalekoj prošlosti u kome nisu učestvovali i za koji nisu krivi. Prema rečima Edvarda Ouksa, profesora teologije, ta doktrina „nailazi ili na neprijatnu tišinu, otvoreno odbacivanje ili na prazne reči kojima se ne poriče ta doktrina ali se i ne uzima za ozbiljno“.

Jedan faktor koji ljudima otežava prihvatanje koncepta o prvobitnom grehu je i ono što crkve govore o njemu. Na primer, na Tridentskom saboru (1545-1563) crkva je osudila sve koji nisu verovali da novorođenče treba da se krsti da bi mu bili oprošteni gresi. Ako bi beba umrla, a da nije krštena, tvrdili su teolozi, zbog svojih neočišćenih greha nikada ne bi mogla otići na nebo kod Boga. Žan Kalvin je otišao toliko daleko da je govorio da mala deca ’nose sa sobom svoje prokletstvo od majčine utrobe‘. Njihova priroda, tvrdio je on, ’Bogu je mrska i odvratna‘.

Većina ljudi instinktivno smatra da su novorođenčad tako nevina stvorenja da bi bilo protiv ljudske prirode misliti  da ona treba da pate zbog nasleđenog greha. Sasvim je razumljivo zašto je doktrina o prvobitnom grehu ljudima postala odbojna. Čak i neki sveštenici jednostavno nisu mogli da nekrštenu novorođenčad osude na pakao. Za njih je konačna sudbina takve dece ostala teološka dilema. Katolička crkva je vekovima naučavala da duše nekrštene novorođenčadi odlaze u limb, premda to nikada nije postala zvanična crkvena dogma. *

Drugi faktor koji ljudima otežava da veruju u prvobitni greh je to što su filozofi, naučnici i teolozi u 19. veku počeli da dovode u pitanje tačnost biblijskih izveštaja. Zbog Darvinove teorije evolucije mnogi su izveštaj o Adamu i Evi sveli na mit. Rezultat svega toga je da mnogi sada smatraju da je Biblija više odraz načina razmišljanja i tradicije njenih pisaca nego Božja objava.

Kako se to odrazilo na doktrinu o prvobitnom grehu? Ako su vernici navedeni da misle kako Adam i Eva zapravo nikada nisu ni postojali, logičan zaključak je da prvobitni greh nikada nije ni počinjen. Čak i za one koji su spremni da priznaju da je ljudsko društvo u suštini manjkavo, koncept o prvobitnom grehu je samo još jedan način da se kaže da je ljudski rod nesavršen.

Toliko o prvobitnom grehu. Međutim, šta se može reći o ličnim gresima?

Da li je to zaista greh?

Na pitanje šta podrazumevaju pod ličnim grehom, mnogi pomisle na Deset Božjih zapovesti koje zabranjuju ubistvo, neverstvo, pohlepu, polne odnose pre braka, krađu i drugo. Prema tradicionalnom učenju crkava svi koji su umrli a da se nisu pokajali za takve grehe biće večno mučeni u paklu. *

Da bi neko bio pošteđen takve sudbine, katolička crkva zahteva da se gresi ispovede svešteniku koji navodno može oprostiti te grehe. Međutim, za većinu katolika ispoved, oproštenje greha i pokajanje pripadaju prošlosti. Na primer, jedna nedavna anketa pokazuje da više od 60 procenata katolika u Italiji više ne ide na ispoved.

Očigledno je da tradicionalni koncept o ličnom grehu i njegovim posledicama — kao što su to crkve objašnjavale  — nije pomogao ljudima da ne čine grehe. Mnogi vernici dosta toga više ne smatraju grehom. Na primer, neki misle da ako dve odrasle osobe žele da imaju polne odnose i da pri tome niko treći nije povređen, u tome nema ničeg lošeg.

Jedno od mogućih objašnjenja za ovakav način razmišljanja je to što duboko u sebi te osobe nisu uverene u ono čemu su poučavane što se tiče greha. Mnogima je zaista teško da veruju da će Bog koji je oličenje ljubavi večno mučiti grešnike u paklu. I možda takav skepticizam objašnjava, barem delimično, zašto se „greh“ ne shvata tako ozbiljno. Međutim, i drugi faktori su doprineli gubitku osećaja za to šta je greh.

Odbacivanje tradicionalnih vrednosti

Događaji u poslednjih nekoliko vekova doveli su do velikih promena, kako u društvu tako i u načinu razmišljanja ljudi. Dva svetska rata, mnogobrojni manji ratovi i genocidi naveli su mnoge da dovedu u pitanje tradicionalne vrednosti. Oni se pitaju da li uopšte ima smisla u tehnološki razvijenom društvu živeti po merilima koja su utvrđena vekovima ranije i koja uopšte nemaju dodira sa savremenim svetom. Mnogi racionalisti i moralisti zaključili su da to nema smisla. Oni smatraju da ljudsko društvo treba da se oslobodi nekih moralnih okova i sujeverja i da dostigne svoj puni potencijal putem obrazovanja.

Takvo razmišljanje je ljude još više udaljilo od Boga. U mnogim evropskim zemljama malo ljudi odlazi u crkvu. Sve više njih više ne veruje ni u šta, a mnogi otvoreno izražavaju odbojnost prema verovanjima crkava jer ih smatraju apsurdnim. Prema njihovom mišljenju, ako su ljudi nastali evolucijom i prirodnom selekcijom, i ako Bog ne postoji, onda nema potrebe govoriti o grehu i kazni za greh.

U 20. veku je sveopšta popustljivost što se tiče morala u zapadnom svetu dovela, između ostalog, do takozvane seksualne revolucije. Studentski protesti, kontrakulturni pokreti i raširena upotreba kontraceptivnih sredstava imali su svoju ulogu u odbacivanju tradicionalnih pravila pristojnosti. Ubrzo su  biblijska merila bila odbačena. Nova generacija je prihvatila novi moral i novi stav prema grehu. Jedan pisac kaže da je „jedini zakon postao zakon ljubavi“ — koji se uglavnom ogledao u masovnom odobravanju nedozvoljenih polnih odnosa.

Religija koja ugađa vernicima

Što se tiče situacije u Sjedinjenim Državama, u časopisu Newsweek otvoreno je rečeno: „Mnogi sveštenici koji se takmiče na velikom tržištu u svom domenu smatraju da ne mogu priuštiti sebi da se udalje od vernika.“ Plaše se da će izgubiti parohijane ako u moralnom smislu budu previše zahtevni. Ljudi ne žele da slušaju o tome kako treba da razvijaju poniznost, samosavladavanje i čestitost ili kako treba da slušaju svoju savest koja ih izjeda i da se pokaju za svoje grehe. Zato su mnoge crkve prihvatile ono što je Chicago Sun-Times nazvao „terapeutskim, praktičnim, pa čak i narcisoidnim hrišćanskim propovedima u stilu ’ja, pa ja‘, u kojima se jevanđelja ostavljaju po strani“.

Ovakav način razmišljanja je doveo do toga da crkve definišu Boga na svoj način i da se više ne usredsređuju na Boga i na ono što on traži od nas, već na čoveka i na ono što će podići njegovo samopoštovanje. Jedini cilj je udovoljiti potrebama ljudi. Rezultat je religija u kojoj nema nikakvih učenja. „Šta popunjava rupu u sredini gde je nekada bio hrišćanski zakon o moralu?“ jeste pitanje koje je postavio The Wall Street Journal. „Etika upadljivog saosećanja, gde je ’to što ste dobra osoba‘ izgovor za sve.“

Logično je da je rezultat svega ovoga stav da je sasvim dobra svaka religija u kojoj se čovek oseća dobro. Oni koji imaju takvo gledište, zapaža The Wall Street Journal, „mogu prihvatiti bilo koju veru, sve dok ona ne postavlja neke prave moralne zahteve — veru koja teši, a ne sudi“. A crkve su, pak, spremne da prihvate ljude „baš onakvima kakvi su“, ne postavljajući pred njih nikakve zahteve što se tiče morala.

Sve ovo čitaoce Biblije podseća na proročanstvo koje je zapisao apostol Pavle u prvom veku n. e. On je rekao: „Doći [će] vreme kad ljudi neće podnositi zdravo učenje, nego će po sopstvenim željama nakupiti sebi učitelje koji će im govoriti ono što godi njihovim ušima. I odvratiće uši od istine“ (2. Timoteju 4:3, 4).

Verske vođe koje opravdavaju greh, poriču njegovo postojanje i govore samo ’ono što godi‘ ljudima umesto da im kažu šta piše u Bibliji, čine tim ljudima medveđu uslugu. To što im govore je pogrešno i opasno. To je izvrtanje jednog od osnovnih učenja hrišćanstva. Greh i oproštenje greha zauzimaju glavno mesto u dobroj vesti koju su propovedali Isus i njegovi apostoli. Sledeći članak pruža dokaze za to.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 7. strani]

Religija koja ugađa vernicima donosi loše plodove

[Okvir na 6. strani]

Da li smo ’prerasli greh‘?

▪ „Jedan od najvećih problema crkve je upravo to što više ne vidimo sebe kao ’grešnike‘ kojima je potrebno oproštenje. Možda je greh nekada bio problem, ali mi smo ga prerasli. I premda crkva ima rešenje za problem greha, većini Amerikanaca to više nije problem — barem ne tako ozbiljan“ (Džon Studebejker, pisac koji se bavi verskim temama).

▪ „Ljudi kažu: ’Imam velika očekivanja što se tiče morala i od sebe i od drugih, ali znam da smo svi samo ljudi i zato se trudim koliko mogu.‘ Kada je reč o moralu pronašli smo neku zonu u kojoj se osećamo prijatno, neku sredinu u kojoj imamo dobru sliku o sebi. Gledamo da budemo dobre komšije, ali ne obraćamo pažnju na ozbiljnije stvari kao što je greh“ (Albert Moler, direktor Južne baptističke teološke škole).

▪ „Ljudi se ponose onim čega su se nekada stideli [kao što su na primer sedam smrtnih grehova]: roditelji podstiču decu da budu ponosna jer im to podiže samopoštovanje; grupa nadobudnih francuskih kuvara traži od Vatikana da se neumerenost u jelu i piću više ne smatra grehom. Zavist je pokretačka snaga tabloida. Pohlepa je strategija reklamne industrije; gnev je opravdan kada vam je naneta nepravda. Ima dana kad samo želim da lenčarim“ (Nensi Gibs, časopis Time).

[Slika na 5. strani]

Mnogi danas smatraju da je izveštaj o Adamu i Evi mit