Primeri vere

On je „rastao pred Jehovom“

SAMUILO je posmatrao lica svojih sunarodnika. Na poziv ovog vernog čoveka koji je decenijama služio kao prorok i sudija, narod se okupio u gradu Galgalu. Bio je maj ili jun po savremenom računanju vremena i sušno razdoblje je već odavno počelo. Pšenična polja su se zlatila na suncu, spremna za žetvu. Među narodom je vladala tišina. Kako će Samuilo dopreti do njihovog srca?

Izraelci nisu razumeli da se nalaze u veoma ozbiljnoj situaciji. Uporno su tražili da dobiju kralja koji će vladati nad njima. Nisu shvatali da su time pokazali ogromno nepoštovanje prema svom Bogu Jehovi i njegovom proroku. Oni su zapravo odbacili Jehovu kao svog Kralja! Kako će ih Samuilo podstaći da se pokaju?

Samuilo se obratio narodu i rekao: „Ja sam ostareo i osedeo.“ Njegova seda kosa je davala dodatnu težinu onome što je govorio. Zatim je nastavio: „Ja sam išao pred vama od mladosti svoje pa do današnjeg dana“ (1. Samuilova 11:14, 15; 12:2). Iako je ostareo, Samuilo nije zaboravio dane svoje mladosti. Sećanja na njih još uvek su bila živa. Odluke koje je donosio tada, dok je rastao, oblikovale su njegov život koji su obeležile vera i odanost njegovom Bogu, Jehovi.

Samuilo je razvio snažnu veru i stalno ju je jačao. Nije dozvolio da ga u tome spreče ljudi koji nisu pokazivali veru niti su bili odani Bogu. Danas je podjednako teško izgraditi veru pošto živimo u bezbožnom i iskvarenom svetu. Osmotrimo šta možemo naučiti iz Samuilovog primera, počev od njegovog ranog detinjstva.

’Kao dečak je služio pred Jehovom‘

Samuilo je imao neobično detinjstvo. Ubrzo nakon što je prestala da ga doji, kada je verovatno imao oko četiri godine, majka ga je odvela u Jehovin sveti šator u Silomu, koji je bio udaljen otprilike 30 kilometara od njihovog doma u Rami. Njegovi roditelji, Elkana i Ana, posvetili su svog sina Jehovi za poseban vid službe i on je postao doživotni nazirej. * Da li je to značilo da ga nisu voleli i da su ga napustili?

Ni u kom slučaju! Oni su znali da će njihovom sinu biti dobro u Silomu. Samuilo je uvek bio uz prvosveštenika Ilija koji je vodio računa o svemu. Tu su se nalazile i žene koje su bile uključene u neki organizovani vid službe u povezanosti sa svetim šatorom (Izlazak 38:8).

Osim toga, Ana i Elkana nikada nisu zaboravili svog voljenog prvenca čije rođenje je bilo odgovor na jednu molitvu. Ana je molila Boga da joj podari sina i obećala da će mu posvetiti to dete, da mu celog života vrši svetu službu. Posećivala je Samuila svake godine i donosila mu novu tuniku koju je pravila za njegovu službu u svetom šatoru. Mali dečak se sigurno radovao tim posetama. Nema sumnje da su  mu puno značili roditeljsko ohrabrenje, ljubav i saveti koje su mu pružali dok su mu govorili da je služenje Jehovi na tom posebnom mestu velika čast.

Oni koji imaju decu mogu puno naučiti od Ane i Elkane. Danas je uobičajeno da se roditelji, dok odgajaju svoju decu, usredsređuju samo na materijalne stvari a zanemaruju duhovne potrebe. Ali Samuilovi roditelji su na prvo mesto stavljali duhovnost, što je u velikoj meri uticalo na to kakva će osoba postati njihov sin (Poslovice 22:6).

Možemo zamisliti tog dečaka kako raste i šeta brdima oko Siloma. Dok je posmatrao grad i dolinu koja se s jedne strane pružala pred njim, srce mu se verovatno prelivalo radošću i ponosom kada bi ugledao Jehovin sveti šator. On je zaista bio sveto mesto. * Bio je izgrađen pre skoro 400 godina pod Mojsijevim vođstvom i predstavljao je jedino središte prave religije na celom svetu.

Mladi Samuilo je zavoleo službu u svetom šatoru. U zapisu koji je kasnije sastavio, čitamo: „Samuilo je kao dečak služio pred Jehovom, i na sebi je imao laneni efod“ (1. Samuilova 2:18). Ta jednostavna odeća bez rukava je očigledno bila znak da Samuilo pomaže sveštenicima u svetom šatoru. Iako nije poticao iz svešteničke porodice, Samuilo je obavljao dužnosti kao što je otvaranje vrata dvorišta svetog šatora ujutro i pomaganje ostarelom Iliju. Pa ipak, koliko god da je nalazio radosti u tim zaduženjima, s vremenom je njegovo čisto srce postalo uznemireno. Nešto strašno se dešavalo u Jehovinom domu.

Ostao je besprekoran uprkos iskvarenosti drugih

Još kao vrlo mali, Samuilo je video veliku zloću i iskvarenost. Ilije je imao dva sina, Ofnija i Finesa. U Samuilovom zapisu stoji: „Ilijevi sinovi bili su pokvareni ljudi. Nisu marili za Jehovu“ (1. Samuilova 2:12). Dve stvari koje se pominju u ovom stihu idu ruku pod ruku. Ofnije i Fines su bili „pokvareni ljudi“ — doslovno „sinovi bezvrednosti“ — jer nisu marili za Jehovu. Njegova pravedna merila i zakoni nisu imali nikakvu vrednost za njih. To je bio uzrok svih drugih grehova koje su činili.

Božji Zakon je konkretno propisivao dužnosti sveštenika i kako je trebalo da prinose žrtve u njegovom svetom šatoru. Za to je postojao dobar razlog! Žrtve su predstavljale sve ono što je Bog preduzeo kako bi ljudima omogućio oproštenje greha, na osnovu čega bi postali čisti u njegovim očima, dostojni njegovog blagoslova i vođstva. Ali, Ofnije i Fines su naveli i druge sveštenike da s velikim nepoštovanjem gledaju na prinose. *

Zamislite mladog Samuila koji začuđeno gleda kako ta zla dela prolaze nekažnjeno. Koliko je ljudi video — siromašnih, pokornih i ugnjetavanih pojedinaca iz naroda — kako dolaze u sveti šator u nadi da će dobiti duhovnu okrepu i snagu, a zatim odlaze razočarani, povređeni ili poniženi? Kako se osećao kada je saznao da Ofnije i Fines takođe krše Jehovine zakone o polnom moralu  upuštajući se u seksualne odnose s nekim ženama koje su služile na ulazu u šator sastanka? (1. Samuilova 2:22). Možda se nadao da će Ilije nešto preduzeti da se to ispravi.

Ilije je bio u najboljem položaju da reši taj strašan problem. Kao prvosveštenik, bio je odgovoran za ono što se događa u svetom šatoru. Kao otac, imao je obavezu da opomene svoje sinove. Na kraju krajeva, oni su nanosili zlo i sebi i velikom broju ljudi iz naroda. Pa ipak, Ilije nije ispunio ni jednu ni drugu odgovornost. Svoje sinove je samo blago i slabo prekorio (1. Samuilova 2:23-25). Međutim, njima je bio potreban mnogo jači ukor. Oni su činili grehe koji zaslužuju smrt!

Situacija se toliko pogoršala da je Jehova poslao ’jednog Božjeg čoveka‘, proroka kome ne znamo ime, da objavi Iliju snažnu poruku osude. Jehova mu je rekao: „Svojim sinovima iskazuješ veću čast nego meni.“ Bog je zatim prorekao da će Ilijevi zli sinovi umreti istog dana i da će njegova porodica doživeti mnoge nevolje. Čak će izgubiti čast da služe kao sveštenici. Da li su te ozbiljne reči dovele do promene u toj porodici? Biblijski zapis pokazuje da se to nije desilo (1. Samuilova 2:27–3:1).

Kako je sve to zlo uticalo na mladog Samuila? U tom mračnom zapisu, s vremena na vreme nalazimo tračke svetlosti, lepe reči o tome kako je Samuilo rastao i napredovao. Setimo se da u 1. Samuilovoj 2:18 stoji da je on verno „kao dečak služio pred Jehovom“. Čak i u tom ranom uzrastu, Samuilo je bio usredsređen na služenje Bogu. U 21. stihu tog istog poglavlja nalazimo nešto još dirljivije: „Dečak Samuilo je rastao pred Jehovom.“ Dok je rastao, prijateljstvo s njegovim nebeskim Ocem bivalo je sve jače. Takav blizak odnos s Jehovom je najbolja zaštita od svakog vida iskvarenosti.

Budući da su prvosveštenik i njegovi sinovi loše postupali, Samuilo je lako mogao da zaključi da i on može da radi šta god želi. Ali iskvarenost drugih, pa i onih koji imaju autoritet, nikada nije izgovor za činjenje greha. I danas mnogi mladi hrišćani oponašaju Samuila i ’rastu pred Jehovom‘ tako što razvijaju čvrsto prijateljstvo s njim — čak i ako im drugi ne pružaju dobar primer.

Kakav je bio ishod takvog Samuilovog postupanja? U Bibliji čitamo: „Dečak Samuilo je rastao i sticao sve veću naklonost kod Jehove i kod ljudi“ (1. Samuilova 2:26). Očigledno je da su Samuila drugi voleli, barem oni čije je mišljenje bilo važno. Samom Jehovi je taj dečak bio veoma drag zbog njegovog vernog postupanja. Što se Samuila tiče, on nije sumnjao da će njegov Bog okončati zlo u Silomu, ali možda se pitao kada će se to desiti.

„Kaži, jer sluša tvoj sluga“

Jedne noći je stigao odgovor na to pitanje. Bližilo se svanuće, ali je i dalje bilo mračno; u šatoru je treperila svetlost velikog svećnjaka. U tišini, Samuilo je čuo glas koji ga je dozivao po imenu. Pomislio je da je to Ilije koji je tada već bio vrlo star i skoro slep. Samuilo je ustao i otrčao do njega. Zamislite tog dečaka kako bosonog trči do Ilija da vidi šta mu je potrebno. Dirljivo je zapaziti da je Samuilo poštovao Ilija i bio dobar prema njemu. Uprkos svim svojim gresima, on je još uvek bio Jehovin prvosveštenik (1. Samuilova 3:2-5).

Samuilo je probudio Ilija i rekao: „Evo me, zvao si me.“ Ali on mu je odgovorio da ga nije zvao i poslao ga je da se vrati u krevet. Međutim, isto se ponovilo još jednom, pa još jednom! Na kraju je Ilije shvatio o čemu se radi. U to vreme je Jehova retko slao vizije i proročke objave svom narodu, i nije teško razumeti zbog čega. Ali sada je Ilije razumeo da Jehova ponovo govori — i to ovom dečaku! Zato mu je rekao da ode u krevet i poučio ga šta da kaže sledeći put. Samuilo ga je poslušao. Uskoro je čuo glas kako ga doziva: „Samuilo! Samuilo!“ Dečak je odgovorio: „Kaži, jer sluša tvoj sluga“ (1. Samuilova 3:1, 5-10).

 Jehova je konačno u Silomu ponovo imao slugu koji ga je slušao. Samuilo je to nastavio da čini do kraja života. Da li je i s nama tako? Mi ne moramo da čekamo da nam se neki natprirodni glas obrati u noći. U izvesnom smislu, danas uvek možemo čuti Božji glas. Čujemo ga dok čitamo njegovu Reč, Bibliju. Što više slušamo Boga i postupamo u skladu s tim, naša vera će biti jača. Tako je bilo i sa Samuilom.

Ta noć u Silomu je bila prekretnica u Samuilovom životu jer je od tada bio još prisniji s Jehovom kao njegov prorok i zastupnik. Dečak se u prvi mah plašio da prenese Iliju Jehovinu poruku, pošto je to bila konačna objava da će se proročanstvo protiv te porodice uskoro ispuniti. Ali, skupio je hrabrost, a Ilije je ponizno prihvatio Božju presudu. Ubrzo se sve što je Jehova rekao obistinilo. Izrael je krenuo u rat protiv Filisteja i Ofnije i Fines su ubijeni u istom danu. Ilije je umro nakon što je čuo da je Jehovin sveti kovčeg otet (1. Samuilova 3:10-18; 4:1-18).

S druge strane, Samuilo je sve više bio na glasu kao verni prorok. „Jehova je bio s njim“, kaže se u Bibliji i zatim se dodaje da Bog nije dopuštao da ijedno Samuilovo proročanstvo ostane neispunjeno (1. Samuilova 3:19).

’Samuilo je prizvao Jehovu‘

Da li je to značilo da su Izraelci sledili Samuilovo vođstvo i postali duhovno jaki i verni? Ne. Kasnije nisu više želeli da im sudi običan prorok. Hteli su da budu poput drugih naroda nad kojima je vladao kralj. Jehova je rekao Samuilu da udovolji njihovom zahtevu. Ali morao je da kaže Izraelcima koliko je ozbiljan njihov greh. Oni nisu odbacili običnog čoveka već samog Jehovu! Zato je Samuilo pozvao narod da se okupi u Galgalu.

 Hajde da mu se pridružimo u tom napetom trenutku kada se obraćao Izraelcima u Galgalu. Ostareli Samuilo ih je najpre podsetio na to da je celog života verno služio Bogu. Zatim čitamo: „Samuilo [je] prizvao Jehovu.“ Tražio je od Jehove da pošalje gromove i kišu (1. Samuilova 12:17, 18).

Gromove i kišu? Usred sušnog razdoblja? Tako nešto je bilo nezamislivo! Ako je neko imao i tračak sumnje ili se podsmevao, to nije dugo potrajalo. Nebo su odjednom prekrili tamni oblaci. Zaduvao je jak vetar zbog kog je polegla pšenica na njivama. Gromovi su zatutnjali uz zaglušujuću buku i počeo je pljusak. Kako su Izraelci reagovali? „Ceo narod [je] obuzeo veliki strah od Jehove i Samuila.“ Napokon su uvideli koliko je težak njihov greh (1. Samuilova 12:18, 19).

Srca tih buntovnih ljudi dirnuo je Bog, Jehova, a ne Samuilo. Taj prorok je od detinjstva pa sve do duboke starosti pokazivao veru u Boga i on ga je zbog toga nagradio. Jehova se nije promenio. On je i danas uz one koji pokazuju veru poput Samuila.

[Fusnote]

[Slika na 17. strani]

Iako se plašio, Samuilo je Iliju verno preneo Jehovinu osudu

[Slika na 18. strani]

Samuilo se pomolio s verom i Jehova ga je uslišio poslavši gromove i kišu