Pismo iz Južnoafričke republike

„Zašto bi iko došao ovde?“

„OPASNO PODRUČJE — PLJAČKA I PROSTITUCIJA“, upozorava znak pored uzanog seoskog puta. Zaustavljamo se na prašnjavom delu pored puta i pridružujemo se ostalim automobilima parkiranim u senci ogromnog bilborda koji upućuje na luksuzni kompleks hotela i kazina malo dalje niz put. Dok skupi automobili prolaze pored nas, zapažamo zbunjene poglede ljudi koji kao da se pitaju: „Zašto bi iko došao ovde?“

Zaustavljamo kola, izlazimo i pridružujemo se grupi lepo obučenih ljudi koji stoje u hladovini ispod bilborda. Grupu sačinjavaju ljudi različite rasne i etničke pripadnosti, što je još uvek prilično neobičan prizor u Južnoafričkoj Republici. Dovde smo putovali oko 100 kilometara severozapadno od Johanesburga, sa željom da prenesemo biblijsku istinu žiteljima ovdašnjih sela.

Imamo kratak sastanak pored puta da bismo razmotrili dnevni stih i napravili završne planove za službu od kuće do kuće. Upućujemo molitvu i vraćamo se u kola. U daljini, s druge strane ravnice, rasute su kućice i kolibe. Deluju tako sićušno u poređenju sa gomilama crnog otpada iz rudnika platine koje se uzdižu visoko nad njima. Tako veliko siromaštvo svuda oko nas nespojivo je sa ogromnim rudnim bogatstvom koje leži pod zemljom.

Moja žena i ja s jednim bračnim parom iz Nemačke započinjemo službu od kuće do kuće tog jutra. Oko trećine meštana je nezaposleno, tako da su kuće veoma skromne. Mnoge od njih su u stvari kolibe od talasastog lima postavljenog na klimavu drvenu osnovu i pričvršćenog velikim ekserima zakucanim kroz spljoštene čepove pivskih boca koji služe kao podloške.

Dok prilazimo nekoj kući, još sa kapije upućujemo pozdrav i obično nas dočekuje domaćica. Ljudi kojima propovedamo rado slušaju našu poruku i primaju nas kao cenjene goste. Tokom dana sunce bije u limene krovove pretvarajući kuće u vrele peći. Zato roditelji šalju decu unutra da donesu stolice i stave ih pod drvo, a onda nas pozivaju da sednemo u hladovinu.

Porodica se okuplja i svi sedaju na drvene hoklice ili prevrnute gajbe. Pozivaju se i mala deca koja se igraju s ručno napravljenim igračkama da dođu i  slušaju. Čitamo nekoliko stihova i molimo decu koja idu u školu da čitaju iz naših publikacija temeljenih na Bibliji. Gotovo svi s kojima razgovaramo rado prihvataju našu literaturu i mnogi nas pozivaju da ponovo dođemo.

U podne pravimo pauzu za sendvič i hladno osvežavajuće piće pre nego što krenemo u posete kod onih kod kojih smo ranije već bili. Prvo idemo kod Džimija, imigranta iz Malavija koji radi u jednom od rudnika platine. Posećujemo ga već nekoliko meseci. Uvek mu je drago kad nas vidi i dosta smo razgovarali o Bibliji. Džimi je oženjen ženom iz naroda Setsvana i imaju dvoje divne dece. Prošli put ga nismo pronašli kod kuće, tako da jedva čekamo da vidimo kako je.

Dok se približavamo njegovoj skromnoj kući, odmah zapažamo da nešto nije u redu. Bašta koja je obično lepo uređena sada je zapuštena, stabljike kukuruza su se sasušile, a kokošaka koje su čeprkale po zemlji tražeći nešto za jelo više nema. Na vratima se nalazi veliki lanac. Komšinica dolazi da vidi šta se dešava. Pitamo je gde bi Džimi mogao biti. Saopštava nam strašnu vest: Džimi je preminuo, a njegova žena i deca su se preselili kod njene porodice.

Iako nije kulturno zapitkivati, pitamo je da nam kaže nešto više o tome. „Bio je bolestan i umro je“, kaže. „Danas ima mnogo bolesti. Mnogi umiru.“ Iako nije navela ništa konkretno, pošto se o tome uglavnom ne priča, sve veći broj novih grobova na ovdašnjem groblju služi kao snažna potvrda njenih reči. Razgovaramo s njom o nadi u uskrsenje, a zatim tužna srca odlazimo na sledeću posetu.

Ulazimo u drugo selo i vozimo do poslednjeg reda kuća ispred deponije rudnika koja se uzdiže visoko iznad zemlje. Skrećemo na putić na kraju te ulice. Na kamenu u dvorištu slovima jarke boje ispisane su reči: „Neodlučnost je kradljivac vremena, a odgađanje njegov glavni saučesnik.“ David, * koji je smislio tu izreku, izviruje iza otvorene haube svoje prastare folksvagenove bube. On žmirka zbog sunca koje mu ide u oči i kad nas prepoznaje, usne mu se razvlače u širok osmeh dok se svetlost odbija o njegove moderne zlatne zube. Briše ruke i dolazi da nas pozdravi.

„Zdravo, prijatelji!“, uzvikuje. „Gde ste do sada?“ Drago nam je što ga ponovo vidimo. Izvinjava se što danas ne može mnogo pričati s nama, jer se u međuvremenu zaposlio i uskoro treba da bude u rudniku. Tokom našeg živog razgovora, osmeh mu ne silazi s lica. „Onog dana kada ste me prvi put posetili moj život se promenio!“, kaže oduševljeno. „Bez šale, ne znam šta bi danas bilo sa mnom da niste došli.“

Odlazimo od Davida oraspoloženi. Dok sunce polako nestaje iza horizonta, krećemo kući. Bacivši poslednji pogled na ravnicu, koju prekriva izmaglica dok na suncu svetlucaju čestice prašine, pitamo se kako će svi ovi ljudi čuti dobru vest. Dobro razumemo značenje Isusovih reči: „Žetva je zaista velika, a radnika je malo“ (Luka 10:2).

[Fusnota]

[Izvor slike na 17. strani]

Kind permission given by the South African Post Office