Istina o grehu

MOŽE li bolestan čovek dokazati da nema povišenu temperaturu tako što će slomiti toplomer? Naravno da time neće ništa dokazati. Slično tome, to što mnogi ne uvažavaju Božje gledište o grehu ne znači da greh ne postoji. Božja Reč, Biblija, ima mnogo toga da kaže na tu temu. Šta ona tačno kaže o grehu?

Svi grešimo

Pre oko dve hiljade godina apostol Pavle je bio razočaran činjenicom da ’dobro koje želi da čini, ne čini, nego zlo koje ne želi da čini, to čini‘ (Rimljanima 7:19). Ako smo iskreni, moramo priznati da je isti slučaj i sa nama. Možda želimo da živimo u skladu sa Deset Božjih zapovesti ili po nekim drugim merilima ponašanja, ali sviđalo se to nama ili ne, niko od nas ne uspeva da to u potpunosti čini. Ne radi se o tome da namerno kršimo neko pravilo, već smo jednostavno slabi. Kako se to može objasniti? Sam Pavle je dao odgovor kada je rekao: „Ako činim ono što ne želim, onda to ne činim više ja, nego greh koji prebiva u meni“ (Rimljanima 7:20).

Svi ljudi imaju urođene slabosti, baš kao što ih je imao i Pavle, što je dokaz da smo nasledili greh i nesavršenost. „Svi su sagrešili i ne odražavaju Božju slavu“, rekao je apostol Pavle. Šta je uzrok takvog stanja? Pavle u nastavku kaže: „Preko jednog čoveka [Adama] u svet [je] ušao greh i preko greha smrt, i tako se smrt proširila na sve ljude jer su svi sagrešili“ (Rimljanima 3:23; 5:12).

Iako se mnogima ne sviđa predstava o tome da nas je greh naših praroditelja otuđio od Boga i da smo zbog toga izgubili prvobitno savršenstvo, Biblija kaže da je to zaista tako. Isus je citirajući iz prvog poglavlja Postanka pokazao da veruje u izveštaj o Adamu i Evi (Postanak 1:27; 2:24; 5:2; Matej 19:1-5).

Jedno od osnovnih biblijskih učenja je to da je Isus došao na zemlju da one koji iskazuju veru u njega otkupi od greha (Jovan 3:16). Naša budućnost zavisi od toga da li prihvatamo način na koji Jehova želi da izbavi ljude iz te situacije u koju nisu dospeli svojom krivicom. Ali ako ne razumemo tačno šta je prema Božjem gledištu greh, ne možemo shvatiti na koji način će nas spasti od greha niti možemo biti zahvalni za to.

Zašto je bila potrebna Isusova žrtva

Jehova je prvom čoveku dao mogućnost da večno živi. Adam bi izgubio tu izvanrednu mogućnost samo ako bi se pobunio protiv Boga. On je upravo to učinio i tako je postao grešnik (Postanak 2:15-17; 3:6). Adam nije poštovao Božju volju, zato nije ostao savršen i pokvario je svoj odnos s Bogom. Kada je počinio greh prekršivši Božji zakon kod njega je počeo proces starenja koji je na kraju doveo do smrti. Nažalost, svi Adamovi potomci, uključujući i nas, rođeni su u grehu i zbog toga umiru. Zašto je to tako?

Razlog je prilično jednostavan. Nesavršeni roditelji ne mogu imati savršenu decu. Svi Adamovi potomci su rođeni kao grešnici, a kao što je apostol Pavle zabeležio „plata za greh je smrt“ (Rimljanima 6:23). Međutim, drugi deo ovog stiha pruža nam nadu: „Božji dar je večni život preko Hrista Isusa, našeg Gospoda.“ Naime, pošto je Isus dao svoj život kao žrtvu, poslušni ljudi koji cene ono što Bog radi za njih mogu biti  očišćeni od posledica greha koji je Adam počinio * (Matej 20:28; 1. Petrova 1:18, 19). Kako bi to trebalo da deluje na nas?

„Hristova ljubav nas pokreće“

Apostol Pavle je pod Božjim nadahnućem dao odgovor na to pitanje. On je napisao: „Hristova ljubav nas pokreće, jer smo zaključili ovo: jedan čovek je umro za sve... on je umro za sve da oni koji žive ne žive više za sebe, nego za njega koji je umro za njih i bio uskrsnut“ (2. Korinćanima 5:14, 15). Ako čovek shvata da ga Isusova žrtva može osloboditi posledica greha i želi da pokaže zahvalnost za to, on treba da se trudi da živi u skladu s Božjom voljom. To znači da treba da nauči i razume šta Bog očekuje od ljudi, da svoju savest oblikuje u skladu s biblijskim merilima i da živi po njima (Jovan 17:3, 17).

Kada grešimo mi narušavamo naš dobar odnos s Jehovom Bogom. Kralja Davida je sigurno bilo sramota kada je shvatio koliko je ozbiljno to što je počinio preljubu s Vitsavejom i što je ubio njenog muža. Ali ono što ga je najviše brinulo, i to s pravom, jeste to što je svojim gresima vređao Boga. Skrušeno je priznao Jehovi: „Tebi, tebi sam zgrešio, učinio sam ono što je zlo u očima tvojim“ (Psalam 51:4). Isto tako, kada se Josif našao u sličnoj situaciji savest ga je navela da se pita: „Kako bih onda mogao da učinim tako veliko zlo i da zgrešim Bogu?“ (Postanak 39:9).

Dakle, kada počinimo greh nije najveći problem u tome što se loše osećamo jer smo se možda osramotili. Nije najveći problem ni u tome što treba da se suočimo s reakcijama drugih ljudi jer smo možda izneverili neka očekivanja. Kršenje Božjih zakona što se tiče polnih odnosa, poštenja, poštovanja drugih, služenja Bogu i tako dalje, narušava naš dobar odnos s Bogom. Ako namerno grešimo postajemo Božji neprijatelji.  To je činjenica o kojoj treba dobro razmisliti (1. Jovanova 3:4, 8).

Dakle, činjenica je da se gledište o grehu promenilo. Naravno, on i dalje postoji, samo su ljudi počeli da ga nazivaju drugim imenima nadajući se da će tako umanjiti njegovu ozbiljnost. Mnogima je savest otupela ili je ignorišu. Svi koji žele Božju naklonost moraju se odupirati takvoj sklonosti. Kao što smo videli, plata za greh nije samo povređeni ego ili sramota, već smrt. Greh je pitanje života i smrti.

Dobra vest je da je oproštenje greha moguće zahvaljujući otkupnoj vrednosti Isusove žrtve ako se iskreno pokajemo za svoje grehe i više ih ne činimo. „Srećni su oni kojima su bezakona dela oproštena i kojima su gresi pokriveni“ napisao je apostol Pavle. „Srećan je čovek kome Jehova ne uračunava greh“ (Rimljanima 4:7, 8).

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 10. strani]

Teološki zaokret

Većina katoličkih vernika nikada nije jasno razumela učenje o limbu. Tokom poslednjih decenija ono je postepeno iščezavalo iz katehizama. Katolička crkva je 2007. godine zvanično potpisala „smrtnu presudu“ limbu u jednom dokumentu koji spominje „teološke i liturgijske razloge za nadu da mala deca koja su umrla a da nisu bila krštena mogu biti spasena i dovedena do večne sreće“ (Međunarodna teološka komisija).

Zašto se dogodio takav teološki zaokret? U suštini, to je crkvi omogućilo da se oslobodi onoga što je francuski kolumnista Anri Tenk nazvao „mučnim nasleđem koje je od srednjeg veka pa sve do 20. veka branila manipulativna crkva samo da bi preteći limbom naterala roditelje da što pre krste decu“. Ali ova promena je pokrenula i druga pitanja.

Tradicija ili Sveto pismo? Istorijski gledano, verovanje u limb je nastalo u 12. veku kao rezultat teoloških debata o čistilištu. Katolička crkva je naučavala da duša živi posle smrti, pa je tako morala da nađe mesto za duše dece koja nisu mogla da odu na nebo jer nisu bila krštena, ali nisu ni zaslužila da idu u pakao. Tako se rodila ideja o limbu.

Međutim, Biblija ne kaže da duša živi posle smrti. Ona jasno kaže da će ljudske duše koje greše biti ’istrebljene iz naroda‘ i da će ’umreti‘ (Dela apostolska 3:23, Daničić-Karadžić; Jezekilj 18:4, dr Lujo Bakotić). Pošto nijedan deo čoveka ne živi posle smrti, limb jednostavno ne postoji. Sem toga, Biblija kaže da je smrt nesvesno stanje slično snu (Propovednik 9:5, 10; Jovan 11:11-14).

Biblija ukazuje na to da Bog smatra svetom decu onih koji mu služe (1. Korinćanima 7:14). Takva izjava ne bi imala smisla ako bi krštenje male dece bilo neophodno za njihovo spasenje.

Učenje o limbu je zaista bilo uvreda za Boga jer ga ne prikazuje kao brižnog oca, što on zaista jeste, već kao tiranina koji kažnjava nevine (Ponovljeni zakoni 32:4; Matej 5:45; 1. Jovanova 4:8). Nije čudo što za prave hrišćane ovo nebiblijsko učenje nikada nije imalo smisla.

[Slike na 9. strani]

Ako živimo u skladu s Božjom Rečju bićemo u dobrim odnosima i s Bogom i s ljudima