Apologete — branioci hrišćanstva ili tobožnji filozofi?

INCEST, čedomorstvo, kanibalizam — to su samo neke od apsurdnih optužbi uperenih protiv hrišćana iz drugog veka n. e. To je pokrenulo talas progonstva zbog kog su se pisci koji su se izjašnjavali kao hrišćani osećali obaveznima da brane svoju veru. Ti pisci, koji su kasnije postali poznati kao apologete, to jest branioci svojih verovanja, nastojali su da dokažu da njihova religija nije opasna kako bi pridobili naklonost rimskih vlasti i javnosti. To je bio riskantan poduhvat, jer su se vladajući krugovi i javno mnjenje mogli odobrovoljiti samo dodvoravanjem. Takođe je postojala opasnost da se izazove još veće progonstvo ili da se činjenjem neopravdanih kompromisa razvodne hrišćanska verovanja. Ali kako su apologete branile svoju veru? Koje su argumente koristili? Koliko su bili uspešni u tome?

Apologete i rimsko carstvo

Apologete su bili obrazovani ljudi iz drugog i prve polovine trećeg veka. Najpoznatiji među njima su bili Justin Mučenik, Kliment Aleksandrijski i Tertulijan. * Njihova dela su uglavnom bila upućena paganima i ljudima na položaju, s namerom da im se objasni hrišćanska vera, pri čemu se često ukazivalo na Bibliju. Štaviše, apologete su se hrabro suprotstavljale progoniocima, pobijale njihove optužbe i predstavljale hrišćane u dobrom svetlu.

Jedan od njihovih najvažnijih ciljeva bio je da uvere ljude koji su bili politički uticajni da hrišćani nisu neprijatelji ni cara ni carstva. Tertulijan je rekao: „[Car je] više naš nego vaš, jer ga je naš Bog postavio“, a Atenagora je stao u odbranu toga da se carski presto treba nasleđivati. Tako su se umešali u politiku tog vremena i oglušili o ono što je Isus Hrist rekao:  „Moje kraljevstvo nije deo ovog sveta“ (Jovan 18:36).

Apologete su takođe govorile da treba da postoji veza između Rima i hrišćanske religije. Prema Melitonu, ta dva entiteta su sarađivala na dobrobit čitavog carstva. Anonimni pisac Poslanice Diognetu napisao je da su hrišćani važan deo ovog sveta, bez kog bi se on raspao. Tertulijan je napisao da se hrišćani mole za napredak carstva i da kraj ovog poretka bude odložen za neko kasnije vreme. Tako je dolazak Božjeg Kraljevstva na neki način postao manje važan (Matej 6:9, 10).

„Hrišćanstvo“ postaje filozofija

Filozof Kels je ismevao hrišćane opisujući ih kao „radnike, obućare, seljake, ljude koji su uglavnom neuki i prosti“. Apologete to nisu mogle da podnesu. Odlučili su da pridobiju javnost pribegavajući novoj taktici. Svetovnu mudrost koju su ranije odbacivali sada su koristili radi „hrišćanstva“. Na primer, Kliment Aleksandrijski je izvesnu filozofiju smatrao „pravom teologijom“. Justin je tvrdio da je odbacio pagansku filozofiju, ali je bio prvi koji je koristio termine i jezik filozofa kako bi objasnio „hrišćanske“ pojmove, smatrajući da je takva vrsta filozofije „sigurna i korisna“.

Od tada pa nadalje, taktika nije bila da se suprotstavljaju filozofiji, već da se od navodno hrišćanske misli stvori filozofija koja će biti na višem nivou od paganske. Justin je napisao: „Što se tiče nekih stvari mi govorimo isto što i pesnici i filozofi kojima vi odajete priznanje, a u nekim drugim stvarima naša učenja su potpunija i u njima ima više onoga što je božansko.“ Odevena u novo filozofsko ruho, „hrišćanska“ misao je predstavljana kao nešto priznato i uvaženo. Apologete su isticale da su knjige koje su koristili hrišćani bile daleko starije od dela grčkih filozofa i da su biblijski proroci živeli pre njih. Neke apologete su čak došle do zaključka da su filozofi kopirali proroke. Tako je čak ispalo da je Platon bio Mojsijev učenik!

Hrišćanska učenja se izvrću

Proizvod ove nove taktike bila je mešavina hrišćanstva i paganske filozofije. Grčki bogovi su upoređivani sa osobama koje se spominju u Bibliji. Isus je upoređen s Persejem, a Marijino začeće sa  začećem Persejeve majke, Danaje, za koju je takođe rečeno da je bila devica.

Neka učenja su bila dosta izmenjena. Na primer, Isus se u Bibliji naziva „Logos“, što znači Božja „Reč“, to jest Govornik (Jovan 1:1-3, 14-18; Otkrivenje 19:11-13). Nedugo nakon što je to bilo napisano, Justin je, kao filozof, izvrnuo ovo učenje koristeći dva moguća značenja grčke reči logos: „reč“ i „razum“. Kako je rekao, hrišćani su primili reč u obliku samog Hrista. Međutim, logos u smislu razuma nalazi se u svakom čoveku, uključujući i pagane. Prema tome, kako je zaključio, oni koji žive u skladu s razumom takođe su hrišćani, čak i oni koji kažu da su ateisti ili ih ljudi smatraju takvima, kao što je bio slučaj sa Sokratom i drugima.

Štaviše, nastojeći da stvore vezu između Isusa i logosa iz grčke filozofije, koji se dovodi u tesnu vezu s Bogom, Tertulijan i druge apologete su se upustili u nešto što je na kraju dovelo hrišćanstvo do dogme o Trojstvu. *

U izvornom tekstu Biblije hebrejska reč za „dušu“ pojavljuje se preko 750 puta, a grčka reč više od 100 puta. One u osnovi ukazuju na živa bića koja su smrtna, bilo da je reč o ljudima ili životinjama (1. Korinćanima 15:45; Jakov 5:20; Otkrivenje 16:3). Međutim, apologete su izvrnule ovo biblijsko učenje tako što su ga povezale s Platonovom filozofijom da je duša odvojena od tela, nevidljiva i besmrtna. Minucije Feliks je čak tvrdio da je verovanje u uskrsenje poteklo od Pitagorinog učenja o seljenju duše. Pod uticajem grčkih filozofa zaista su se udaljili od biblijskih učenja!

Pogrešan način

Neke apologete su uvidele da bi filozofija mogla predstavljati opasnost za hrišćansku veru. Međutim, iako su oni kritikovali filozofe, i dalje su voleli intelektualni pristup koji postoji u filozofiji. Na primer, Tacijan je osuđivao filozofe što svojom filozofijom ne postižu ništa korisno, ali je u isto vreme hrišćansku religiju nazvao „našom filozofijom“ i bavio se filozofskim teoretisanjem. Tertulijan je s jedne strane kritikovao uticaj koji je paganska filozofija imala na hrišćansko razmišljanje, a s druge strane je rekao da želi slediti stope „Justina, filozofa i mučenika; Miltijada, crkvenog sofiste,“ i drugih. Atenagoru su nazvali „hrišćanskim filozofom Atinskim“. Što se tiče Klimenta, kaže se da je mislio da „hrišćani mogu razborito koristiti filozofiju da bi stekli mudrost i odbranili veru“.

Koji god da su uspeh te apologete imale u odbrani svoje vere, one su ipak napravile ozbiljnu grešku u toj odbrani. Kako to? Apostol Pavle je rekao pravim hrišćanima da od duhovnog oružja koje im stoji na raspolaganju nijedno nije moćnije od ’Božje reči‘ koja je „živa i delotvorna“. On je rekao da oni pomoću nje ’ruše pogrešna razmišljanja i svaku oholost koja se podiže protiv poznavanja Boga‘ (Jevrejima  4:12; 2. Korinćanima 10:4, 5; Efešanima 6:17).

Poslednje noći svog života na zemlji, Isus je svojim učenicima rekao: „Budite hrabri, ja sam pobedio svet“ (Jovan 16:33). Kušnje i nevolje koje je doživeo dok je bio na zemlji nisu poljuljale njegovu veru niti je zbog njih prestao da bude veran svom Ocu. Jovan, apostol koji je nadživeo ostale apostole, napisao je nešto slično: „Ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera“ (1. Jovanova 5:4). Iako su apologete želele da odbrane hrišćansku veru, izabrale su pogrešan način jer su usvojile ideje i pristup svetske filozofije. Time su dozvolile da ih zavede ta filozofija i tako su dozvolile da svet pobedi njih i njihovu verziju hrišćanstva. Zbog toga, umesto da budu pobornici i branioci prave hrišćanske vere, apologete rane crkve su, verovatno nehotice, upale u zamku Satane, koji se „pretvara da je anđeo svetlosti“ (2. Korinćanima 11:14).

Sveštenici i teolozi današnjih crkava umnogome idu stopama apologeta. Umesto da pravo hrišćanstvo brane služeći se Božjom Rečju, oni često potcenjuju Bibliju i u nastojanju da pridobiju narod i ljude na vlasti služe se svetskom filozofijom u svojim učenjima. Umesto da upozoravaju na to koliko je opasno slediti nebiblijske trendove sveta, postali su učitelji koji se, u želji da pridobiju sledbenike, trude da ’govore ono što godi ušima‘ onih koji ih slušaju (2. Timoteju 4:3). Nažalost, ovi učitelji, poput ranih apologeta, ignorišu upozorenje koje je dao apostol Pavle: „Pazite da vas neko ne odmami filozofijom i praznom prevarom, što je zasnovano na ljudskom predanju, na načelima ovog sveta, a ne na Hristovim učenjima.“ Sveto pismo nam kaže: „Kraj će im biti po njihovim delima“ (Kološanima 2:8; 2. Korinćanima 11:15).

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 31. strani]

„Rušimo pogrešna razmišljanja i svaku oholost koja se podiže protiv poznavanja Boga“ (2. KORINĆANIMA 10:5)

[Slika na 28. strani]

Prema Justinu, filozofski pristup hrišćanstvu je ’siguran i koristan‘

[Slika na 29. strani]

Kliment je izvesnu filozofiju smatrao „pravom teologijom“

[Slika na 29. strani]

Tertulijan je svojim filozofskim pristupom doprineo utiranju puta doktrini o Trojstvu

[Slika na 29. strani]

Tacijan je hrišćanstvo nazvao „našom filozofijom“

[Slika na 30. strani]

Današnji sveštenici i teolozi idu stopama apologeta

[Slika na 31. strani]

Apostol Pavle je upozorio na opasnost od filozofije i ljudske prevare

[Izvori slika na 29. strani]

Kliment: Historical Pictures Service; Tertulijan: © Bibliothèque nationale de France